PIŠE: DR KATARINA RAKITA
Mala moja loknice,
Od samog dolaska sa ove strane, borila si se da preživiš. Reanimirali su te modru i namučenu teškim prolazom kroz tamni vilajet porođajnog kanala. Pobedila si život u tebi.
Znam da si izabrala svoje roditelje baš takve kakvi jesu, tvojoj dušici je to trebalo. Ali ipak je bolelo. Mnooogo.
Ti si odrastala sa očima punim ljubavi za svog tatu. Tvoj heroj, oslonac, sigurnost, spasitelj. Kada bi te pogledao, osećala si se centrom njegovog univerzuma. Znam da ti je mama često izgledala kao neka teta koja se motala oko njega, tvog idola. Retko si hodila zemljom, sedela si na njegovim ramenima i tako išla kroz svoj mali-veliki život.
Sećam se, dušice moja, onog dana kada si ga prvi put videla sa ženom koja nije bila tvoja mama. Tvoji mali prsti su se stegli, u stomaku se otvorila rupa. Bila si očajna, zbunjena, kao da ti je neko istrgnuo kosmos iz ruku. Nisi razumela sve, ali je telo zapamtilo oštar miris izdaje.
Dugo si to gurala duboko unutra, pokušavala da zaboraviš, pa ti se danas čini kao da se ničega više ne sećaš, osim da je Ona postojala, da je putovala sa vama — tobom i tvojim vitezom. I da si sve vreme ćutala da niko ne primeti kako ti je srce tiho pucalo.
Bol je našla tiho i sigurno skriveno mesto u tvome srcu.
Vidim te… tvoje oči koje su uvek skrivale tugu. Trudila si se da se smeješ najglasnije, da izgledaš kao najveselija na svetu, samo da niko ne vidi tvoj ponor, tvoju bol. Nisi želela da te pitaju, nisi želela da izdaš ni tatu ni mamu. Sve si nosila sama, hrabro, a ipak tako mala. Naučila si da skrivaš suze iza osmeha. Bila si uvek vesela, glasna, zabavna — da niko ne oseti koliko si u stvari tiha iznutra.
Znam da si tada ćutala jer nisi imala kome da kažeš koliko te boli i koliko se plašiš. U srcu si osećala da ako kažeš istinu, izdaješ tatu. I zato si se pravila jaka.
Život te je naučio dvostrukom jeziku. Prvi, onaj spoljašnji: vedrina, lakoća, neustrašivost. Drugi, unutrašnji: duboka tuga, nepoverenje, tiha glad za sigurnošću.
Ipak, verovala si da si tom tišinom izdala mamu, babu, sve svoje pretkinje, svoj ženski rodoslov, svoju animu.
Kasnije, kada si odrasla, skupila si hrabrost da mami daš krila. Rekla si joj da zaslužuje slobodu. Ona ju je uzela i tata je otišao. A ti si tada osetila prazninu — ne samo zato što je napustio mamu, nego zato što je otišao i od tebe.
Zato danas kad pogledaš oko sebe često tražiš oči koje će te gledati kao što si želela da te on gleda. Tražiš prisustvo, pažnju, onaj osećaj “tu sam za tebe”.
Mala moja, sada ti ja kažem ono što ti tada niko nije rekao: “Nisi ti kriva… nikoga nisi izdala.”
Njegovi izbori nisu imali veze s tvojom vrednošću. Nisi mogla da ga zadržiš niti da popraviš ono što nije bilo tvoje. Ti si bila i ostala vredna ljubavi, nežnosti i sigurnosti, bez potrebe da moraš da se boriš ili dokazuješ.
U školi si bila najbolja, u sportu nepobediva, u društvu omiljena. Učila si da kad ti unutra nedostaje sigurnost, spolja stvaraš svet u kom si nedodirljiva. Tako si rasla u ženu koja se nikada nije predavala, koja se borila do poslednjeg daha za sve što je želela.
Postala si uspešna, brilijantna, beskompromisna, u životu disciplinovana. Svaki cilj koji bi dotakla, pretvorila bi u zlato. Ljudi su te gledali s divljenjem, a ti se smeškala, znajući da je tajna tvoje snage upravo ona rana koju si nekada želela da zaboraviš. I tako, dok je svet video samo pobednicu, ti si u tišini znala da si zapravo preživela, prerasla i nadmašila onu malu, tužnu devojčicu.
Godinama kasnije, iza svih priznanja, diploma i aplauza, postojala je soba u kojoj niko nije ulazio — unutrašnja soba srca u kojoj si, dušo moja, još uvek sedela sklupčana, stežući kolena uz bradu. Žena koja si postala je znala da će pre ili kasnije morati da ti priđe.
U polju morfogenetskom, na porodičnim konstelacijama, nije bilo buke, samo tišina. I tada, iznenada, osetila sam kako ti niz obraze klize suze. Tvoje male, neisplakane na mom velikom obrazu konačno spremnom da ih pusti. Ne zbog nečega što se sada desilo, nego zbog onoga što si dugo, predugo skrivala.
Ti i ja smo shvatile da smo ceo život bile maestralne u borbi, ali ne i u predaji. A prava ljubav — ona koja leči — traži upravo to: da se predaš, bez oklopa.
Počela sam polako. Najpre sam sebi priznala: „Bolelo je. Bila sam mala i nisam znala šta da radim. I to nije bila moja krivica.“
Jednog dana, gledajući se u ogledalu, prvi put sam videla i ženu i devojčicu zajedno i obe su se smešile. Nije više bilo potrebe da se kriju.
Izabrala sam put medicine — postala doktor, anesteziolog. Nije joj bilo dovoljno samo da leči telo, želela je da razume i dušu. Naučila je kako se ljudi bude iz sna nakon operacije, ali i kako se bude iz sna koji traje godinama — sna u kojem ne vide koliko su zapravo jaki.
Zato sam postala i terapeut porodičnih konstelacija. Na svojim radionicama videla iste one oči koje sam nekad gledala u ogledalu: hrabre spolja, ali tihe iznutra. I svakoj ženi koja bi mi došla govorila sam ono što sam i sama želela da čuje kad je bila mala: „Nisi sama. Nisi kriva. I tvoja bol može postati tvoje gorivo.“
Učila ih je kako da se pomire sa prošlošću, da vrate svoje mesto u porodici, da pronađu snagu u sopstvenim korenima. A kada bi se radionica završila, osmesi koje sam videla više nisu bili maske, već svetlo koje se rađalo iznutra.
Tako je mala devojčica koja je nekad krila suze postala žena koja drugima pokazuje kako da puste svoje.
Moj život više nije bio priča o izdaji nego o povratku sebi. I svaka žena kojoj bih pomogla je bila tiho „hvala“ onoj maloj devojčici koja je jednom odlučila da nikada ne odustane.
Nekada sam i ja bila mala,
sa srcem većim od sveta
i osmehom kojim sam krila sve što boli.
Nosila sam tajnu koja me lomila,
a učila sam da hodam visoko,
da se smejem glasno,
da niko ne vidi.
Godinama sam verovala
da vredim samo kad sam jaka,
da ljubav treba zaslužiti.
Danas znam istinu:
snaga nije u tome da izdržiš,
nego da se otvoriš.
Da primiš.
Da pustiš.
I zato sam ovde.
Kao lekar koji zna da telo pamti,
i kao terapeut koji zna da duša šapuće.
Da te pratim dok vraćaš svoje mesto,
dok prestaješ da se bojiš svog osećaja,
dok pronalaziš svoje korene,
svoju slobodu.
A tvoja mala devojčica —
može ti ponovo verovati.
*
Priča žene koja je pretvorila svoju bol u dar drugima.
