PIŠE: MARIJA STOJILJKOVIĆ
FOTOGARFIJE: IGOR ČOKO I VLADIMIR ŽIVOJINOVIĆ
Koliko je godina ispred i iza nas? One koje nam možda sa teretom uspomena stoje iza leđa mogu se nabrojati i svesti na momente koji ponekad nežno trepere poput suptilnog titraja u srcu. Znam koliko je godina koje su nosile različite izazove iza mene, ali kao i većina nisam sigurna koliko je onih koje mi tek dolaze i šta su mi sve pripremile. Čekam još jednu ili je puštam da dođe, smirena i spokojna, dok svodim račune sa onom koja je za mene bila najteža. Istovremeno, trudim se da negujem zahvalnost jer su me upravo najteži trenuci oblikovali, otkrivajući mi nove perspektive i otvarajući vrata snazi i lepoti koje nisam ni znala da nosim u sebi.
Zovem se Marija Stojiljković i pre samo nekoliko godina vratila sam se u Srbiju kako bih ostvarila svoj poslovni san. Verujem da su mnogi sa sumnjom ispratili moj povratak kao što sa sumnjom gledaju na žensko preduzetništvo. Još uvek se susrećemo s predrasudama da žene ne mogu jednako uspešno da vode poslove ili da su naši izbori često vođeni emocijama. Ipak, naša sposobnost da spojimo intuiciju i analizu, saosećanje i odlučnost, čini žensko preduzetništvo jedinstvenim i neprocenjivim. Uvek sam verovala u snagu ženskog preduzetništva i ženske podrške, a sada to mogu i rečima i delima da potkrepim.
Vođena idejom da pozicioniram Royal Nanny, agenciju za čuvanje dece na srpskom tržištu, koja je izvorno nastala u Italiji, donela sam odluku da u našoj zemlji obučim i okupim najbolje dadilje i roditeljima pružim najkvalitetniju uslugu. Na tom putu, susrela sam se s mnogim izazovima, od administrativnih prepreka do organizacije timskog rada i profesionalnog obučavanja, ali sam uvek ostajala verna svojoj viziji. Išla sam za svojim srcem, verujući da je najvažnije stvoriti uslugu koja pruža sigurnost roditeljima i deci. U toj želji i izgaranju da stvorim jedinstveno mesto koje će jedriti na ideji plemenitosti i volji onih koji mladim naraštajima žele da ostave lepše mesto, čini mi se da nijednog trenutka nisam poklekla niti poželela da odustanem. Ponekad mi se možda učini da me je telo samo izdalo, ali danas sve češće verujem da me je bolest, s kojom sam se suočila na ovom putu, zapravo podstakla da usporim, zastanem i pažljivije sagledam svet oko sebe. Da se dublje povežem sa sobom i kao takva postanem najbolja verzija sebe. Bolest kao poseta Boga, znak da se okrenem sebi i živim punoću koju danas imam.
U novembru prošle godine suočila sam se s dijagnozom raka dojke. Decembar je doneo prvu operaciju, januarski početak nove runde i tako su se nizali meseci lečenja: hemioterapije tokom cele godine, a potom i zračenje koje je ostavilo opekotine na koži. Kažu svi da početak nove godine uvek nosi nove izazove, otvara nova vrata i suptilno unosi novu energiju koja može da nas transformiše. Moj jedini izazov u prvim danima sveo se na puko preživljavanje. Još jedan dan, pa još jedan dan, onda još jedan mesec i konačno još jedna godina… do nove terapije, novog koraka, nekada mi se činilo da ponovo učim da mislim, da posmatram i koračam.
I tada je bilo tih dana. Ne bih to nazvala odustajanjem, ali bilo je dana kada jednostavno nisam imala snage da se pokrenem i dana kada su sve ideje i želje zbog kojih se i dalje u sebi stidljivo smeškam delovale kao balon od sapunice. U nekom trenutku shvatiš da te ta užasna bolest zaustavi, a već u drugom i da te istovremeno gurne ka onom što ti uistinu prija. Onda osvestiš i želje i potrebe, ali i ono što si godinama radila automatski samo da bi stvari bile pod kontrolom. Postaneš svesna da si se nekad nepotrebno nervirala i koliko god čudno zvučalo bes nestane. Dobra stvar je da se oslobodiš stega, a čini ti se da sad to dolazi sa lakoćom koja ti je nekada bila nepoznata i koja je na neki sulud način ekvivalentna teretu bolesti koji nosiš gde god da kreneš.
Pre samo nekoliko dana završila sam sve terapije i, u najmanju ruku, ponovo počinjem da dišem! Pravim te korake, jer protekla godina bila je potpuno posvećena lečenju i – što je za mene neverovatno – vođenju svog posla. Kroz najizazovnije dane života, shvatila sam da je to put kojim još dugo želim da koračam. Održavala sam sastanke nakon primljenih terapija, iscrpljena, ali rešena da ne odustanem. Umor, strah i mentalna iscrpljenost postali su moji svakodnevni saputnici. Ali onda su se pojavile one – žene koje su me podržale. Posebno moje dve saradnice, koje su sa neverovatnom empatijom bile uz mene. Njihova podrška mi je pokazala koliko snage leži u zajedništvu, posebno među ženama.
Shvatila sam nešto važno: kad je teško, kvalitetne žene su tu da podrže – ne samo jedna drugu, već i poslove koje zajedno gradimo. I zato danas mogu da kažem da ova bolest nije samo teret. Došla je s razlogom – da me transformiše. Da me podseti koliko vredim i koliko mogu. Naučila me je da živim autentično, da se iscelim od svega što mi nije služilo, da donosim odluke iz ljubavi, a ne iz straha, da cenim sebe kao ženu, preduzetnicu, prijateljicu i partnerku, koja će uvek biti tu za ljude koji mi u okrutnim trenucima nisu okrenuli leđa, naprotiv, učinili su da se osetim prihvaćenom, obuhvaćenom i voljenom poput kraljice. Zavolela sam život iznova kroz duboku transformaciju.
Zato ove godine izlazim jača, sa novim mirom i većom snagom, a Royal Nanny je deo te priče. Kroz rad sa našim klijentima i saradnicima, shvatila sam da posao, iako ponekad iscrpljuje, često daje snagu da istrajemo. Naravno, kao i u svemu, ključno je da ono što radimo volimo, jer ljubav nam svakodnevno daje snagu, čini nas boljim ljudima i može da zaceli i najstrašnije rane.
Kada se osvrnem, shvatam da sam kroz ovaj put naučila ne samo više o sebi, već i o tome šta znači istinska snaga, ona koja dolazi iznutra. I sad, kada hodam kroz svet, hodam sa novim pogledom, duboko uverena da nijedna oluja ne može uništiti onog ko se ponovo podigne iz nje.
