PIŠE: ANA KOS, PROF. KNJIŽEVNOSTI I SRPSKOG JEZIKA
FOTOGRAFIJE: BLAŽENKA BABIĆ
„Dobrota je u ovom svetu golo siroče“
(Ivo Andrić)
Ti si ključ – još jedna inspirativna tema jedinstvenog RYL magazina… Da sam o ovome pisala pre par meseci, možda i koji dan ranije, pisala bih, naravno, o ljubavi i strasti – prema porodici, umetnosti, čoveku… Svejedno, sve je to ista vatra. Istina, nema života i stvaranja bez tog užarenog ključa, ali ožiljci koje on ostavlja nose sa sobom i nagoveštaj egoizma i hedonizma. Svi bismo da nas vole. Naravno, biti voljen i posmatrati lepote, čudesno je, ali – voleti i stvarati je božansko.
Zbog toga mi se sve češće prikrada Andrićeva misao: „Dobrota je u ovom svetu golo siroče.“ Imate li i vi takav osećaj? A dobrota je melem za naše ozeble duše, ključ koji se nosi u toplim nedrima, uvek kraj srca, ali odavno nema težinu koju zaslužuje. Kad čujete: „On je dobar čovek“, danas ispod tih reči kao da odzvanja eho sažaljenja. Kao da je to jedino što ostane kad nisi ni moćan, ni uspešan, ni zavodljiv…
Negde u istoj ravni su sasosećajnost i skromnost. Narodna lirska pesma „Srpska djevojka“ je učenicima začuđujuće otkrovenje: „Skromnost je nekad bila vrlina?!“ Uvek me zaboli to pitanje. „Još uvek je“, kažem. Skromnost je čudesan ključ. Veliki ljudi najčešće su skromni. Ne zaglušuju nas zamenicom: Ja! Ja! Ja… Mudri su, umeju da slušaju, poštuju… Za vreme Prvog svetskog rata, zadivljen i ganut pevanjem guslara Peruna, Nikola Tesla je ustao i snažno mu stegao ruku. „Ja sam mislio da se velika bića lako ne pokreću“, raznežio se stari guslar. „Ali, znajte da je mene nešto veliko i snažno i pokrenulo“, odgovorio mu je Tesla, „velika i snažna pesma sa guslama čija se snaga ne može izmeriti.“
Još nešto me prati ovih dana. Usputni komentar izuzetno uspešne poslovne žene francusko-nemačkog porekla, kako ne može da čezne za provodom dok hiljade ljudi dnevno umire. Postidile su me ove reči zbog mnogih od nas. U njenoj zemlji je „stabilno“, mirno i sve slobode se podrazumevaju, pa ipak joj nije jedina želja da se domogne egejskih, niti bilo čijih talasa, jer shvata da smo svi mi, i snevači i sanjani, zajedno i isti u ovom košmaru. Sloboda je ključ nad ključevima, onaj koji ne otvara samo vrata doma, već kapije najtvrđih bedema. Ali, sloboda je i odgovornost. Morate znati šta ćete s njom ako je u vama i oko vas.
A onda – još jedna reč koja tone u zaborav…
„Zadužbina… Lepa reč. S prizvukom arhaizma. Skoro izgubljena. Čudno, tako je malo ljudi svesnih kako je uopšte i nastala ova složenica. Ništa neobično, znam. Uostalom, niko realan ne bi ni očekivao da je jednačenje suglasnika po zvučnosti, niti po bilo čemu drugom, omiljena glasovna promena savremenog sveta. Jednostavan spoj prefiksa i korena ove tople reči tako lako otkriva svu njenu suštinu – za dušu… Ali, ljudi danas imaju preča posla od toga da misle na dušu, i na svoju, a kamoli tuđu“, razmišljam ja kroz Davida, junaka mog nedovršenog romana. Duša – ona je sigurno ključ, a to znači – i ti si ključ. I ja sam ključ. Čovek je ključ.
Ne mogu da dovršim taj roman već dugo. Ne mogu da preplićem svoje ideale i izmaštane živote sa stvarnošću koja me okružuje. Ali, pišem nešto drugo, s toliko entuzijazma da me moji već sumnjičavo analiziraju. Nebitno. Rad je sigurno moćan ključ i obrazovanje se ne može otključati bez njega. Kreiram testove za svoje učenike. Poučne, zanimljive i tople. Nadam se da ću gledati njihova lica dok ustreptalo i nestrpljivo pitaju: „Da li je teško?!“ „Da li je teško?“ Ne shvatajući da ništa nije teško kada smo zajedno.
A možda ponovo neće biti žagora na času. Možda će ih rešavati online. Možda će mi ponovo slati svoje zapise iz dnevnika: „Koliko je lepo biti zdrav! Koliko je lepo biti slobodan! Želim svima da to osete! Koliko je lepo ići u školu! Koliko je lepo imati druga! I bicikl, naravno!“
Kako god – osetiće da nas spaja poverenje, a ono otključava i najsmrznutije duše. Dragoceno je i krhko, poput tih mladih bića. Deca su u tom svežnju ključeva onaj najmanji, sićušan i skoro neprimetan, ali jedini koji otvara vrata riznice, budućnosti, snage. A šta radimo s blagom – čuvamo ga i brinemo za njega. Ponosimo se njime.
„Zlato kad uzmemo u ruke, nije nam dosta da nam ko kaže da je zlato, no sami razmatramo ima li u sebi znake pravog zlata: je li teško i savija li se kao čisto zlato. A za istinu koja je zlato uma našeg, ne staramo se toliko.“ Tako je govorio prvi ministar prosvete u Srbiji. Najučeniji čovek svog vremena. Prosvetitelj dostojan Svetog Save. Dositej Obradović je znao da je i istina ključ. Možda boli kad se otvaraju zarđala vrata prošlosti, ali možda se baš iza tog jada krije Sunce, a ono je ključ života, oko toga smo bar svi složni.
Eto, imamo svojih devet ključeva, možda i koji više; imamo još uvek Sunce i našu umornu Zemlju. Imamo i jedni druge, možda smo bar to shvatili sada, izgubljeni već dugo i skrivani, čak i od sebe samih, iza monitora i displeja, s jabučicom ili bez nje. Imamo te ključeve čarobnih brojki da satkamo bajku, ne samo za one koje volimo, ne samo za sebe, već za sve nas. Bajke su oduvek tako i stvarane, kao mostovi Ive Andrića „svačiji i prema svakom jednaki“. Kao i njegovi Nemiri. Kao i moji nemiri… Kada bih i ja mogla izmeriti „dugovečnost vatre i radosti na Zemlji, i kada bih se uverila da će dostajati još dugo, dugo – doveka – za sva stvorenja“, i ja bih tada oprostila svojoj „ugašenoj pesmi“ i ispravila se „za celu glavu viša od neba iz priča“.
