PIŠE/FOTOGRAFIJE: MIA MEDAKOVIĆ
Tri Tatjane, tri priče, tri sudbine. U Hotelu Radisson Collection ovoga leta, rano ujutro za doručkom razgovaram sa ženama čiji su roditelji i sudbina želeli da se zovu Tatajana. Ovo je priča o slikarki, umetnici života i novinarki. Udahnite i doživite njihove priče.
Tatjana Lečić je akademska slikarka čiji je umetnički rad posvećen istraživanju prostora između vidljivog i skrivenog, materijalnog i nematerijalnog. Već više od dve decenije aktivno stvara i izlaže na domaćoj i međunarodnoj umetničkoj sceni. Njena dela predstavljena su na brojnim samostalnim i grupnim izložbama u zemlji i inostranstvu, a nalaze se i u muzejskim zbirkama i privatnim kolekcijama. Prepoznatljiva je po slojevitom likovnom jeziku koji spaja figuru, prostor, teksturu i svetlost. Posebno mesto u njenom stvaralaštvu zauzima rad na svili, kroz koji istražuje granice između slike, pokreta i dodira. U svojim ciklusima ne bavi se samo onim što vidimo, već i onim što naslućujemo i osećamo. Kroz različite motive i medije gradi prepoznatljiv autorski izraz koji spaja preciznost i intuitivnost. Njeni radovi često pozivaju posmatrača na usporavanje, promišljanje i unutrašnji dijalog. Pored samostalnog umetničkog rada, učestvovala je na brojnim likovnim kolonijama, radionicama i međunarodnim rezidencijalnim programima. Živi i radi u Beogradu, verujući da umetnost nije samo način izražavanja već i način razumevanja sveta i sebe.
Tatjana Libre je osnivačica Duhovne Akademije i kreatorka autorskog DA–ISDM™ integrativnog somatsko–disajnog metoda, koji povezuje rad sa nervnim sistemom, telom, dahom, emocijama i duhovnom svešću. Diplomirala je srpski jezik i književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, a svoje obrazovanje proširivala je kroz romologiju, ženske studije, energetsku psihologiju, coaching, telesno-orijentisani rad i Somatic Experiencing®. Više od dve decenije posvećena je radu sa ljudima, najpre kroz obrazovanje i pedagogiju, a zatim kroz vođenje dubokih procesa ličnog razvoja i transformacije. Autorka je brojnih edukativno-transformacionih programa, među kojima su „Duhovni Vodič“, „Budi Žena Novog Doba“, „Petkana – Isceljenje Duše“ i programi duhovnih putovanja širom sveta. U svom radu objedinjuje znanje, intuiciju i iskustvo, pomažući ljudima da izađu iz preživljavanja i vrate se telu, unutrašnjoj stabilnosti i autentičnoj životnoj snazi. Njeni programi nisu zasnovani na brzim rešenjima, već na sigurnom, celovitom i utelovljenom procesu promene. Njena misija je da čoveka vrati njegovom srcu, istini, sposobnosti da voli i hrabrosti da živi svoju svrhu. Veruje da Nebo na Zemlji nije ideja, već stanje bića koje nastaje kada se telo, duh i duša ponovo sjedine.
Tatjana Soldatović Manojlović novinarka, autorka velikog broja dokumentarnih i putopisnih emisija, autorka emisija iz domena istraživačkog novinarstva.
Objavila zbirku priča „Udata za slobodu“, koje su nastajale tokom poslednjih desetak godina; u pripremi nova zbirka „Crtice iz života noćnog drajvera“, autentično iskustvo novinarke za volanom #CarGo vozila.
Strukovna politikološkinja, specijalista za nenasilne društvene promene, specijalizirala na temi – strategije ostvarivanja rodne ravnopravnosti u Srbiji. Sertifikovana savetnica za lični razvoj, praktičar kliring metode psihoterapije, sa izraženim afinitetom za podršku ženama i mladim ljudima, za osnaživanje na ličnom, porodičnom i profesionalnom planu.
Idealista, altruista i kako je moja baka znala da kaže – onako malo na svoju ruku. Mama Tijanina i Matijina, baka Teina i Tarina, za sada… Da, hedonista i optimista koja u sebi ljubomorno čuva dete avanturistickog duha
Dostojevski je rekao „Ime ti je sudbina“ Sve tri ste Tatjane. Da li verujete da ime može da nosi simboliku, energiju ili životni zadatak i kako bi opisali svoju sudbinu?
Tatjana Lečić: Verujem da ime nosi određenu energiju, ali ne kao unapred zadatu sudbinu, već kao mogućnost koju tokom života otkrivamo. Zanimljivo je da nas tri, sa istim imenom, dolazimo iz različitih oblasti koje se ipak bave čovekom i njegovim unutrašnjim svetom.
Moja sudbina, ako bih je danas opisivala, bila bi put neprekidnog istraživanja. Kroz umetnost pokušavam da razumem ono što se nalazi između spoljašnjeg i unutrašnjeg, između onoga što možemo da objasnimo i onoga što samo osećamo. Upravo taj prostor „između“ postao je tema mog stvaralaštva, ali i mog životnog puta.
Tatjana Libre: Verujem da ime može da nosi simboliku, energiju i određeni životni poziv, ali ne verujem da je ono presuda koju čovek ne može da promeni. Za mene je ime poput prvog tona koji dobijemo rođenjem, dok melodiju svog života stvaramo izborima, iskustvima i načinom na koji odgovaramo na ono što nam se događa. Svoje ime Tatjana doživljavam kao ime žene koja je pozvana da spoji snagu i nežnost, zemaljsko i duhovno, znanje i srce. Moja sudbina nije bila da izbegnem bol, već da kroz njega pronađem dublji smisao i da ono što sam spoznala pretvorim u put kojim mogu da vodim druge ljude.
Zato svoju sudbinu opisujem kao služenje životu — buđenje snage, ljubavi i istine u ljudima. Ne verujem da nam je sudbina unapred napisana do poslednjeg detalja, ali verujem da duša dolazi sa pravcem koji se uporno otkriva kroz sve što živimo. Moje ime za mene danas predstavlja podsetnik da živim hrabro, dostojanstveno i u skladu sa onim zbog čega sam došla.
Tatjana Manojlović: Ako mi je ime Tatjana dalo koren i potrebu da stvaram, moji izbori su mi dali krila. Izabrala sam slobodu kao imperativ i reči kao oruđe, jer verujem da sudbinu ne određuje ono kako se zovemo, već sadržaji koje iza sebe ostavljamo.
Umetnost, pisanje, terapija imaju nešto zajedničko – sve tri pomažu da čoveku da razume sebe. Da li se slažete sa tim?
Tatjana Lečić: Da. Sve tri predstavljaju različite puteve ka istom cilju – samospoznaji i ljudskoj duši. Pisanje daje oblik mislima, terapija pomaže da ih osvestimo,a umetnost često uspe da izrazi ono za šta još nemamo reči. Mnoge svoje slike doživljavam kao razgovore sa sobom. Tek kada ih završim, shvatim šta sam zapravo želela da kažem. Zato verujem da umetnost nije samo estetski čin, već i duboko ljudska potreba da razumemo sebe i svet oko sebe, to je najnežniji način da čovek dođe do samospoznaje.
Tatjana Libre:Za mene terapija nije samo način da čovek izleči ono što ga boli, već umetnost življenja. Ona nas uči kako da budemo prisutni u sopstvenom životu, kako da čujemo telo, razumemo emocije i prepoznamo istinu koja se nalazi ispod naših uloga, odbrana i očekivanja. Kao što umetnik od praznog platna stvara delo, tako i čovek kroz svesnost, odgovornost i ljubav oblikuje svoj život.
Istinska promena nastaje kada ne pokušavamo samo da razumemo sebe umom, već kada naučimo da sebe osetimo, prihvatimo i živimo u celovitosti. Zato verujem da je svaki autentično proživljen život jedinstveno umetničko delo.
Tatjana Manojlović: Najvećim delom svog života koristila sam televizijski izraz kao sredstvo da kreativni potencijal iskoristim na sopstveno zadovoljstvo, a u širem interesu. Poslednju deceniju pišem, osećam da je to po mene lekovito. Pisana reč je došla nekako kao prirodno odredište. To što drugi požele da pročitaju i da me osete, razumeju, ispunjava me srećom i daje smisao onome što radim.
Da li verujete da čoveka bira svoj poziv ili poziv vremenom pronađe čovek?
Tajtjana Lečić: Mislim da poziv strpljivo čeka da ga prepoznamo. Nekada pokušavamo da odemo drugim putevima, da budemo praktičniji ili racionalniji,ali ono što je suštinski naše nastavlja da nas doziva. To je možda i neka vrsta plesa. Umetnost je kroz ceo moj život bila prisutna kao najprirodniji način komunikacije sasvetom, pa i sa sobom kao što sam već rekla. Danas imam osećaj da nisam ja izabrala slikarstvo koliko je ono izabralo mene.
Tatjana Libre: Verujem da čovek često bira zanimanje, ali da pravi poziv vremenom pronađe njega. Poziv se obično ne pojavljuje kao gotov odgovor, već kroz iskustva koja se ponavljaju, kroz darove koje ne možemo da zanemarimo i kroz pitanja koja nas prate celog života. Nekada nas pronađe kroz ljubav, a nekada kroz bol koji smo morali da pretvorimo u smisao. I moj put nije nastao iz jednog plana, već iz dugog susretanja sa ljudima, telom, emocijama, traumom, duhovnošću i sopstvenom istinom. Vremenom sam shvatila da ono što me je najdublje menjalo nije bilo samo moje lično iskustvo, već priprema da jednog dana mogu da vodim druge. Poziv nas pronađe, ali od nas traži hrabrost da ga prepoznamo, disciplinu da mu dorastemo i odgovornost da ga živimo. Zato verujem da se poziv ne bira samo razumom — on se prepoznaje po tome što nas istovremeno plaši, pokreće i daje dubok osećaj smisla. Kada čovek živi svoj poziv, on više ne radi samo posao, već kroz svoj život služi nečemu većem od sebe.
Tatjana Manojlović: Dvosmerna je to ulica, puna sokačića koji se slivaju u glavni tok. Najbitniji jeste sadržaj kojim život činimo smislenim. Oduvek sam imala paniku od uludo protraćenog vremena. Sada shvatam da je i za dokolicu potreban dar i da je neophodno iznivelisati cikluse rada i kontemplacije.
Koji je bio prelomni trenutak kada ste shvatili da ste na svom autentičnom putu?
Tatjana Lečić: Nije postojao jedan trenutak, već jedno postepeno sazrevanje. Tokom godina menjali su se stilovi, tehnike, teme i interesovanja, ali je potreba za stvaranjem ostajala ista. Verovatno sam svoj autentični put prepoznala onda kada sam prestala da pokušavam da se uklopim u očekivanja i kada sam sebi dozvolila da istražujem sopstvene teme, čak i onda kada nisu nudile jednostavne odgovore.Umetnost me je naučila da je traganje često važnije od pronalaska. Shvatila sam i da umetnost može da transformiše energiju, i u meni, i u ljudima koji je posmatrajui žive.
Tatjana Libre: Prelomni trenutak nije bio jedan događaj, već tačka u kojoj sam shvatila da se sve što sam do tada učila i živela — pedagogija, rad sa ljudima, telo, dah, emocije, trauma i duhovnost — zapravo spaja u jedan put. To se posebno jasno pokazalo kada sam počela da vodim dubinske procese i gledam kako se ljudi ne menjaju samo na nivou razumevanja, već se vraćaju sebi, svojoj snazi i životu. Tada sam osetila da više ne pokušavam da pronađem svoje mesto, već da ga konačno stvaram iz sopstvene istine. Nastanak Duhovne Akademije i DA-ISDM™ metoda bio je potvrda da je sve što sam prošla imalo dublji smisao. Shvatila sam da moj autentični put nije samo da prenosim znanje, već da stvaram prostor u kojem čovek može da se seti ko je. Taj trenutak je doneo i veliku odgovornost, jer autentičan put nije uvek lak, ali je jedini na kojem osećamo da naš život ima celinu. Od tada znam da sam na svom putu svaki put kada kroz moj rad neko ponovo oseti sebe, svoje srce i razlog zbog kojeg želi da živi punije.
Tatjana Manojlović: Reakcije na priče koje sam objavljivala na svom blogu i potom u časopisu RYL ohrabrile su me da pišem, da to radim sa još više strasti, da istrajavam. Pisana reč je za mene tek u prvom momentu novina. Zapravo sam oduvek „literarni tip“ novinara. Uvek sam preferirala takvom izrazu, čak i kada je bilo neophodno u informativnom novinarstvu vest svesti na tridesetak sekundi tv formata.
Šta za vas danas predstavlja istinsku ženstvenost?
Tatjana Lečić: Istinska ženstvenost za mene nije uloga niti forma. Ona je sposobnost da ostanemo povezane sa sobom, način na koji unosiš estetiku, toplinu i smisao u sve što dotakneš – bilo da je to platno, prostor koji uređuješ ili odnos sa ljudima.To je spoj senzibilnosti, intuicije, hrabrosti da budeš ranjiva, snage i stvaralačke energije. Ženstvenost vidim kao sposobnost transformacije – da iz iskustava, čak i teških, stvaramo nešto novo, lepo i smisleno. U tom smislu, ona je veoma bliska samom procesu stvaranja umetnosti.
Tatjana Libre: Istinska ženstvenost za mene danas počinje u odnosu sa Bogom i u dubokoj zaljubljenosti u život. Ona se ne meri izgledom, godinama ni ulogom koju žena ima, već načinom na koji je prisutna u sopstvenom telu, srcu i svakodnevici. Ženstvenost je sposobnost da uživaš u običnim stvarima — u zalogaju ukusne hrane, čaši hladnog vina, mirisu jutra, dodiru, smehu i razgovoru sa voljenom osobom koji ti proširuje pogled na svet. Ona se vidi u ljubavi koju umeš da pružiš svakoga dana, ali i u sposobnosti da tu ljubav primiš. Za mene je ženstvena žena ona koja ne beži od težine života, već je nosi dostojanstveno, ne odričući se svoje nežnosti, radosti i strasti. Ona ume da se ljubi, grli, raduje, stvara i da svoj posao radi celim bićem. Istinska ženstvenost nije slabost niti stalna blagost — ona je snaga koja ostaje povezana sa srcem. To je žena koja ne čeka poseban život da bi bila živa, već od svakog dana pravi prostor za ljubav, smisao i prisustvo.
Tatjana Manojlović: Istinska ženstvenost je hrabrost da ne pokušavaš biti bilo čija predstava o ženi, nečiji ideal, već sopstvena najpotpunija verzija. Da neguješ, stvaraš, voliš, postavljaš granice, menjaš se i rasteš, a da pritom ne gubiš sebe. Istinska ženstvenost nije osobina tela, već karaktera. To je spoj autentičnosti, empatije, dostojanstva i unutrašnje snage. Istinska ženstvenost je sloboda da budeš nežna bez slabosti, snažna bez grubosti i svoja bez potrebe da se uklapaš u tuđa očekivanja. Nije stvar u tome kako žena izgleda, već kako nosi sebe kroz život. Da na tebi najuočljiviji bude karakter. To je ono što obara s nogu.
Tema letnjeg dvobroja nosi naziv „Summer vibe“. Od čega on kod vas najviše zavisi?
Tatjana Lečić: Od svetlosti. Kao slikar, svet doživljavam kroz promene boja, senki i atmosfere. Leti je svetlost drugačija – intenzivnija, sporija i mekša u isto vreme. Tada više vremena provodim u prirodi, posmatram, beležim utiske i dopuštam sebi da usporim. Moj „summer vibe“ nije vezan za određeno mesto,već za stanje duha: osećaj slobode, otvorenosti i spremnosti da se prepustim novim idejama i inspiracijama, da jednostavno upijam teksture prirode, more, sunce i razgovore koji inspirišu, sakupljam vizuelne impresije.
Tatjana Libre: Moj „summer vibe“ nije godišnje doba, destinacija ni savršena fotografija. Ove godine to je moja duboka zaljubljenost u život — ne zato što je uvek lak, već zato što je dragocen. Ovo leto vatreno istražujem nove puteve, nove izbore, dublji kontakt sa životom.
Tatjana Manojlović: Za mene leto nikada nisu bile egzotične destinacije, luksuzni hoteli ni fotografije za društvene mreže. Kada pomislim na najlepša leta, ne pamtim mesta po imenima, već po zvucima i osećajima. Pamtim šum talasa, boju mora u različitim delovima dana, glatke oblutke pod stopalima i onaj trenutak kada se telo konačno opusti i počne da diše punim plućima.
Pamtim jutra na Adi Ciganliji, kada sam dolazila da se sastavim posle nekih svojih unutrašnjih lomova. Vodu koja ćuti i prima sve ono što ne umemo da izgovorimo. Pamtim izlaske i zalaske sunca na Adi Bojani, kada se činilo da je svet na trenutak sporiji i nežniji nego inače.
Tek kasnije sam shvatila da su mi ti letnji trenuci bili svojevrsna terapija. Sunce, vetar, voda i tišina uradili su za mene mnogo više nego što sam tada umela da prepoznam. Naučili su me da zaceljivanje ne mora uvek da bude veliko i dramatično. Ponekad dolazi kroz miris soli u kosi, kroz dugo gledanje u horizont ili kroz jedan spokojan suton.
Zato mi je i ovog leta potrebno upravo to — da me sunce ponovo ogreje na onaj duboki, lekoviti način. Da me podseti da posle svakog unutrašnjeg nevremena postoji obala. I da, negde između talasa, vetra i svetlosti, sačuvam nadu da će se pojaviti i nečija ruka. Ne da me spase, već da zajedno gledamo isti horizont.
