PIŠE: SVETLANA MARJANOVIĆ, PROFESIONALNI ČITAČ VREMENSKIH LINIJA
Nekada ono što ostane neizgovoreno ima veću težinu od svake reči. Ljudi često dođu sa pitanjima o ljubavi, zdravlju, novcu i govore puno, ali u pauzama, u onome što se ne kaže, otkrije se pravi razlog njihovog dolaska. Upravo tamo, između rečenica, kriju se priče koje vode kroz njihove vremenske linije.
Jedna devojka me je pitala da li će pronaći partnera. Govorila je brzo, sa osmehom, pokušavajući da zvuči sigurno i vedro. Ali u njenom tihom zastajanju, dok je tražila sledeću reč, jasno se osećao strah da će ostati sama. To nije rekla, a upravo ta neizgovorena rečenica bila je glasnija od svega što je izgovorila. Kada sam otvorila njenu vremensku liniju, pojavile su se slike prošlih razočaranja i neuspelih odnosa koji su u njoj ostavili osećaj da nije dovoljno voljena.
Sećam se i čoveka koji je pričao o poslu. Govorio je da mu „nije loše“, da je „sve u redu“, ali svaka pauza između tih kratkih rečenica odzvanjala je prazninom. U njegovoj vremenskoj liniji jasno se videlo da ga ne muči samo posao, već i spoznaja da je odavno napustio svoj san da se bavi umetnošću.
Jedna majka je, pričajući o deci, ubacivala rečenice pune ponosa. Ipak svaki put kada bi zastala, kroz tišinu se provlačila tuga. Njena vremenska linija je otkrila bol iz odnosa sa majkom koji nikada nije bio izlečen, a sada se preslikavao na njen osećaj brige i odgovornosti.
Ima i lepih primera. Kada mladić govori o devojci koju voli, njegove reči su jednostavne i kratke, dok se u prostoru između njih oseća se toplina i iskrenost. U njegovoj vremenskoj liniji zračila je svetlost koja potvrđuje da je ljubav jača od svake izgovorene rečenice.
Dešava se i da neko priča o planovima za budućnost, a između rečenica stoji zid sumnje. Glas kaže jedno, tišina drugo. Tada se najčešće otkrivaju skriveni strahovi koji oblikuju put kojim će osoba dalje ići, iako toga još nije svesna.
U tim malim pauzama između misli krije se više istine nego u hiljadu rečenica. One nas podsećaju da ne slušamo samo ono što je izgovoreno, nego i ono što se prećutkuje. Jer baš tamo vreme ostavlja svoje tragove.
Kako je jednom rekao Miroslav Antić: „Postoje reči koje ne znaju da kažu ono što osećaš, ali postoji tišina koja ume da ti ispriča sve.“
I možda je upravo ta tišina najpouzdaniji glasnik naših istina.
