PIŠE: OLGICA BOŽINOVIĆ
Kao dete, odlazila bih na selo kod bake i deke.
Selo je smešteno ispod planine Radan i ima najlepši miris livadskog cveća na svetu. Ostajala bih u selu dva meseca i duže.
Na selu je sve bilo dozvoljeno. Grlila bih stabla divljih jabuka, grickala zrele kruške vidovke i puštala glas.
Pevala bih tako da me čuju u komšijskim kućama i bez stida i srama bila svoja.
Imala sam dvanaest godina.
Takozvana lambada suknjica i kratka bluzica i srce puno snova i radosti.
Prirodno sam se zaljubila u život.
Svaki put kad bi me vraćali u gradsko okruženje, tiho sam čeznula za svojom slobodom, jer u gradu je sve moralo biti svedeno, nenaglašeno, “kulturno”.
Duša mi se zalepila za selo, za neiskvarene, dobre ljude u njemu.
Selo je bilo sinonim za dobro zdravlje, slobodu i moju autentičnost.
Godine su prolazile, a što sam bivala starija, odlasci na selo su bili sve kraći.
Čeznula sam, ali gradska svetla bila su jača. Privukla su me svojim blještavim očima i živela sam iluziju da je to moj svet.
Da plivam, da jezdim gradskim ulicama, da mi štikle hrabro dodiruju asfalt.
Ali duboko u sebi osećala sam da moja duša tiho pati.
Zvuci tramvaja mi nikad neće zameniti šum povetarca koji prolazi kroz krošnje vidovke.
Skupi parfemi mi nikad neće zameniti miris sveže pokošene trave i suvog sena koje nabadamo na vile.
Prošlo je studentsko doba, zatim brak, deca.
Četrdesetogodišnjakinja je osetila umor.
Ali ne umor od života.
Već umor od buke, očekivanja, velikih ciljeva, jurcanja za karijerom.
Za godišnjicu braka stiže neočekivani poklon.
“Kupio sam ti jedan nesvakidašnji dar”, rekao je.
“Da se ponovo osetiš živom.”
“Da prodišeš!”
“Kupio sam ti hektar zemlje sa pogledom na Jastrebac!”
Trčim ka kolima, šokirana, on vozi ka parceli sa nežnim osmehom na licu.
Izlazim iz auta.
Dok koračam žurno, spotičem se na kamen, ne verujem šta vidim.
Pogled na četiri planine: Kopaonik, Željin, Goč i Jastrebac.
Tiho kažem: “Ovo će biti naš novi dom!”
Ovde jastrebovi uče svoje mlade ptiće da lete.
Ovde je Zdravlje.
Ovde je Radost.
Ovde je Ljubav.
Ovde je Sreća.
Dok ovo pišem, gradi se naš dom ljubavi na tom nestvarnom komadu zemlje.
Gledam ga svaki dan kako raste, kako se razvija, naš dom.
Usudila sam se da živim na selu.
Da se selu vratim.
Da selo vrati onu moju autentičnost, da vrati moj osećaj slobode, da mi vrati nazad sve moje najvažnije životne vrednosti.
