PIŠE: ROBERT ČOBAN, PREDSEDNIK COLOR PRESS GROUP
FOTO: IZ PRIVATNE ARHIVE
PORED NOVINARSTVA KOJE MI JE ZANAT OD 1990. I IZDAVAŠTVA KOJE MI JE PROFESIJA OD KOJE ŽIVIM OD 1992. – PROTEKLIH NEKOLIKO GODINA POSTAO SAM PREPOZNATLJIV I PO SERIJALU “BICIKLOM KROZ VOJVODINU”. REČ JE, NAIME, O SERIJI REPORTAŽA NA DRUŠTVENIM MREŽAMA I U LISTU “DNEVNIK” KOJU SAM ZAPOČEO U APRILU 2020. U VREME PANDEMIJE.
“Ajde reci mi, ali iskreno: Odakle ti toliko energije, volje, strpljenja… za sve to što radiš, za sva ta putovanja, susrete, konferencije i prijeme koje organizuješ i na koje ideš… Ja se umorim samo gledajući fotografije!”, napisala mi je pre par meseci jedna prijateljica iz naše izdavačke industrije. Slične poruke i komentare dobijam godinama unazad. U početku sam se čudio jer mi se činilo da to što radim nije ništa neuobičajeno.
Onda sam shvatio da je stvar koja me razlikuje od velikog broja drugih ljudi što svoj posao ali i sve drugo što radim u životu – obavljam sa puno strasti i ljubavi. Volim svoj posao, volim svoju porodicu, svoje prijatelje, svoje kućne ljubimce, svoje hobije (biciklizam, skijanje, plivanje, pisanje tekstova i reportaža za nedeljnike i dnevnike…)
Na pitanje – da li se ikada odmaram, odgovaram: “Da, kada spavam!”. Zaista, dovoljno mi je 6-7 sati sna dnevno da bih bio kao nov. Nije mi potreban dvonedeljni godišnji odmor na kojem ću samo ležati na plaži i spavati. Zapravo već par decenija nijedan moj godišnji odmor ne izgleda tako. Tačnije, to nisu godišnji odmori. To su redovni radni dani u kojima mi je “radni sto” umesto u kancelariji – u nekom plažnom baru ili na terasi hotelske sobe. Kako to izgleda? Probudim se oko 7.00, doručkujem, isplivam 45 minuta u morskoj vodi, posle toga radim dva-tri sata, opet plivam 45 minuta u morskoj vodi, ručam, ponovo plivam, ponovo radim… Ako večeram, sutradan preskačem doručak prema pravilima autofagije 16-8 koju primenjujem protekle dve godine. Ako su sa nama na moru deca, par sati dnevno provedem i sa njima, ali ne više od toga – u godinama su kada imaju svoja interesovanja i ne želim da ih “gušim” a ni one mene.
Na city break putovanja isto ima neka svoja pravila. Svojevremeno mi je Isidora Bjelica koja je bila ozbiljna globtroterka, citirala Sartra: “Ako dođete u neki grad na jedan – nemojte trčati da sve vidite, jer to nije moguće. Jednostavno, sedite u najbolju kafanu i pustite da grad prođe ispred vas!”
Što sam stariji sve više se pridržavam ovog Isidorinog i Sartrovog saveta.
Pored novinarstva koje mi je zanat od 1990. i izdavaštva koje mi je profesija od koje živim od 1992. – proteklih nekoliko godina postao sam prepoznatljiv i po serijalu “Biciklom kroz Vojvodinu”. Reč je, naime, o seriji reportaža na društvenim mrežama i u listu “Dnevnik” koju sam započeo u aprilu 2020. u vreme pandemije.
Kako tada nije bilo moguće putovati, a ja “nemam mira”, odlučio sam da sa grupom prijatelja oblazim Vojvodinu biciklom. Nekada nas je četvorica, uglavnom samo kolega Dragan i ja a nekada idem i sam.
Ako je destinacija blizu Novom Sadu – obilazimo je isključivo biciklom, ako je reč o udaljenijim krajevima Vojvodine – “natovarimo” bicikle na automobil, iskrcamo se na lokaciji (Apatinu, Mokrinu ili Kovinu npr.) i napravimo kružnu turu od 60 do 80 kilometara, večeramo u nekom lokalnom restoranu i vratimo se kući. Od kako je profunkcionisala brza pruga Beograd-Novi Sad, često ukrcamo bicikle na voz, siđemo na jednoj stanici i na drugoj se uveče ponovo vratimo u vagon. Kada proradi pruga do Subotice, izbor će nam biti još veći.
Na ovaj način obišao sam do sada oko 40% gradova i sela u Vojvodini i kada “pokrijem” polovinu, objaviću 1. deo knjige “Biciklom kroz Vojvodinu”. Takođe, razgovaramo sa RTV da ovaj serijal od jeseni pretočimo i u televizijski format.
Ove biciklističke ture pored rekreacije, druženja i reportaža donele su mi još nekoliko stvari. U direktnom kontaktu sa prirodom i ljudima bolje se mogu razumeti neki društveni, privredni i demografski procesi koji se događaju u Vojvodini pa sam i o tome dosta pisao za nedeljnike “Vreme”, “Nedeljnik” i NIN.
Takođe, tokom ovih tura otkrio sam uživo i ono što sam do tada uglavnom viđao na fotografijama – da je velika većina dvoraca u Vojvodini u očajno lošem stanju. Prvi takav koji smo obišli bio je Dvorac Karačonji u Novom Miloševu kod Novog Bečeja. Ova ogromna palata i 18. veka potpuno je zapuštena od kako je 2000. otišla u stečaj hemijska fabrika (!) koju je neko 1980. smestio u balsku dvoranu ovog reprezentativnog zdanja.
Pod utiskom tih prizora, zajedno sa Ministarstvom kulture pokrenuli smo projekat “Dvorci Srbije: Zaštita kulturne baštine” i sajt dvorcisrbije.rs na kojem smo objedinili sve podatke, fotografije i snimke iz drona svih 118 dvoraca, letnjihovaca i dvorova u Srbiji koji se (bar formalno) nalaze pod zaštitom. Taj projekat i pored moje strasti i ljubavi ide veoma sporo jer državni organi ne pokazuju adekvatno zanimanje za ove značajne primere kulturne baštine naše zemlje.
Kada je pandemija prestala nastavili smo da obilazimo Vojvodinu biciklom ali su se ponovo otvorili i daleki horizonti tako da sam proteklih par godina što privatno, što poslovno putovao i po dalekim zemljama – od SAD i Meksika na zapadu do Indije i Japana na istoku.
Putovanja su moj omiljeni “hobi” i jedna od najvećih strasti. Nekad putujem sa suprugom; nekada sa suprugom i decom; na skijanje nekad idem samo sa mlađom ćerkom Indijom (pošto ostali nisu zainteresovani); na neka putovanja idem sa prijateljima a na poslovna – ponekad sam, ponekad sa ljudima koje su domaćini takođe pozvali na neku konferenciju ili info-turu. Tako sam ovog proleća na poziv Ambasade Alžira bio u toj afričkoj zemlji kao gost Samita najvećih izvoznika gasa; mesec dana kasnije u organizaciji Ministarstva spoljnih poslova Indije u toj, najmnogoljudnijoj zemlji na svetu bio sam zajedno sa kolegom iz “Nedeljnika” Veljom Lalićem. U aprilu nas je kompanija JTI povela u Kjoto i Tokio, sa mnom je pored ostalih kolega bio i moj prijatelj Mića Ćulibrk, nekada u NIN-u, sada u “Radaru”.
Posebna strast u našem poslu došla je pre 12 godina kada smo počeli da organizujemo konferencije, festivale i druge događaje. 2008. industrija štampanih medija doživela udarac sa dve strane – od ekonomske krize i od digitalizacije i promene navike konzumiranja medija (godinu dana ranije pojavio se prvi “pametni telefon” – Iphone). Mi smo naravno, kao i ostali pokrenuli internet-portale uz većinu svojih vodećih magazinskih brendova (Hello, Lepota i zdravlje, Story, Gloria…). Međutim, pad prihoda od oglasa i prodaje iz tradicionalnih modela – nije mogao da bude nadoknađen samo na internetu jer su globalni igrači poput Mete i Google-a uzeli preko 80% prihoda od onlajn-oglašavanja. Za nas “lokalne igrače” ostalo je svega 20% što nije bilo dovoljno. Zbog toga smo pokrenuli događaje kao treću platformu naših brendova, pa sad pored printa i onlajna imamo i ivente.
Digitalizacija je, to smo videli u pandemiji, samo pojačala potrebu ljudi da se povremeno sreću na pravim događajima, da imaju fizički kontakt, rukuju se, zagrle, popiju skupa kafu ili pivo, razmene iskustva, kontakte i osmehe.
Kada govorim u medijima, na konferencijama ili pred budućim kolegama novinarima na nekom od fakulteta ili novinarskih škola – uvek govorim da je voleti posao koji radiš – najveća sreća koju čovek ima u životu. Ako uz ljubav prema poslu pokazujete ljubavi i strast i u odnosima u porodici, sa prijateljima, prema hobijima kojima se bavite, onda možete da kažete da ste srećan čovek.
