PIŠE: SAVKA MIĆIĆ
NASLOVNA FOTOGRAFIJA: STEFAN SOKOLOVSKI
Da mi je neko u mojim dvadesetim izgovorio rečenicu „Budućnost je sada“, verovatno bih je samo površno čula, a već u sledećem trenutku je zaboravila. U mladosti sam živela u snovima koji su svi bili usmereni unapred — ka sutrašnjici, ka onome što tek dolazi, ka nekom zamišljenom svetu u kome ću konačno biti dovoljno dobra, dovoljno srećna, dovoljno ostvarena. Sada, kada sam postala starija i mudrija, shvatam da je ta budućnost koju sam tada jurila, namerno bivala sve zamagljenija. Kao da se povlačila pred mojim pogledom samo da bi me naučila lekciji koju niko u mladosti ne želi da čuje: da je jedino vreme koje zaista imamo ono koje upravo diše kroz nas.
Učim, polako, da zastanem. Da pomirišem cveće. Da budem tu gde jesam, ne gde bih mogla biti. A koliko je to teško u svetu u kome nas od detinjstva uče iščekivanju — „sutra će doći gosti“, „sutra ideš u vrtić“, „sutra počinje škola“… Nikada nisam čula da je neko rekao: „Hajde sada da uradimo nešto polako, sa namerom, da zaista budemo prisutni.“ Kao da niko nema vremena za sadašnjost, svi ga čuvamo za neku budućnost u kojoj ćemo navodno napokon živeti.
A paradoks je u tome što onaj ko živi u trenutku često biva nazvan impulsivnim, naglim, previše spontanom dušom. „Kako si sad to odlučila?“ pitaju, jer ih plaši sloboda. Plaši ih svest da život teče ovde, ne tamo. Taj strah nas sprečava da otvorimo oči za ono što upravo sada stoji pred nama — za budućnost koja se odvija u realnom vremenu, tiho, bez najave.
I što sam starija, sve jasnije vidim da je budućnost samo iluzija koja nas drži budnima, ali retko prisutnima.
Sećanja na razgovore posle liturgije sa bakom Bisenijom, tada već 87–godišnjakinjom, danas mi zvuče kao najčistije duhovno nasleđe. Kasno je dobila ćerku, mnogo vremena provodila sa suprugom dok je on radio, a ona brinula o domu, i uvek nas je zasmejavala svojim živopisnim pričama. Nikada nismo znali kako će neka od njih završiti, ali jedna mi je duboko ušla pod kožu.
Govoreći o putovanjima, podigla je pogled i rekla:
„U životu ti preporučujem samo jedno — putuj. Od toga ti ostaju najlepše uspomene. Zahvalna sam Bogu što sam mnogo videla i doživela.“
Baka Bibica je odavno upokojena, ali njene reči i dalje odzvanjaju u meni kao tihi refren koji se stalno ponavlja. Čini mi se da sam tek sada u potpunosti razumela njihovu težinu. Nije ona govorila o geografiji. Govorila je o širini duše.
U knjizi Pola Kalanitija „Kada dah postane vazduh“ postoji misao koja me neprestano vraća sebi. „Ne verujem u mudrost dece niti u mudrost staraca. Najmudriji smo na pragu, u trenutku kada sav prikupljeni život počne da se pretače u sadašnjost. Mudrost je u trenutku.“
Kalaniti je bio američki neurohirurg, izuzetno darovit i predan svom pozivu, koji je u 36. godini suočen sa dijagnozom terminalnog karcinoma pluća. Na samom pragu života i smrti, počeo je da piše o onome o čemu retko ko ima hrabrosti da govori — o smislu, prolaznosti, prisutnosti i onome što ostaje nakon što sve drugo padne u senku. Njegova knjiga, objavljena posthumno, postala je svojevrsni duhovni testament, spoj medicine, filozofije i iskrenog preispitivanja ljudskosti.
Roman Vladimirovič Jampoljskij, profesor veštačke inteligencije na Luivil univerzitetu, upozorava da će u narednim godinama većina poslova nestati jer će ih preuzeti AI. Ali on kaže da pravi problem neće biti nestanak rada nego višak vremena. Šta će ljudi raditi kada više ne budu morali da rade? Univerzalni prihod već dugo lebdi kao ideja, ali iza te ideje krije se dublje pitanje: šta ćemo raditi sa svojim životom kada prestanemo da trčimo za preživljavanjem?
Tada ćemo se, hteli–ne hteli, vratiti staroj istini: čovek mora da se bavi onim što voli. Ne nužno kroz posao nego kroz smisao. Mora imati prijatelje, porodicu, hobije, radost, zajednicu — nešto što daje težinu danu.
Jer budućnost bez svrhe nije budućnost. A svrha bez prisutnosti ne postoji.
Danas kada izgovaram „budućnost je sada“, ne mislim na tehnologiju niti na svet koji se menja brže nego što ga mogu pratiti. Mislim na trenutak koji dišem. Na tišinu u kojoj se sabiram. Na ljubav koja se događa samo sada. Na mudrost koja se rađa samo u prisutnosti.
Budućnost nije ispred mene. Ona se otvara pod mojim koracima. Ona je u svakom mom izboru, svakom dahu, svakoj molitvi i svakoj zahvalnosti. Ona je u načinu na koji živim danas. Budućnost je sada — i osećam je u miru koji sam toliko dugo tražila, a sada napokon umem da ga zadržim.
Vladika Nikolaj Velimirović posmatrao je budućnost ne kao niz događaja koji se dešavaju u spoljašnjem svetu, već kao duhovni proces u srcu čoveka. Po njegovom učenju, ljudi često traže sigurnost i sreću u spoljnim okolnostima, u materijalnim promenama ili „boljem vremenu“. Prava budućnost, prema Nikolaju, jeste u unutrašnjem životu — u veri, ljubavi i zajedništvu sa Hristom.
“Mi čekamo Hrista, a ne bolja vremena” — podseća da istinska nada nije u idealnoj sutrašnjici nego u večnom i trajnom: u spasenju, u veri, u duhovnom rastu. Čekanje Hrista znači aktivno življenje sadašnjeg trenutka.
Budućnost je sada.
Uvek je bila. Samo sam je tek sada naučila videti.
