PIŠE: DRAGANA STOJIĆ, AUTORKA KNJIGE
Sedela sam na klupi na keju i posmatrala Dunav. Neko je jednom rekao da iako ulazimo u istu reku, nikada nije ista voda. Kao što reka teče, tako i sam život prolazi i traži promene od nas. „Ma ja sam takav, to je to“, reče jedan prolaznik ubeđujući sagovornika povišenim tonom da je „on takav kakav je i da je to tako“. Kad čujem tu rečenicu, znam da se radi o rigidnom stavu, o osobi koja ne želi da se menja, koja želi da „uvek uđe u istu reku“ i da se ta voda ne miče. To su osobe koje ne žele da žive svoju autentičnost niti žele da odstupe od uverenja koja su stekli u detinjstvu. Što je još zanimljivije, te osobe su ubeđenje da se drže rigidnih stavova zato jer poštuju i vole sebe. Ali stvari ne stoje tako. Dok gledam tog prolaznika kako maše rukama, žusto braneći stav o odsustvu želje da bilo šta menja, zazvonio mi je telefon. Javlja se prijateljica Marija sa molbom da porazgovaram sa njenim mužem koji kako ona kaže: „Neće, bre, ništa da menja!“
„Ali, draga, ja ne popravljam tuđe muževe, znaš to i sama.“
Nasmejasmo se obe iako bih po njenom tonu rekla da joj nije do smeha. Mi često želimo da pomognemo prijateljima, partnerima, kolegama ili rođacima. Vidimo da se guše u sopstvenom razmišljanju, ali oni i dalje tvrde da su „takvi kakvi su“ i da je to – to. Njen muž je zaista krut čovek. Mislio je da je samo njegova istina prava. Tako ga je Marija opisivala.
Ne dopušta sebi svoje uspehe, ne traga, nema entuzijazma za život i što je najgore – život za njega nije splet novih mogućnosti nego teskoba i mučenje. „Vidi“, kažem prijateljici „ako Budimir hoće, neka se sam javi.“ To je uslov za prvi korak.
Budimir se javio još dok sam sedela na klupi. Dunav mi se na trenutak učinio plavlji i kao da je tekao brže.
„Kad možemo da se vidimo, što pre, stalno se svađamo, izgubio sam svoj mir“, progovori Budimir u rafalnom ritmu.
Sledećeg dana dok sam čekala da pozvoni, pokušavala sam da se setim Marijine predstave o svom mužu, kakva je slika o njemu u njenim očima i setih se njenih punih usta „Buda ovo, Buda ono“. Poznavala sam ga samo iz njene priče, ne lično. Činilo mi se da je Buda baš daleko od Bude i mudrosti.
Zazvonio Budimir, a meni zazvonilo u glavi da ovaj BUDA ima pravo na svoj mir, spokoj i najlepše dane koji su ispred njega. Ovaj Buda ima pravo na svoje buđenje, na oslobađanje svog uma od sopstvenih prepreka, ima pravo na vežbanje sopstvenog uma.
To mi je davalo posebnu nadu da je i Buda uvideo da je potrebno da se razvija, da uči o sebi, da svojim osobinama na koje nije ponosan možda ipak da šansu da može da ih se oslobodi i razvije se u najbolje moguće biće. I za sebe i za druge. A bogami i verovala sam da sad kad se Budimir sam javio ima odlučnost da menja svoj „takav sam – kakav sam“ život.
Stajao je Budimir u okviru mojih vrata, skoro baš toliko visok. Nije ličio na trbušastog Budu ni izgledom ni umom. Što nije značilo da ne bi mogao postati Buda svog života. Voleo bi da živi Ljubav, ali mu ne ide, kaže. U svom sebičnom stavu o Ljubavi, nepogrešivo misli da drugi trebaju da ga trpe. I što je još gore – da je to izraz ljubavi prema njemu. On ne dopušta sebi nikakvu promenu govoreći „to je tako“. Lažno je bio zadovoljan svojim životom, ali zato je smelo tražio da se drugi prilagođavaju. Nespreman da popusti i pedalj. Misli da živi u nepravednom svetu, da je njegova bol najveća i da mu drugi nanose samo nepravdu. Imao je izrazito osećanje da nema dovoljno.
A u stvari, ovaj Buda je samom sebi nedostajao.
Pitala sam ga koliko je spreman da se menja. Da fleksibilnije gleda na ovaj svet i da počne da živi bez očekivanja da se drugi promene. „Takav sam – kakav sam“, slegnu ramenima “kome ne odgovara, neka se sam menja.“
Budimir je profesor na fakultetu. Autoritet, što bi se reklo. Za druge, ali ne i za samog sebe. Bila sam impresionirana njegovim poslovnim poduhvatima i to mi je pomoglo da veoma direktno konstatujem da je „kakav sam – takav sam“ stav u stvari stav neobrazovane osobe.
Razrogačio je oči.
„Pa da“, kažem „obrazovana osoba želi da uči kako da se menja. Nije moguće odbijati sopstveni lični razvoj. Ne poslovni, karijerni, nego razvoj sebe kao osobe.“
Gladio je svoju bradu, pogledao kroz prozor, tražeći prostor za svoje misli. „Gde sad da se razvijam i menjam, kad me svi znaju ovakvog?“
„Kakvog?“, upitah. Netrpeljivog, stisnutog teskobom, ograničenog sopstvenim egom.
„Budimire, osoba sa „takav sam – kakav sam“ stavom nema mnogo šanse da živi bolje, sadržajnije i sa osećanjem ispunjenosti.“
Male su šanse da živi sopstveni mir. Da postane mir.
Da sam sebi budi mir.
Gledao me je i uzdahnuo. Prepoznao je čemu pokušavam da ga približim.
Posle je sve išlo svojim tokom. Budimir je naučio da iskazuje sebe na nove načine. Da iskazuje sebe iz novog autentičnog dela sebe koji je skrivao da bi ostavljao sliku nedodirljivog.
Novi pogled na sebe je postao alat da dosegne svoj zadovoljni život. Naučio je da prepoznaje svoje emocije, da na autentičan način pronađe put do ljubavi, zdravlja, zarade i usklađenih odnosa. Dao je sebi mogućnost da uživa u onom što donose dobra i nežna osećanja. Približio se opet Mariji.
Menjao se jer se osećao bolje.
Počeo je da budi mir i oko sebe.
To mu je donosilo još više mira.
Konačno je postao BudiMir kakav je oduvek želeo da bude.
