PIŠE: JOVANA GRUJIĆ
Kada definišemo supermoć, pod njom podrazumevamo neki nadljudski kvalitet, kvalitet koji bi nas po pravilu nadogradio kao ljude.
Vodeći se tim, možda bi naša najveća supermoć bila prihvatanje sopstvene ljudskosti.
Naša priroda je polaritetna i kao takva omogućava rast i beskrajnu nadogradnju. Mi smo skup najrazličitijih fragmenata koji su željni da budu viđeni i prihvaćeni.
Prihvatanje podrazumeva da prepoznamo da nešto postoji, a zatim i da postignemo mir sa njegovim postojanjem. U ljudskoj psihologiji postoji takozvani paradoks prihvatanja.
Onog trenutka kada nešto prihvatimo, to počinje da se menja. Jedan od glavnih uzroka za tu naizgled neobičnu pojavu jeste nestajanje otpora, a sa tim i emotivnog naboja. Prihvatanjem nečega, mi dobijamo sopstvenu dozvolu da tome i priđemo.
U našem potpunom prisustvu, ono što nam predstavlja izazov, prepreku ili ranu koja ne zarasta, transformiše se u čistu emociju. Izlazimo iz začaranog kruga pogrešnosti i ispravnosti i ostajemo oči u oči sa suštinom.
Suština sa sobom nosi bol kojoj često dajemo predznak nesreće ni ne sluteći da izbegavanjem te iste boli vučemo sebe u ponor svakodnevnog očajanja.
Recimo, živeći život, nadrastemo određene odnose, bilo da su emotivni, prijateljski ili poslovni. Nastavljanje dalje bez tih ljudi može izgledati nemoguće, a zbog straha od suočavanja sa tom boli možemo pribeći krivljenju sebe što nismo ono što smo nekada bili.
Međutim, ako se odlučimo za prihvatanje, onda ćemo dozvoliti boli da progovori. Onog trenutka kada emocija preuzme reč nećemo se baviti praštanjem ili okrivljivanjem, bavićemo se upoznavanjem.
Tokom tog neizvesnog procesa, vežbamo strpljivost, otvorenost i znatiželju, što nam po pravilu otvara novu, bogatiju emotivnu dimenziju. Plivajući u njoj, istražujemo sadržaje svoje podsvesti, te se neizbežno čistimo i regenerišemo kako bismo bezbedno, i kao sasvim novi ljudi, izašli na neku novu obalu.
Već prvi korak na novom kopnu pokazaće nam zašto smo prešli toliki put, a sve što se ticalo one stare obale postaće deo nas koji prihvatamo i sa kojim smo u miru.
U knjizi “Zapisi iz Mrtvog doma” Dostojevski kroz lik Baklušina na izuzetno precizan način opisuje tu protočnost i kreativnost koja dolazi kada smo u dodiru sa svojim emocijama:
“Ne znam simpatičnijeg karaktera od Baklušina. Istina on nikome nije praštao uvrede i često se svađao, jer nije voleo da se drugi mešaju u njegove stvari — jednom rečju, umeo je da se brani. Ali njega je ljutina brzo prolazila i mislim da su ga kod nas svi voleli. Gde god je ulazio, svuda su ga lako primali.”
“Bio je vatren i pun životne snage.”
Kada energija struji kroz nas, ona počinje da komunicira našu istinu i postaje kreativna. Baklušin je jedan od zatvorenika i kao karakter je daleko od bezgrešnog, ali Dostojevski je uhvatio njegovu ljudskost i oživeo je.
Tako kasnije saznajemo da ovaj junak, osim što je veseljak, veoma voli pozorište i izražava se kreativno. Njegova energija je oplemenjujuća i čista, pa kao takva prirodno ima potrebu da oplemeni i očisti i ostale.
Ako bih birala svoju supermoć, to bi bila spremnost da pogledam u otvorenu ranu na svojoj duši, svesno joj dajući dozvolu da bude baš to što jeste — rana.
Ona bi mi rekla kada joj je potrebna dezinfekcija, kada zavoj, a kada mirovanje. Za sve to vreme, nežno bih vraćala fokus na naš odnos, otpuštajući misli o tome da li će ostati ožiljak i da li će me zauvek boleti.
I tako, malo po malo, mimo kontrole uma, bol bi zamenilo razumevanje, a jednom odbačeni fragment bića postao bi deo kosmičke slagalice i doneo duboki mir.
Ova supermoć može zvučati pomalo ludo, pre svega jer izmiče domenu logike, ali duboko verujem da naš potencijal za rast strpljivo čeka u predelu srca.
