PIŠE: TANJA STUPAR
Da mogu da vratim vreme…
Da imam čarobnu gumicu…
Kako bi moj život izgledao, kada bih mogla sve ispočetka?
Ovo pitanje postavljamo svi, bez izuzetka. Njegova važnost nije ista u različitim životnim dobima, ali, nekako, jedan trenutak je zajednički.
Najčešće ga se setimo kada doživimo neuspeh ili kada pritisnuti strahom odustanemo od svojih želja i ciljeva, pa počnemo da kinjimo sebe. Ili još gore, kada počnu da nas kinje drugi. I onda, pored strahova, nabacimo sebi i osećaj krivice.
I onda ode sve u …
Imala sam 23 godine i 50 nemačkih maraka u džepu kada sam krenula na put u inostranstvo. Vođena svojom željom, ali i nadom mojih najbližih, za boljim životom.
U mojoj glavi i mojoj duši nisu bile cifre niti bilo šta materijalno. Želela sam novi početak. Svet i okruženje u kome ću biti prihvaćena, a ne odbačena. U kome će me voleti sa svim mojim stavovima, ma koliko oni bili različiti i drugačiji.
Ali avaj… mladost je zaista lepa u fizičkom smislu. Poletna. Ali neiskusna, nespremna.
U tim mladim godinama, nisam razumela da pored tih 50 maraka u svom džepu nosim i sve svoje nesigurnosti, sve svoje strahove, blokade.
Ceo špalir raznih uverenja svečano me je dočekao u Dojčlandu. I dodatno, šlag na torti: nepoznavanje jezika.
Što bi rekli – OMG!
Vratila sam se posle godinu dana sa nešto malo ušteđenih maraka i skromnim znanjem novog jezika. I bila sam ponosna na svoju odluku.
A onda ponovo kreće novi početak.
Kada bih pisala šta je bilo između, to bi trajalo i trajalo. No, da se vratim na onu gumicu i šta bi bilo kada bih mogla sve iz početka.
Iskreno, ne mogu ni da zamislim. I ne želim. Jer, ako bih počela da brišem, prepravljam i ispravljam, ko bi ta osoba bila? To ne bih bila ja, već neko drugi.
A ja želim da budem ja. Ja volim sva svoja iskustva. Iako je nekada bilo mnogo teško i mnogo gorko. A opet, bilo je i lepo i čarobmo.
Tema prihvatanja je moja večna tema. I verujem da nisam jedina, verujem da nas je mnogo.
Prihvatanje okoline nam je mnogo važno. Čak toliko da smo u stanju da idemo protiv sebe i živimo nametnuti život okoline iz straha da ne budemo odbačeni.
Sa druge strane, prihvatanje i razumevanje sebe je, na žalost, za većinu i dalje na marginama, ma koliko se o tome pričalo. Strah od osude, odbacivanja i neuspeha je prevelik.
Posebno sada, u ovo vreme društvenih mreža i fejk života, možda više nego ikada.
Zamislite samo, u mom telefonskom imeniku je 2.298 kontakata.
Stanem ponekad, pa se zapitam: Odakle ovoliki ljudi? Ko su oni? Da li su svi oni moji prijatelji?
Ne. Uglavnom su to ljudi koje sam upoznala kroz posao.
Danas, imati jednog pravog prijatelja je bogatstvo. A posebno ako imate nekog ko vam se javi na prvi poziv.
Jedna od najlepših metafora je da je život maratonska trka koju svako od nas trči svojim tempom. Neko brže, neko sporije.
Sada znam da život nije kazna, već dar koji sa zahvalnošću i sa potpunijim razumevanjem delim sa drugima, ali i sa sobom, bez očekivanja da ću dobiti „lajk“.
Kada se sve posloži, kada smo spremni, kada smo dovoljno hrabri da se upoznamo sa samim sobom, da prihvatimo sebe, tada se sve otvara i pokreće.
Svaki dan je prilika za novi početak!
P. S. Koliko vi imate kontakata u imeniku.
