PIŠE: IVANA KALINIĆ, PRAKTIČAR TEHNIKA MTM (MOHANJI TRANSFORMATION METHOD), MFMP (MOHANJI FUTURE MAPPING PROCESS) I VOĐENE RADIONICE „JOURNEY TO THE INNER GARDEN“
Kada sam počela da razmišljam na temu rada, iz podsvesti su lagano isplivavale sve one asocijacije na rad koje su nam od malih nogu nametnute. Tako se u svesti javio npr. „težak fizički rad”, „prinudni rad“, varijacije poput „nema ’leba bez motike“, pa i ono ozloglašeno ”rad oslobađa“. Ukratko, mučenje i težina. Dakle, bilo je dovoljno par minuta kontemplacije da shvatim da ne volim da „radim“. Ali volim da SLUŽIM.
U čemu je razlika između rada i služenja? Možda je najlakše objasniti slikovitim primerom. Bez obzira na to šta smo po zanimanju, ista logika može se primeniti na sve profesije. Hajde da uzmemo primer jednog policajca. Njegov izbor je da bude policajac, da radi kao policajac, ali njegova dužnost kao policajca je da služi narodu kroz očuvanje pravnog poretka i bezbednosti ljudi i imovine. Dakle, postoji neka „viša svrha“, nešto nevidljivo i plemenito, što dotakne srca raznih ljudi, što k roz n jega p omogne u nevolji, što čini svet boljim i bezbednijim mestom. Tako bi makar trebalo da bude. U praksi, ili bolje da kažem „realnom životu“, imamo i one policajce koji taj poziv biraju da bi demonstrirali moć ili iz sasvim drugih pobuda. Dakle, važno je zašto nešto radimo! Šta je unutarnji poriv, ona iskra koja nas vodi napred i čini da se svakog jutra budimo znajući da imamo dužnost i da tu dužnost rado obavljamo. Upravo tako prestajemo da radimo i počinjemo da služimo.
Kroz praksu kojom se bavim, često srećem ljude koji žele da promene profesiju, ali nemaju hrabrosti za to ili nisu sigurni šta je ono što zapravo žele i šta ih ispunjava. Takođe me često pitaju kako je moguće da se ne umaram i da li je moguće da zaista volim ono što radim.
Kako doći do tog stadijuma da zapravo ne radimo, već sa lakoćom i ispunjeni ljubavlju plovimo kroz naš posao? I još da nas neko plaća za to! Tu dolazimo do inspiracije i motivacije. Istinski verujem da nikada ne možemo voleti svoj posao, ukoliko ta iskra, motiv zbog čega radimo sve što radimo, ne dolazi iznutra. Mi možemo imati uzore, ljude koji nas svojim primerom inspirišu i pomažu nam da pokrenemo bujicu ideja i planova. Međutim, motivaciju moramo pronaći u sebi. Ukoliko nas motiviše spoljni faktor, taj projekat će biti kratkotrajan. Dakle, ako nešto radimo zbog mame i tate, partnera, zato što to svi rade ili jer to „tako treba“, vrlo brzo ćemo biti frustrirani, umorni i nezadovoljni. Ljudi koji čekaju vikend, odmor ili penziju.
Ali kako spoznati, kako pronaći tu iskru u sebi? Za to moramo sebe upoznati, osetiti, provesti vreme sa sobom, u tišini, bez buke i upliva tuđih mišljenja i saveta. Možemo se prisetiti šta je ono što smo voleli da radimo kada smo bili bezbrižno dete, kada nam je motiv bila sreća, a ne zarada. Kada shvatimo šta je ono što bismo radili čak i besplatno, tada smo pronašli svoj istinski poziv – svoju svrhu.
Kada to osvestimo, pronađemo, važno je da pustimo da bude, da se menja i transformiše, raste, pa čak i da ode.
Kada sam završila fakultet, pa onda i specijalizaciju, bila sam presrećna što ću raditi ono za šta sam se godinama školovala, usmeravala, gradila marljivo i predano. I radila sam i služila, dok u nekom trenutku nisam shvatila da više nisam srećna. Shvatila sam da ono što me je istinski ispunjavalo i činilo srećnom pre samo par meseci sada crpi i čini da se osećam beskorisno. Tada sam shvatila da sam se promenila, da više ne rezonujem sa nekadašnjim uverenjima i da ne želim da se grčevito držim za nešto što više nije moja istina. Bilo je zaista izazovno učiniti taj iskorak u nepoznato i nesigurno, ne znajući šta me sa druge strane čeka.
U tom periodu, puno su mi pomogla učenja mog duhovnog učitelja, Mohanđija, čije tehnike danas praktikujem. On je za mene bio ta inspiracija o kojoj sam govorila, ali i dalje, hrabrost i motivaciju sam morala da pronađem u sebi. To je iziskivalo sate kontemplacije, meditacije, rada na sebi, otpuštanja nekorisnih obrazaca. Mohanđi je mogao da me usmeri i osnaži, ali nije mogao da korača umesto mene. Upravo tada, došla sam do još jedne važne spoznaje – moram da otpustim osećaj posedovanja! Taj čuveni „ownership“, osećaj da JA radim, JA moram, JA završavam. Jer, mnogo sam bitna!
Sa otpuštanjem tog osećaja, dobila sam mnogo više energije, poleta, lakoće. Postala sam „instrument“ kroz koji se rad sam dešava. I tek tada sam istinski počela da živim svoju svrhu. I ne umaram se, iako godinama nemam odmor, niti vikende, jer ne radim ja! I opet, bez obzira na profesiju, verujem da kada dopustimo višoj svesti da nas vodi, da kroz nas radi, tada smo istinski srećni i ispunjeni, volimo svoj posao i radujemo se svakom novom danu i prilici koju nosi.
Dakle, služenje bez osećaja posedovanja nas dovodi do NESEBIČNOG SLUŽENJA.
Put od inspiracije, motivacije, pronalaženja svrhe, do odluka, izbora, služenja i na kraju nesebičnog služenja, nije uvek lak, ali zaista vredi, jer donosi mnogo blagoslova, lakoće i istinsko ispunjenje.
Ukratko o tehnikama koje radim:
U sve tehnike koje praktikujem, inicirao me je Mohanđi, duhovni učitelj i filantrop iz Indije, o čijem životu i radu su čitaoci imali priliku da pročitaju i čuju u brojnim intervjuima koje je dao za domaće i strane medije.
MTM – Mohanđijeva metoda transformacije je proces uklanjanja negativnih impresija koje stičemo na karmičkom putu kroz naše delovanje, a i onih stečenih koje se prenose transgeneracijski od naših predaka ili kontaktima iz okoline.
FMP – Mohanđijev proces mapiranja budućnosti je duboko transformativan, vođeni proces, koji nam pomaže da identifikujemo i prekinemo obrasce koji se ponavljaju na putu naše duše. Kroz svedočenje prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, sa mesta potpunog poravnanja, shvatamo šta je neophodno promeniti kako bismo pronašli svoju svrhu i vodili ispunjeniji život. Ovaj osvešćujući proces nam daje uvide o sputavajućoj prirodi naših obrazaca, često ukorenjenih u strahovima, negativnim emocijama, kajanju, krivici itd. Cilj ovog procesa je da nam pomogne da živimo svoju višu svrhu i da težimo oslobođenju od svih vezanosti.
Radionica „Journey to the Inner Garden“ – vođena radionica je namenjena ženama koje su spremne da zarone u dubinu svog bića i dođu u kontakt sa neprijatnim emocijama, neraščišćenim odnosima, kao i dubokim traumama iz prošlosti. Kroz ovaj proces, budi se uspavana ženska energija, spremna da se izrazi na najkreativnije načine. Tokom procesa, koriste se nežni zvuci koshi zvona, kao i tibetanske posude specijalno blagoslovljene za isceljenje ženskog principa.
