PIŠE: PREDRAG ĐURANOVIĆ
Verovatno smo svi pogledali Šekspirov “San letnje noći“ i to baš na nekoj otvorenoj letnjoj pozornici posle iscrpljujuće vrelog letnjeg dana. Na momenat smo otpustili brige iz stvarnosti i privremeno se utopili u konfuznu fantaziju na pozorišnim daskama. Lepo smo se nagledali, nasmejali, zamislili, začudili, zaneli, uživeli i na kraju istapšali. I onda tako vedri i opušteni bezbrižno utonuli u san letnje noći.
Za drevnog indijskog kralja Janaku, koji je živeo otprilike 700 p.n.e., tako su počeli svi problemi – sanjanjem. Kralj je stalno sanjao da je prosjak. Njegovi snovi su bili toliko verodostojni i upečatljivi da se svakog jutra budio misleći da je prosjak. Ne, ovo nije dečja uspavanka! Ta agonija je trajala i kralj nije mogao da dođe do konačnog zaključka da li je kralj ili prosjak. Sluge su mislile da je poludeo. Međutim, u drevnoj Indiji, bilo je mudraca na svakom koraku. Janaka je pozvao Aštavakru, najpoznatijeg lokalnog mudraca. Aštavakra je nakon što mu je Janaka izložio dilemu odgovorio da on nije ni kralj ni prosjak i time bacio kralja u još veći rebus.
Kakva je razlika između sna i jave? Dok sanjamo, san doživljavamo kao trenutnu realnost, a dok smo budni isto tako doživljavamo sebe kao ličnost koja nezavisno funkcioniše u svetu oko nas. Ali da li je iskreno merilo realnosti koja trenutna realnost duže traje? Činjenica je da smo budni više nego što spavamo i sanjamo, pa stoga tvrdimo da san nije realan. Međutim, uvek postoji mogućnost da je ono što nazivamo i doživljavamo budnim stanjem opet neki veći, još duži san i da se mi zapravo još nismo probudili. Nazovimo ga Velikim Snom. Neki će setiti filma Inception Christophera Nolana, koji zabavlja konstanto zbunjujući gledaoca sa nekoliko nivoa sna u samom snu.
U ovom Velikom Snu, dva ključna događaja su rođenje i smrt. Nemamo direktno iskustvo rođenja, niko ga se ne seća, a nećemo imati ni direktno iskustvo smrti, jer kada umremo, telesna svesnost nestaje, kao u dubokom snu. Dakle, provedosmo ceo život kao junaci na Šekspirovoj pozornici: rađamo se, veselimo, patimo i na kraju umiremo.
Ali ko gleda tu predstavu? Kome se predstava predstavlja? Bez posmatrača nema posmatranog. Sva iskustva gore navedena su prolazne pojave kao scene na letnjoj pozornici, uključujući rađanje i smrt. Mi smo taj posmatrač, budna svedočeća Svest, van vremena i prostora, koja se nikad nije rodila niti može umreti. Probudimo se iz ovog velikog sna i spoznajmo direktno da je čista Svest naša prava priroda.
