PIŠE: ANIMA MUNDI
FOTO: MILOŠ LUŽANIN
Ja sam žena sistema.
Ne, ti nisi žena sistema.
Ali ja želim biti ta žena.
Ne, ti ne možeš biti ona.
Predstava u dva čina.
PRVI ČIN:
Izlazi napolje. Ali napolju je hladno. Nema nikoga. Plaši me. Koga briga što te plaši? Nikoga nema i mrak je.
Plivam, ronim, udahnem, izdahnem. Sistem. Ko je sistem? Koja je to kutija u koju zagnjurite glavu i čini vas sigurnim u tom okviru? U ovom van kutije, sve je haos. Iz haosa praviš nešto. Iz ničega praviš najbolje. Uhhh, plaši me. Ko te plaši? Nepoznato! Pa ti se onda plaši. E, neću. Sistemi i kutije oblikuju ljude na svoj način. Van kutije, igra se drugačije. Ali niko me nije učio kako se igra van kutije.
Malecka, pa zaigraj. Nema pravila, nema shema, šablona, matrica, putokaza. Sva igra je u tvojoj glavi i kreaciji. Bože, koliko je samo snažna ta moć kreacije.
Kreacija izaziva kreaciju, reč vuče drugu reč za sobom. Inspiracija kroz igru dolazi sa lakoćom. Sve što nikada niste učili a primenili ste, vaše je polje uspeha. Lepota je u stvaranju i drugačijoj igri. Igrala sam godinama šah, najbolja bila sa belim figurama. Tih 64 polja su mi bila dovoljna. Život je širi od 64 polja i nekad igram i sa crnim figurama. Vaša logika još više može da se razmaše. Ovde nema pravila. Vi ih ustanovljavate. Negde greštite, negde više plaćate. Ali se igrate i stvarate.
DRUGI ČIN:
Ljudi, bežite. Kutija vas uspavljuje. Van kutije se diše. Malo su drugačija pravila, ali čini vas budnim stanje u kojem ste. Aktivniji, progresivniji, vaša rešenja originalnija. Zovu me – hajde u kutiju, budi ono što si želela. Ali ja ne želim više da budem ta žena iz kutije gde su svi isti. Budi ta žena. Plaši me sve što je u četiri zida. Nemoj da te plaši. Plaši me nesloboda, gubitak sopstvene kontrole. Van kutije je otvoreno polje, van kutije je otvoreni duh i um koji luta i nema granica. Između slobode i neslobode. Između sreće i nesreće, između onoga u šta si izrasla i kako si se oslobodila.
Šta je sloboda? Sloboda je moje da, ne i možda. Sloboda je put kojim izabrani idu iz patnje i bola, iz slučaja i htenja, iz igre sudbine koja je uplela svoje prste baš kad je trebalo. I niko više nikada neće moći da vas vrati na stari put. Jer ovaj osvešćuje, uzdiže, iako nekad i boli.
U njoj se rađa vaš jezik autentičnosti, vaša krv i geni dolaze do izražaja. Vaše unutrašnje dete počinje da se igra, i igra, i ničega se više ne plaši u svojoj zaigranosti. Sklonili ste mrenu sa očiju. Um se oslobodio, svesni svojih odluka i odgovornosti, život i poslovne prilike out of the box čine vas živim. Oživeli ste ponovo. Ne verujte. Probajte. Malo boli, raskrvarili ste koleno jer ste pali. Ali samo treba poljubiti ranu i nastaviti dalje. I reći: „To nije ništa.“ Trči. I dete leti.
Tako i ja posle pređenog puta kojim se ređe, ali hrabro ide. Ustajem, padam, letim, slećem, okrznem se, podržim, zadržim, prigrlim, zahvalim. I nema nazad. Jeste li probali? Nemojte ako vas sloboda plaši. Budite tamo gde pripadate.
