ПИШЕ: ТАТЈАНА БАЛАЋ, АКАДЕМСКА СЛИКАРКА
Недеља је, сиво и кишно јутро обавијено тишином. Светлост је блеђа него обично, готово етерична. Само један, скоро па невидљив, зрак ломи се на столу, стварајући апстрактну игру светла и сенке, као тиху композицију форми која се не може описати речима.
И док сам се несвесно загледала у тај невероватан облик, изненада ми је изронило сећање на један давни сан и помислим – боже, како ови снови понекад знају да зезну тренутак, пригоду, можда и цео дан. Али у овом случају чини ми се да је баш дошао као помоћ да почнем овај текст, јер већ дуже време зурим у бели лист као кад станем пред белим платном, увек и изнова са неким чудним дрхтавим узбућењем.
У том сну нисам пратила белог зеца као Алиса, већ неку танку, скоро невидљиву траку која је висила у ваздуху попут кривудаве стазе, привлачећи ме, али и нестајући чим бих јој пришла ближе.
Као некакав пешчани траг који је неко давно оставио пре мене.
Кораци су ме водили кроз просторије без почетка и краја, неки ходници су се стално мењали, па нисам знала да ли се крећем напред или уназад.
Била је то у ствари игра без правила и циља, али са толиким заносом да нисам могла да престанем да јурим. И одједном као да су сви оквири нестали и као да је свака сигурност срушена, мада ми је било чудно што нисам осетила страх, као да сам схватила. Па то је све игра, велика нестварна игра!
Нисам се одавно сетила овог сна, чак га сада први пут и записујем и размишљам да сам можда у том сну тражила нешто невидљливо што је тек требало да откријем.
Временом, као крик у празнини, појавиле су се прве линије, боје, прво тражење, прво лутање, не знајући је ли то почетак или крај. У том хаосу је свака грешка могла да представља нешто велико, а свака несавршеност одраз нечег дубљег, скривеног.
И знала сам, иако не знам ни одакле ми то сазнање, да је ИГРА почела а да нисам ни приметила да су се правила променила.
И тада, као у сну, свака линија је почела добијати смисао и неке невидљиве нити су почеле да спајају светове за које нисам ни слутила да постоје.
Одједном сам знала да је нешто друго важније од оног видљивог и површинског, да боја очију није та која одражава мисао него да је то боја погледа. Поглед је тај који носи причу и тежину постојања. И док су сви око мене гледали боје очију, ја сам научила да гледам боју погледа – у том скривеном и неизговореном универзуму који није везан за физичке особине, већ за начин на који доживљавамо ствари око нас.
Тако су се у оквиру мог ликовног и визуелног стваралаштва, више од тридесет година, рађали циклуси слика “Приче“, “Сањари“, “Невидљива изложеност“, “Расељени“, експериментални филмови “Грађани“, “Црвена земља“, “Меморабилија“, “Заглављени заједно“, “Они не отварају своје очи“ – само су неки од наслова.
Моја каријера, која се развијала кроз домаће и мећународне изложбе, награде и признања, била је пут самопроучавања, непрестане еволуције и самоодрицања.
Свака нова изложба истовремено је била и подсетник да је стварање процес који никада не завршава. У свету у коме је моја свакодневица испуњена тишином несанице и брзим корацима према свакодневним обавезама, само и једино уметност ми даје снагу и могућност да зароним у властиту душу, она је мој начин да преживим у свету у коме је све пролазно, а систем вредности комплетно поремећен.
Међутим, бити уметница није само привилегија, то је и тежак пут који не нуди увек јасне смернице и који често излази изван уобичајених граница и зоне комфора. Иако је моја уметност препозната и сврстана у неке оквире, ништа од тога не би било могуће без мог живота изван уметности. Бити мајка која балансира између креативности и обавеза је увек значило да је моје стваралаштво непрестано под утицајем света у коме живим, људи које волим.
У том смислу, уметност је постала мој начин да пригрлим све изазове и све улоге и да пробам да одржавам равнотежу између света непрекидног стварања и света свакодневних, невидљивих задатака.
Научила сам да не морам да се борим са страховима, који стално израњају ниоткуда, већ да их прихватим и користим као гориво за даље стварање или можда као позив за нову акцију. Да бисмо постали мајстори игре, морамо научити да прихватимо ризик, да уђемо у непознато и из тих несигурности понекад стварамо лепоту.
Јер уметност није увек светла, баш као и живот, она је дубока, тамна, пуна контраста и нијанси. У тим стварима покушавам да нађем своју снагу и љубав – између два осмеха мојих синова, две књиге или два филма – у том простору где се све дешава проналазим своје одговоре.
С друге стране, понекад имам осећај да се све око мене стално мења и да моје слике постају фрагменти тог непрестано померајућег сценарија. То је моја игра са временским интервалима, са оним што нестаје и са оним што остаје у меморији.
Сваки тренутак који проведем у атељеу, независно да ли радим или једноставно само седим и ћутим, у ствари је позив на трансформацију, да кроз теме које обрађујем позовем ово друштво на промену, на раст, на емпатију. Да широм отворимо очи у свету који нас стално тера да зажмуримо и помиримо се са свим глупостима које се свакодневно дешавају око нас.
Кроз године стварања, излагања, видео-пројекција, схватила сам да није важно имати све одговоре, него имати храброст и поставити питања, и то она питања која нису баш увек најлепша, али која нас терају на размишљање и духовну трасформацију зато што уметност није само борба са спољним светом, она је борба са самим собом и сопственим сумњама.
Својим стваралаштвом покушавам да забележим људске унутрашње светове, апстрактне и подељене, где изрази лица, светлост и сенке постају метафоре за личне борбе и немоћ да се суоче са реалношћу.
И зато мој алат нису само четке, боје или светло, већ моја машта, моји снови и способност да препознам неке детаље који су за друге људе неважни и невидљиви. Да обликујем неке другачије светове у којима ћу да помешам прошлост, садашност и будућност, али на свој начин! Као “Master of the Game“ не играм према постојећим правилима, него их стално редефинишем додајући личну аутентичну форму, креирајући нови и лепши свет.
