PIŠE: JELENA VUJAČIĆ, PSIHOLOG I PSIHOTERAPEUT
Postoji jedno staro predanje, koje se pripisuje drevnim severnoameričkim tradicijama, a koje govori da će doći vreme velikog haosa. Čovek će izgubiti vezu sa Zemljom, prirodom, drugim čovekom, ali pre svega — sa sobom. I tada će, kaže predanje, doći Isceljena Žena.
Ko je Isceljena Žena i zašto se ona danas toliko doziva i budi?
Svet danas, više nego ikada pre, poznaje uspešnu ženu. Obrazovanu, sposobnu i samostalnu. Ženu koja vodi kompanije, porodice, timove i sopstvene živote. Generacije pre nas borile su se da žena danas dobije pravo da postoji na tim mestima. Ali sve to nije dovelo do ravnoteže i isceljenja sveta, nas i naših odnosa.
Gde smo to pogrešile i o šta se oglušile?
U starim mitovima i pričama, žena je često morala da napusti poznato da bi pronašla ono što je izgubila. Morala je da siđe u šumu, u podzemlje, da ode u pustinju i prođe kroz tamu, da susretne nepoznato i da se, nakon svega, vrati drugačija.
Čini se da polako shvatamo da sledeća etapa ženskog puta više nije pitanje šta još možemo da osvojimo spolja. Došlo je vreme za osvešćivanje i zaživljavanje svega što treba da povratimo iznutra, jer tamo žive ženina iskonska snaga, priroda, lepota i moć.
Sada možemo imati sve što smo nekada želele — a ipak jednog jutra osetiti da više ne prepoznajemo ženu koja taj život živi.
Isceljena Žena nije ona koja nikada nije bila ranjena. Ona je upravo suprotno — žena koja je eonima prolazila kroz poricanje, povrede, gubitke i potiskivanja. Ona je prošla kroz sopstvenu tamu, ali nije u njoj ostala. Upoznala je i iscelila svoje rane dovoljno duboko da više ne mora iz njih da živi.
Prepoznala je ono što je nasledila, ono što je izgubila i ono čega se odrekla da bi pripadala — i konačno krenula putem nazad prema sebi.
I na tom mestu spoznaje započinje putovanje u unutrašnje predele bića, u ono osećajno, intuitivno i drevno. Putovanje ka iskonskoj prirodi žene. Prema onome što je žena bila pre nego što je naučena kakva treba da bude.
To je put isceljenja kojem se danas vraćamo: sposobnost žene da ponovo siđe u sebe, da izdrži sopstvenu dubinu dovoljno dugo da iz nje nešto novo može da se rodi.
Postoji nešto u ženskom biću što me neprestano vraća Majci Zemlji.
Zemlja prima, ne žuri i ne objašnjava. U njenoj tami seme nestaje pre nego što iz njega nikne život. Tako i žena prima ono što dolazi i daje mu telo. U njoj se događa transformacija.
I upravo je tu jedna od velikih tajni iskonskog ženskog.
Poput drevnog simbola Ouroborosa — zmije koja zatvara krug sopstvenim telom, jedući sopstveni rep — žena nosi tajnu kraja koji u sebi sadrži i novi početak.
Priroda žene je beskonačno ciklična u svim njenim manifestacijama tela i bića. U njoj iznova umire i nestaje staro da bi se oslobodio prostor za rođenje novog.
I negde ispod svih slojeva koje je tokom života stekla, žena spoznaje da postoji nešto mnogo starije. Deo nje koji pamti pre nego što je naučio. Koji pamti jezik tela, instinkta, sopstvenog ritma i ritma prirode.
Taj deo zna kada nešto u nama želi da živi, a kada je vreme da nešto umre. Kada treba ostati, a kada otići. Kada govoriti, a kada se povući duboko u sebe i čekati.
Ono što je kroz generacije prolazilo neisceljeno, kroz nju više ne mora nesvesno da ide dalje.
Ona u ovom procesu ponavljane samokreacije odbacuje kožu koja joj je postala tesna, iznova se drugačija rađa i potom se, u sve dubljim krugovima spirale, vraća istim mestima — svaki put sve malo bliže onome što je oduvek bila.
I možda taj deo sebe žena nikada nije izgubila.
Možda je samo prestala da čuje njegov jezik ispod slojeva prilagođavanja, porodičnih priča i svega što je naučila da treba da bude kako bi bila voljena, dobra i prihvaćena.
A kada se žena isceljuje, menja se i njen odnos prema telu, prema prirodi, prema muškarcu, prema Zemlji i prema samom Životu.
Vraća se svetost materije i njena drevna sposobnost da primi duh. Tada Nebo ponovo dobija Zemlju kroz koju može da manifestuje Život.
Toliko dugo smo božansko tražili gledajući prema Nebu, pokušavajući da se uzdignemo iznad tela, materije i onoga što je zemaljsko.
A šta ako postoji i sasvim drugačiji put?
Ne samo uzdizanje, nego i silazak.
Silazak duha u telo.
Neba u Zemlju.
Nevidljivog u vidljivo.
Žena je Yin. Ona predstavlja unutrašnje, duboko, receptivno — ali ne i pasivno.
Jer ovde, na Zemlji, ništa ne može zaista zaživeti dok ne dobije svoje telo.
Svako od nas morao je proći kroz ženu da bi postao čovek. Morao je biti primljen u tamu majčine utrobe, dobiti oblik, kožu, srce i dah.
Duh je morao da postane materija.
I možda naše oboženje zato nije bekstvo iz ljudskog, već njegovo potpuno nastanjivanje. Nije napuštanje tela da bismo pronašli duh, već toliko dubok ulazak u telo da se duh konačno može potpuno izraziti i zasijati kroz njega.
Ovde žena nije samo pol. Ona je princip utelovljenja.
Ona prima nevidljivo i daje mu oblik; od slutnje stvara život, od osećanja odnos, od vizije stvara delo, a iz ljubavi stvara novi život i telo.
Možda zato drevno predanje govori da će svet spasiti Isceljena Žena.
Jer žena koja je pronašla put nazad do sebe više ne mora da osvaja da bi promenila svet.
Ona drugačije voli.
Drugačije bira.
Drugačije stvara.
Drugačije odgaja.
I možda SELF-MADE WOMAN nije žena koja je samu sebe stvorila.
Možda je to žena koja je imala hrabrosti da skine sa sebe sve ono što ona nije — sve dok ponovo nije ugledala ono što je oduvek bila.
Isceljena žena. Žena koja se setila sebe.
