ПИШЕ: ДАНИЈЕЛА МАРКОВИЋ
ФОТОГРАФИЈА: НАТАША РАЈАКОВИЋ
Матурски рад у Архитектонској школи радила сам на тему Перспектива, на предмету Пројектовање. Деловало је, иако ми је сестра била од помоћи око одабира теме, али и у детаљима израде и знању које је већ као архитекта имала, да много тога и ја знам. Хамер у боји, паус преко делова који „јуре” тачку перспективе и слични специјални ефекти, знам да су далеко од данашње генерације пројеката, а рекла бих и перспективе. Чија је боља, ко да нам саопшти? Мишљења сам да сам пронашла добар угао за још бољу перспективу за солидан одговор. На матурском испиту испред строге комисије добила сам петицу. Није била најдража оцена, колико ми је била драга храброст са којом сам пред прилично захтевну и строгу професорку-менторку изашла. Перспектива моје разредне Весне која је предавала Статику и Механику је била потпуно другачија. Нисам сигурна да ли је она била, како данас називају – верујућа, иако ја не волим тако људе да делим, јер сви су људи – људи од пута, али имала је перспективу, мени још увек непознату – на пример, да мисли да сам вредан и добар архитекта. Макар у покушају – и то се важи. Прозрела је, сигурна сам (сада), архитектуру сањарења, за коју је, сигурна сам (сада), знала да мора, да ме одведе до тачке која је у ствари запета, зарез или како је већ правопис данас назива.
Тачка коју смо удаљавали и приближавали, тачка коју смо изучавали којом год науком смо умели и за коју смо сазнали, или би нам се разарајуће приближавала или недодирљиво удаљавала. Смехом и сада пишем редове, сећајући се шта је за моју тетку Наду била перспектива. Ретко би јој се допао крај филма и хтела је сваки да се одигра по њеном сценарију, иако је одавно научила да живот има своје редитеље. Учила би сестру, а моју маму, да чим човек почне да се смањује и удаљава на екрану, крај је близу. Невољени крај. Као да постоји крај који волимо. Моја тетка никада није завршила свој филм – снима се још увек, није дотакла крај који је удаљава од нас.
Када саберем очи које су биле упрте у мене и њихове боје, нијансе схватам да заправо нисам имала избора да не дођем до перспективе која приближава. Иконе сам читала брже него било коју књигу и потпуно су одговарале мојим питањима одакле толико светла, одакле се приближавају и зашто се нико не удаљава. Незадовољна сам остала приказима где светлост не допире и називима којим је описиван тај простор у који светлост не допире. На пример – пакао. Може бити да неко неће светлост, одбија је или не види, али да светлост неће свуда да продре – то не бива.
Све поменуте породичне очи и оне које сам опородичила на путу који се приближавао су углавном плаве, зелене, окер како их зовемо и знам (сада) одакле им таква светлост, боја живота, а вештине ока.
…И док све што је у нама јесте израз премудрости Божије, испред свега је око. Оно усмерава цело тело, оно му целом даје лепоту, оно украшава лик, оно је светлост свим удовима. Оно што је сунце свету, то је око телу. Ако угасиш сунце – уништићеш и пореметити све ствари; ако угасиш очи – стопала, руке, па чак и душа постају бескорисни. Без очију нас мудрост напушта, пошто помоћу њих познајемо Бога – каже нам Свети Јован Златоусти у својим Омилијама на Јеванђеље по Јовану.
Подсетио ме професор Тодор Митровић, који предаје иконопис и савремене живописачке праксе на Академији за уметност и консервацију, у свом тексту Епифанија ока – који постаје међу људима од пута такође омилија омилија – на све око тачке у оку које гледамо и које нас гледају. Он у опширном тексту читајући нам боје и очи икона каже: „…Сусрет са зеницом другог људског бића нас стрмоглављује у бесконачност која се, чак и када је удаљена само неколико центиметара од нас, никада не може досегнути и обухватити. А спознаја ове врсте бесконачности је заправо спознаја најузвишенијег облика људске слободе – оне врсте слободе која је у стању да (ни) од себе саме не зависи…”
Цела његова поменута студија говори о светлости, вештини ока, нијансама и потпуно могућој немогућности да обојимо зеницу ока: „…зеница ока нема боју зато што не може емитовати светлост, већ нам може пружити само негативно ‘сазнање’ – о њеном одсуству. Узрок овога ‘колористичког’ феномена је данас добро познат: зеница ока јесте једна од ретких истински тамних површи у природи зато што представља отвор (камера опскура) у који светлост може ући, али потом не и изаћи.”
Омилија омилије, рекох већ, ако нам реч омилија представља разговор, беседу о тексту Светог Писма, указала бих поверење поменутој студији као заиста омилији која заправо говори о перспективи очију које се срећу са Богом – у другом човеку.
Опростиће породичне очи што их описујем бојама, нису читале ове студије, али су биле загледане у све очи око себе, а мене научиле да измислим своје боје, да и црно и бело бојама зовем, али и погурале да нове измислим, јер човек је позван да довршава свет. Не могу престати то да понављам, јер је то тема свих тема која моге да лече дилеме овога света који хоће једном бојом да опише кружницу око човека кога успут разбија у парчиће, да га више ни медицина ни било која друга наука и дисциплина не могу саставити.
Вештина ока је омилитика којом разговарамо са Богом и људима, перспектива унутрашња коју око задаје целом телу, а обрнута перспектива даје за последицу љубав према сваком бићу, и то онаквом какав он (све) може бити или ће бити (и већ јесте) у животу који неће проћи. Оптимистично, рекоше ми у разговору, није то човеку једино преОстало, већ је то остало да подсећа да смо створени за вечност, а и мали подсетници као што је перспектива моје разредне, тетке и других бескрајних јесу велика подршка новим зеницама које тек хоће да се роде.
