PIŠE: TANJA STUPAR, NLP PRACTITIONER IANLP, REIKI PRAKTIČAR, THETA HAELING BASIC DNA PRAKTIČAR
U jednom selu, u podnožju planine Cer, gotovo ritualno u porodičnoj kući, kršteni su unučići mojih bake i dede, deca njihove dve najmlađe ćerke.
Kišan, hladan novembarski dan krajem sedamdesetih godina prošlog veka. Četvoro dece, jedan sto i mi koji kružimo oko njega.
Iza popa, uz šapat odraslih: „Mora tako.“
Bez velikih reči.
Bez objašnjenja.
Sa puno ljudi i još više dobre namere. Nisam baš razumela šta se dešava, ali sam osećala da je važno.
U porodici u kojoj se i nije mnogo pričalo o emocijama, ljubav se živela vrlo praktično.
Kroz brigu, kroz navike, kroz deljenje „da ima dovoljno za sve“.
Važno je bilo poštovanje, posebno starijih i onih koji ti dolaze u kuću.
Pred dolazak gostiju, kuća se sređuje kao da se nikada pre toga sređivala nije i spremala se posebna hrana, ona koja se inače ne sprema svakodnevno.
Iznosi se sve najlepše i najbolje. Onaj slatki grašak iz konzerve, faširane šnicle i pire krompir, pita sa mesom i baklava.
Nama šta ostane. Ako ostane.
Sve u svemu, poruke su bile više nego jasne. Ljubav, poštovanje i poverenje se pokazuju, ali i zaslužuju delima.
I dugo nisam razumela šta je zaista ljubav, da li je zasluga ili osećanje.
Vrtela sam se dugo u tom krugu, pokušavajući da razumem. Možda zato u meni tako dugo živi pitanje: Da li sam dovoljno dobra?
Za ljubav.
Za pripadanje.
Za primanje.
Za mir.
Za veru u sebe.
Godinama kasnije, pritisnuta raznim životnim izazovima i željom za promenom, počela sam da razumem da ne moram imati „materijalne dokaze“ za osećanja.
Za ljubav i veru. Za sigurnost u sebe.
Ne mora biti objašnjenja. Jednostavno i sasvim dovoljno je da se oseća, iz srca.
Bez jasnih crta. Bez početka i kraja.
Kao krug — krug koji počinje iznutra i u koji ne ulazimo odjednom. Gradimo ga svakom godinom svog života.
Jedna godina, jedan krug.
Možda je taj prvi krug ljubavi u kojem sam odrasla bio nesavršen, ali je bio topao.
Ponekad strog, ali stvaran.
Možda je i zato moj životni zadatak, kojeg nisam uvek bila svesna, bio tako jednostavan, ali i težak u isto vreme — da naučim da ljubav ne mora stalno da se zaslužuje.
A moja mama. Mama Vera. Kao da mi je i svojim imenom, tiho i uporno, govorila ono što sam najteže učila — da vera nije obećanje da će sve biti lako.
I da je najveći krug ljubavi upravo onaj u kojem prestanemo da se pitamo da li smo dovoljni.
Jer tu gde jesam, dovoljno je da jesam.
