PIŠE: ANIMA MUNDI
FOTO: SAVKA MIĆIĆ
Sve je stvar pogleda. Jer kada promeniš pogled na svet, sve se promeni. Nije svet postao svetliji, ja sam postala zrelija, umilnija, senzualnija, hrabrija, iskrenija, bolja. Put unutrašnje transformacije doneo je smisao promene. Doneo je dah koji menja sve prethodne zapise. Koliko je veliki tvoj san? Koliko su velike tvoje ideje i ljubav prema svetu? Toliko je veliki i pogled kojim gledaš svet ispred sebe. I bitan je taj momenat i trenutak u kojem ćeš zastati i sagledati i shvatiti.
„Bogata sam koliko mi stane u zenicu oka“ je rečenica koju često koristim kada opisujem svoja putovanja koja mi pružaju i proširuju moj unutrašnji pejzaž. Jer ono što posedujem ne može se izbrojati, preneti, kupiti. Jer u zenici ne vidim zlato, već svetlost. Ne vidim materiju, već sposobnost da vidim smisao. U jedan treptaj staje taj horizont koji je isped mene. Kojem sam došla da se poklonim. I u mom oku je svet kakav je um dopustio da bude.
Iz moje perspektive modernog nomada, žene koja hrabro hodi u 21. veku, oslonjena na sebe, svoja znanja, spoznaje, ideje, misli, snove, gledam svet očima srca, bez zadrške, iskreno i sa puno ljubavi, i to one univerzalne koja pripada svima i svemu. Oduševe me mostovi Menhetna i Bruklina, jer ih gledam iz ravni iz koje se mogu sagledati oba sa balkonskih stepenica Kevina Kelija, skulptora iz Njujorka. Zastane mi dah pred riznicom u Petri u Jordanu, jer onako mala stojim u ravni sa njom sa pogledom ka visini, oduševe me ravnice Vojvodine posmatrane iz balona kojim jezdim hvatajući kadar i dah i sreću i gledajući ta naša cvetna polja žita, suncokreta, uljane repice. Koliko li je bilo tih AHA momenata koji su mi oduzimali dah, samo zato što sam ih gledala iz neke druge perspektive koja menja narativ. Ona ga ili pojačava ili ga uništava. Nakon tri nedelje boravka u Njujorku, moja energija se uvećala, ubrzala. Jer NY je takav grad – „pojačivač“. Pojača ti osećanja i daje ti snagu. Sve zavisi kako se osećaš. Ako si down, onda te spušta još dublje.
Svet je to veliko igralište kojim hodim i to je moj smisao koji otkrivam, tražeći odgovore svoje duše. Jer ono što gledam – postajem, ono što primetim – raste u meni. U mom oku svaka ulica može postati svetilište, svaki čovek učitelj, svaki pogled univerzum. I sve dok vidim i idem, živim bogatstvo koje se ne može izgubiti.
„Bogata sam koliko mi stane u zenicu oka.“ A ti?
Moja perspektiva posmatranja stvari je iz slobode. Iz prostora gde sagledavanje stvari nije zatvoreno, konačno ili zadato. Sloboda mi je okvir, a pogled alat. Zato i vidim dalje, dublje i nežnije. Jer u moju zenicu stane ceo komos, mir, praznina, tišina i blistavost postojanja. Ja nigde ne žurim. Put se ili otvori ili zatvori. Ja ne propuštam. Ne osvajam, jer i ne posedujem. Ne želim ništa ni da dokazujem jer već jesam. Samo hodam kao da je to moj dijalog sa samom sobom, sa životom koji bojim. Sloboda je moje merilo, a zahvalnost moj neizgovoreni jezik.
I zato je važna perspektiva iz koje se posmatra i koja sve menja. Jer svet ostaje isti, ali pogled kroz koji ga sagledavamo može ga učiniti beskonačnim ili zatvorenim. Do pogleda je i do stava. Podignem ruke visoko, otvorim svoje grudi, udahnem duboko i poklonim se. Osmehnem se, stavim ruku na srce i kažem „Hvala“.
I kako bolje zaključiti ovaj tekst nego kroz rečenicu Anais Nin koja me opisuje: „Ne vidimo stvari kakve jesu, vidimo ih takve kakvi smo mi.“
