BITI ONO ŠTO JESI

PIŠE: IVANA KUZMANOVIĆ, PISAC, SAVETNIK ZA LIČNI RAZVOJ, INSTRUKTOR MEDITACIJE I REIKI MAJSTOR
FOTOGRAFIJA: ŽELJKO SINOBAD

Pravo pitanje je da li se ponašamo po kodeksu svoga srca ili su zapravo naša ponašanja veoma rano podlegla kodeskima kulture, tradicije, socijalnog nasleđa, porodičnih običaja i (ne)svesnosti, te zastarelim paradigmama vaspitanja koje, primenjene u današnje vreme, vreme evolucije svesti, mogu izazvati više štete nego koristi.

U mom slučaju, put je bio dug, dok nisam počela da prepoznajem šta je poruka duše i šta je stvarno moje. Dugo sam živela po preuzetim, nasleđenim i usađenim modelima, dok je moje nezadovoljstvo narastalo, a telo sve više bolelo. Potom sam počela da ih napuštam i da se sve više povodim za “tuđim”, ali drugačijim, meni bliskijim, porukama; onim gde bih osećala damare u stomaku, nagoveštaj oslobađanja, dozvolu za samosvojnost, bezuslovno prihvatanje dvojne čovekove prirode, utehu da je istina u suprotnosti, poziv da se pomirim sa svojom Senkom i kuraž da odbacim brigu za mišljenja drugih.

Pisaca, Učitelja i terapeuta koji su slali ove poruke bilo je mnogo: s velikom Ljubavlju se zahvaljujem Slobodanki, Bojani, Heseu, de Melu, Gruji, Jošku, Vujadinu, Baskalji, Miki Antiću, Tolu i mnogim drugima. Prava poruka je ona koja stigne u pravo vreme, i pogodi pravo u metu. “Ne ubijaj glasnika”, izreka je koja nas podseća da je važan sadržaj, da je suština važna, a ne procena uma koji vazda traži način da osujeti smisao poruke; ne zato što je zao, već zato što on štiti Personu, ili ono što zovemo Egom, baš kao što štiti i Senku, koju se ne usuđujemo ni da priznamo, a kamoli da u nju pogledamo. Njegov zadatak je očuvanje poretka i hvala mu. Utihne on kada shvati da smo spremni i da nam takav poredak više nije potreban.

U ovom procesu primanja poruka, podešavanja vibracija i intimnom odnosu sa dušama glasnika, provela sam decenije… Vi koji ste i sami u procesu vrlo dobro znate da govorim o periodu koji, iako ispunjen suzama, bolom, nemoći i osamom, pamtim kao najlepši u životu. Vi koji još uvek niste zakoračili u proces (ali je to pitanje dana, jer inače ne biste čitali RYL), verujte na reč. To je period kada sam zavolela sebe (sve o tome možete pronaći u mojoj studiji o ljubavi “Od kada sam se zavolela – VOLIM”).

Od tada, znam da su pravila moga srca moja: neka se podudaraju sa porukama glasnika, neke ne. Neka od njih su sasvim nova, nastala onako kako se uvidi i spoznaje formiraju: iz neposrednog iskustva, iz spoznaje, iz ponovnog rađanja Sebe. Vaskrsnuće, kako ga ja shvatam, nije ponovno rođenje, već sasvim novo rođenje: rođenje u Istini, Ljubavi i Miru. Rođenje u Hristu.

To su ujedno i pravila moga srca: Istina, Ljubav, Mir. Hrist, kao zrela svest, kao božanska priroda, kao bogočovek.

Istina na vertikalnom nivou – kao prepoznavanje i usvajanje univerzalnih principa, dualističke prirode materijalnog sveta, prihvatanje sopstvene prirode i svega što ona sadrži kao manifestacije jedinstvene svesti. Istina, na horizontalnom nivou, za mene predstavlja sklad između onoga što govorim, osećam, radim, mislim. Unutrašnja harmonija koja u prisustvu sopstvenih i tuđih laži i manipulacija biva poremećena. Tada osećam jasan fizički signal i mogu da detektujem neistinu. To mi pomaže da sve više osvešćujem nesvesne delove sebe i da sve više bivam u miru sa svojom Senkom. To mi daje mogućnost da budem autentična i da preuzmem odgovornost za to. Autentičnost, baš kao i istina, kao i život po sopstvenim pravilima, imaju svoju cenu: nekima će se svideti, nekima ne; neki ljudi neće moći da podnesu vaše prisustvo, dok će se neki drugi u vašem prisustvu spontano menjati. Zato bivanje u istini znači konačnu odluku da naše ispoljavanje neće biti ograničeno mišljenjima drugih ljudi, interesima koje valja postići, lagodnom životu iza maski. Ovde vreba opasna zamka: događa se da skidajući jednu masku, zapravo navučemo drugu, onu koja nam se sada više dopada, onu koja prikazuje naš emocionalni i duhovni napredak, takozvana maska duhovnosti. Ona je opasna i za nas same i za druge. Šteta ka sebi ogleda se u tome da smo još dalje od Senke, još manje autentični, da je sve više osećanja koja potiskujemo, jer živimo u konceptu da su duhovnost i zrelost u suprotnosti sa ljutnjom, besom, ljubomorom, zavišću, nesigurnošću, strahom i slično… Super ego nastavlja da nas muštra, ovog puta još suptilnije. I mi se osmehujemo, meditiramo, krećemo u krugovima sličnih sebi… i najčešće u njima ostajemo.

Pazimo šta ćemo reći još više nego ranije, jer duhovnoj, zreloj osobi priliče određene stvari. Na taj način, još manje dajemo dozvolu i primer drugima da budu ono što jesu; namećemo im zahtevne ciljeve – da uvek misle pozitivno, da zrače srećom i radošću, da su spremni na zahvalnost i oprost u svakom trenutku, da veruju. To je neodrživo stanje, jer predstavlja krajnost, jednostranost, jer isključuje, jer se opire prirodi čovekovoj. A baš kao i uslučaju ega, čovekova prava priroda mora prvo da bude prihvaćena, voljena, osvešćena, da bi transcendirala.

“Istina postoji samo kao jedinstvo suprotnosti.” – Hegel

Ljubav – pravilo moga srca koje je toliko obuhvatno i veliko da ga je rečima teško uokviriti. Kao i u slučaju prepoznavanja istine, celo moje Biće oseća kada sam u stanju Ljubavi. Ali to je, kao i sve drugo, dinamička kategorija, što znači da ovo stanje nije konstantno. Ono što jeste konstantno je moja težnja, namera, htenje i volja da u pravcu Ljubavi (Svesnosti) hodam zauvek. Jer, svega može biti dovoljno, samo Ljubavi ne. Kako je Ljubav stanje svesti, ona s njom zauvek evoluira. Otuda nema definicija, niti će ih ikada biti.

Mir, u mojoj terminologiji, ne znači kontinuirano stanje blaženstva, već prihvatanje onoga što jeste i življenje u skladu sa svojom Istinom u Ljubavi. To znači da mir nije odsustvo nekih osećanja (negativnih), već život u miru s njima kada se pojave. Zato želim da vas podsetim koliko je ljutnja važno osećanje, i koliko njeno susprezanje može doneti štete i bolesti, baš kao što su tuga i patnja stanja iz kojih su najčešće iznikli najukusniji plodovi.

Dopustila sam sebi da budem ono što jesam, živim sa svojim osobinama u miru, zahvalna svakoj na postojanju, jer su me, združene, dovele do ovde gde sam sada. Ne postoje dobre i loše osobine, dobra i loše osećanja. Postoje konteksti, značenja, funkcionalnosti, stepeni svesti i drugo. Otuda, izuzev pomenutih, u mom životu je sve manje pravila, stavova i sve manje definicija.

Jedna od tajni marketinga jeste da ljudima daš ono što žele, da prepoznaš njihovu potrebu i odgovoriš na nju. Ja sam marketinški veoma loša: radim na sopstvenim potrebama i govorim ono što istinski mislim, a ne ono što drugi žele da čuju. Konačno!