PIŠE: PRIM. DR ANĐELKA KOLAREVIĆ, PSIHIJATAR, PSIHOTERAPEUT
FOTOGRAFIJA: MIA MEDAKOVIĆ
Putevi su kao narezane crtice na testu. Da li od testa zavisi koliko će se urezi udubiti u podlogu?
Neko će reći da, jer ništa na ovom svetu ne postoji bez podloge, bez utemeljenja.
Da li je podloga prijemčiva sama po sebi ili je potrebno na nju izvršiti pritisak kao kada valjkom prelazimo da se prispoje crta, linija, odsečak. Da li je pritisak samostalan, fundamentalno neprouzrokovan? Naravno da jeste. Znači – ili jesi ili nisi podloga, crta, put. Postojiš jer ti je dato da postojiš. Dete da budeš. Ono kojem je dato da vidi sve puteve i jedan cilj.
Idući putevima razvoja, nekako mislimo da pratimo druge. Pratimo ih dok nas lepo pitaju, dok nas grde, da nas ne bi grdili, da ne bismo bili povređeni. Da bismo bili dobri. Da bismo bili prihvaćeni.
Kao deca samo hodamo, crtamo puteve, dečje nepokvareno, pratimo ono što nam je dato kao instrukcija, individualna, različita, ali jedinstvena, kolektivna. Život se tako može videti kao hod po polju da izbegnemo mine koje ipak gazimo, ali se neke ne aktiviraju. Koji apsurd! Hodaš po minama, mali si, ali ipak hodaš. Hodaš dalje, jer iako postoje rane, povrede, trauma, iako su ih naneli roditelji, braća, sestre, profesori, nasilnici, te rane jestu mala čuda, ali nisu prouzrokovane tuđim zlom. Viđene su od početka. Nasilnici su ih videli kao osvetljene mape našeg uma i iskoristili su ih kao nerazumno kretanje duševnih sila (Sv. Maksim Ispovednik).
A onda, ponekad ugledaš dete koje po sobi punoj nepoznatog sveta hoda i ne obazire se ko je tu. Pogleda u nekog, ali samo u trenu kada taj neko izgovara laž. Ili predlaže prevaru bilo koje vrste. Dete se samo tada zaustavlja i duže bez reči posmatra. Ne osuđuje, samo zadržavanje je osuda. Jer detetovi putevi su originalni i ako ih neko presretne, pomeri, ono će u sebi zadržati mapu, putokaz da ostvari sebe i ono što će postati. Jer zna, samo tako zna, da su putevi zapravo njihovi završeci, miljokazi suštine koja je data u trenutku stvaranja. Bol i patnja, trauma, vesnici su ostvarenog života. I dete se ne plaši. Odrasli, nedorasli čovek koji je izdao svoje dete se plaši. Strah je tu opravdan, jer u svesti nedozrelog krivica i kazna je gora od neispunjenog života.
Kada bismo imali analizu razvojnog puta čoveka od starosti do detinjstva, videli bismo da su svi čovekovi putevi okrenuti ka semenu, žiru, kako to navodi Ventura, ka onom unutrašnjem detetu koji još nije utemeljen u znanju, vrlinama, naporima, nema podlogu, ali ima Sebe.
Dete, žir, seme, vidi sve svoje puteve. I one traumatične, bolne, ali i slike koje će naslikati ili kompozicije koje će stvoriti, gradove koje će napraviti, ali i tragedije koje će izneti.
Ima dece koja se kriju u buretu a imaju dve godine, ćute ili stolicu pokriju sa sto deka i tu se šćućure i posmatarju u tišini svoj budući život, svoj život, u tami, kao filmsko platno, lete isprekriženi putevi, stranputice, ali i krajnji cilj, povratak Sebi, Sopstvu, individuaciji. I zato je dete naivno, blago, dok ga puštaš da gleda tamo gde ono želi. Ili da ide tamo, a ne ovamo. Dete zna! Tačno vidi. Kao projekcija Bergmanovog filma i ništa ne bi ličilo na apsurd kada bismo ga razumeli. Problem ili blagoslov i jeste da dete ne traži blagoslov, jer ta slika, imaginacija, nije prouzrokovana, ona je data. Krene od vizije, preko patnji i bola, pa do najtananijih oseta koji su osnovna potka memorijskog u nama. Postoji zapis pre iskustva. Kao putokaz, ali to shvatimo ako smo umetnici ili ako smo na samrti.
Pišemo memorijski trag, koji će postati putevi, kilometarski drumovi, višegodišnje traganje, samo da bismo shvatili da smo od početka, svako od nas, znali svoje puteve.
Život koji se živi natraške, odozgo na dole, sa korenjem u nebu, koje je ogledalo, zove se život (misticizam jevrejske kabale). Život nije bio nikad, niti je tajna. Seme i taj venturski žir ili Duh Sveti jeste tajna. Nije nam dato da tu tajnu saznamo dva puta. Jer postoji samo jedan put.
