PIŠE: KATARINA VIDICKI, SLIKARKA
Jednog dana sam se probudila i oko mene je postojao samo mrak.
Bol, tuga, strah, opšte nezadovoljstvo, gubitak samopouzdanja, strah od budućnosti, odsustvo ideje kako nastaviti dalje i odsustvo nade da dalje uopšte postoji.
Tako je sve počelo.
U toj tami pojavio se mali trag mesečine koji me odveo do institucije u kojoj me sačekala Branka. Dobila sam list papira i pastelne krede. Od tog momenta pričam svoje neispričane priče, svoja zapažanja, sve sto mi leži na duši, a toliko toga neispričanog je ležalo…
Posle izvesnog vremena Branka me je iznenadila pitanjem da li ću nastaviti da slikam i, ako nastavim, u kom pravcu želim da idem. To pitanje za mene je bilo od životnog značaja. Trebalo se vratiti svakodnevici, pronaći novi posao, buditi se svakog jutra, a ne biti svoj… Raditi nešto što moraš, a ne želiš; trpeti autoritete i ponižavanja, a opet se izboriti sa činjenicom da želiš ostati ono sto jesi u moru lazi, sujete, u granicama, kalupima i na način koji je „neko” „negde” odredio. Živeti život pridržavajući se pravila kakav treba da budeš da bi tvoje bitisanje na ovom svetu „bilo kako treba”!
Moj odgovor na Brankino pitanje tada nije bio ubedljiv. Vremenom sam shvatila da nije želela olako da me pusti. Predložila mi je saradnju – slikanje u ateljeu OT centra, sa pravim slikarskim materijalom. Neverovatno! Zvučalo je kao san…
Postavih sebi pitanje da li je moguće da je bavljenje slikarstvom, moj davno zaboravljeni san, sada preda mnom i čeka da ga ostvarim.
Uplaših se! Od ljudi koje sam volela često sam slušala da su moje želje i snovi sebični i društveno neprihvatljivi. Ponekad su to govorili svesno a uglavnom nesvesno (naravno, iz sopstvenog straha). Sagledali su u tome odsustvo svake ambicije za kojom ja nisam težila – Biti slikar, slikati? Da bi neko bio uspešan, mora se baviti ekonomijom. Iz toga proizilazi da rezultat mora biti dobro finansijski nagrađen! Nažalost, poklekla sam i u tu priču poverovala. Silno sam se borila, a u toj bici izgubila sebe.
Ovoga puta sam odlučila da bude drugačije. Donela sam tu odluku zahvaljujući Branki i podršci koju sam imala od svojih najbližih! Ostajem tu gde jesam a boje i platno neka mi budu štit, dok ne stasam dovoljno i dok se ne stvore ideje. Slikajući ono sto vidim i osecam, uvideću kojim putem treba da krenem dalje. Boje su samo u mojim rukama i sama biram nijanse. Uneću boje u svoj mrak.
O RADOVIMA
Svi moji radovi su zasnovani na sopstvenim doživljajima svakodnevnog – kroz putovanja, šetajući ulicom, ili pak posmatrajući okruženje sa svoje terase. Otvorila sam sva čula i dozvolila da slučajni prolaznici sa kojima sam se susretala svakodnevno, šetajući svog psa, polako preuzimaju glavne uloge na mojim crtežima. Postoje radovi na kojima sam predstavljala ljude koje volim, naše zajedničke priče, maštanja. Sve to sam prenela na platno. Priroda u svim svojim oblicima takođe je bila čest deo mojih zapažanja. Prirodom sam fascinirana. Ipak, u osnovi svih mojih priča je ljubav kao fenomen koji je često zaboravljen.
Život lišen snova nije život već robovanje životu. To je moto kojim ću se uvek voditi. Veoma sam zahvalna na svakom novom danu koji mi je život pružio. Zahvalna sam za svaki zrak sunca, rosu u travi, zagrljaj i osmeh. Zahvalna sam za svoj život u bojama.
