PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
INTERVJU: DANKA DIMITRIJEVIĆ
FOTOGRAFIJE: ĐORĐE KOJADINOVIĆ I IZ PRIVATNE ARHIVE
DANKA DIMITRIJEVIĆ, ROĐENA JE 1979. GODINE U KRALJEVU. DIPLOMIRALA JE 2002. GODINE NA FAKULTETU LIKOVNIH UMETNOSTI U BEOGRADU, SMER SLIKARSTVO. ZAVRŠILA JE MAGISTARSKE STUDIJE 2005. GODINE U KLASI PROFESORA GORDANA NIKOLIĆA. DOKTORIRALA JE SLIKARSTVO 2012. NA ISTOM FAKULTETU KOD MENTORA VELIZARA KRSTIĆA. ČLAN ULUS-A I SAMOSTALNI UMETNIK OD 2004. GODINE. IZLAGALA JE DVADESET JEDAN PUT SAMOSTALNO I VIŠE OD ČETRDESET PUTA KOLEKTIVNO U ZEMLJI I INOSTRANSTVU. UČESTVOVALA JE NA VIŠE REZIDENCIJALNIH PROGRAMA I SIMPOZIJUMA U FRANCUSKOJ, ŠPANIJI, BELGIJI, SLOVAČKOJ. IZLAGALA JE NA INTERNACIONALNIM UMETNIČKIM SAJMOVIMA U MAĐARSKOJ, NEMAČKOJ I GRČKOJ. NJENI RADOVI NALAZE SE U KOLEKCIJAMA WIENER STÄDTISCHE I COPELOUZOS FAMILY ART MUSEUM, KAO I MNOGIM PRIVATNIM KOLEKCIJAMA. ŽIVI I RADI U BEOGRADU.
TVOJA IZLOŽBA SKULPTURA POD NAZIVOM „ODISEJA 2023” POSTAVLJENA JE U GALERIJI TRANSFORMART. U KOM PRAVCU SI RAŠIRILA SVOJA KRILA KROZ ODISEJU?
Na najnovijim radovima, predstavljenim u TransformArt galeriji, obuhvaćena su promišljanja koja me okupiraju duži niz godina. Kako i ptice koje lete u jatu, kad ih posmatramo, menjaju svoju putanju i izvode neočekivane koreografije, tako i moja tematska kretanja lelujaju.
Radovi su grupisani u tri kompozicije i nose asocijativne nazive: All you need is snow, Nova Atlantida i Odiseja 2023, po kojoj je izložba i dobila naziv.
Ovi radovi su počeli da nastaju u momentu kada smo ostali bez ovogodišnjeg snega i kada sam pomešala pojam o godišnjim dobina. Nastavili su da se razvijaju usled tektonskih poremećaja uzrokovanih celokupnim vibriranjem društva. Nazivom referišem na starogrčki ep i bogove koji lutaju i uzburkavaju planetu zemlju u godini 2023.
KAO UMETNICA, PRISUTNA SI NA MNOGOBROJNIM SAJMOVIMA UMETNINA, LIKOVNIM KOLONIJAMA. ŠTA OVAKVA VRSTA VIDLJIVOSTI I DIREKTNOG ANGAŽMANA DONOSI UMETNIKU?
Smatram da se ne treba po svaku cenu eksponirati. Ponekad neučestvovanje na skupu donosi više koristi nego štete umetniku. Trudim se da odaberem događaj na kojem ću dati značajni doprinos, bilo da su to umetničke kolonije i rezidensi ili kolektivne izložbe. Veoma mi imponuje kada se nađem u dobrom konkurentnom društvu, tada se mogu porediti a ne dominirati. Samim tim imam osećaj da sam na dobitku.
DOKTORIRALA SI SLIKARSTVO NA FAKULTETU LIKOVNIH UMETNOSTI U BEOGRADU. IZRAŽAVAŠ SE KROZ SLIKU I SKULPTURU, INSTALACIJU. KOJI MEDIJ TI NAJVIŠE PRIJA U KREACIJI I OD ČEGA ZAVISI KADA I KAKO ĆEŠ SE IZRAZITI?
Kada sam doktorirala, to je bila tek druga generacija na Fakultetu likovnih umetnosti. Sećam se da je moj mentor Velizar Krstić imao veću tremu na odbrani nego ja. Sve je to još bilo novo i tada su se uspostavljali standardi. Drago mi je da sam bila deo tog uzbudljivog pionirskog procesa. Da danas postavim pred sebe ideju da idem na doktorske studije, najverovatnije se ne bih za to odlučila, jer nemam plan da budem profesor na fakultetu. A titula doktora slikarstva vas ne čini boljim umetnikom. Dobra stvar na tim studijama je proširivanje prakse i konceptualizacije umetnosti i osposobljavanje za verbalnu eksplikaciju.
Uvek ističem da sam slikar, a ne vajar. To što radim za sad nema tendenciju da napusti zid. Sve medije u kojima se izražavam podjednako i cenim i praktikujem, i crtež i sliku i sliku-skulpturu (instalaciju). Ideje koje želim da materijalizujem ponekad obradim u više medija, a nekad izaberem samo jednu od tehnika. Nemam konkretne smernice, samo osetim u kom izrazu bi ta forma bila ubedljivija. Što bi rekli – go with the flow.
TVOJE SLIKE SU SNAŽNE, NEŽNE I MOĆNE, KAO I SKULPTURE. ODAKLE TAKAV SNAŽAN NABOJ U IZRAŽAJU?
Ovde bih citirala Belu Hamvaša koji kaže: „Aktivnost najvišeg reda jeste stvaranje umetničkoj dela.“ Da bi neko delo dospelo u tu kategoriju, mora biti humano, a samim tim i u korak sa prirodom. A od prirode nema ništa moćnije. Koristim elemente prirode i improvizujem ih na svoj način. Možda zbog toga moja dela proizvode snažan utisak. Nežna nota je najverovatnije podvučena mojim ženskim senzibilitetom.
KOJA JE ZAJEDNIČKA NIT SVIM TVOJIM SLIKAMA I ŠTA TI JE U FOKUSU?
Moji radovi se samo nadovezuju na pređašnje i tematski i tehnički sa laganim promenama. Kao emotivnom biću, u centru interesovanja mi je sve na šta naiđem, od dnevnih vesti do osećanja bližnjih koje pokupim. Emocije mi poljulja tendencija da se inteligencija, ono što u suštini deli čoveka od ostalog sveta, umetne u mašinu. Lično me dodiruje to što smo ucenjeni na svim poljima, što se osećamo kao ptice u kavezu.
Kreiram nove kontinente, gde se mogu nazreti obrisi edenskih vrtova koji su odavno pre našeg sećanja izgubljeni. Sa druge strane, bavim se narativnim opisom preteće lepote u obliku eruptivnog vulkana koji kao Saturn jede svoju decu.
KAKO BI OPISALA SVOJE PTICE?
Pticu, kao i u ranijim radovima, koristim kao glavnog aktera, ali i kao simbol ljudske duše koja se vešto kreće između svetova i najranjivije oseća sve, a istovremeno je i nedodirljiva. Ona je ponekad zarobljena u materijalu i kao Mikelanđelovi robovi se polako izvlači. Izgleda zaleđeno kao metabolizam koji čeka da oživi i nastavi da funkcioniše u idealnim uslovima. Ona je simbol duše, ona je dotakla i nebo i zemlju. Ptica na mojim radovima je znak da je jedino spasenje u večnom uzdizanju.
KAKO BI DEFINISALA POETIKU SVOJE UMETNOSTI?
Umetnost kojom se bavim je svedočenje o našem nemilosrdnom vremenu. Ima nešto čudno u ljudskom oku – da kataklizma iz daljine izgleda poetično, da kraj ima smisla, da sve ima smisla kad je ništavno. Moj umetnički rukopis je, kako bi moj suprug rekao, “fado”. Ritam je veseo, nada se boljem sutra, ali emocija je tužna i melanholična kao izvođenje fado pevačice.
KAKO BI IZGLEDAO TVOJ IDEALAN IZLAGAČKI PROSTOR I KOJI DEO TVOJE PRIČE BI DOMINIRAO?
Moja je davna želja da svoje radove izložim na udaljenom proplanku, u prirodi, na livadi. Da se do te postavke dolazi nekim puteljkom hodočašća, kao kad se dolazi do izolovanih kelija zilota u miru i koncentraciji. Uglavnom se na cilju ne nađe ništa spektakularno, već prosvećujuće na skroman način. Volela bih da taj prostor bude mesto introspekcije gde se čovek može susresti sa mojim najiskrenijim pročišćenim delima.
U prvom planu, to bi bio trenutak koji bi dotakao posmatrača, njegov doživljaj bi bio dominantan, a ne neko moje delo konkretno. Slika koju bi sreo na tom proplanku bila bi samo obznanjujući slučajni prolaznik u njegovom iskustvu.
KAKO VIDIŠ SEBE I SVOJ RAD KROZ PET GODINA? U KOM PRAVCU SE RAZVIJA TVOJA UMETNOST – STIHIJSKI, INTUITIVNO ILI SA JASNO ZADATIM CILJEM?
Nikada sebi ne zadajem cilj. Svaka akcija koja se isplanira detaljno – sudbina joj se nasmeje. Imam cilj da što duže uživam u stvaranju i da me moj rad nadživi. Prilično sam nesposobna da radim i razmišljam bez plahovitosti, što se na mojim slikama vidi. Ona se samo ovaploti kao ideja i kao materijalno delo tu negde u mom ateljeu. Ne umem najbolje ni da objasnim kako se to desi.
Planove nemam ni jednogodišnje, tako da bi bilo nemoguće da vam tačno odgovorim gde ću se profesionalno naći za pet godina. Jedino sam sigurna da ću se baviti umetnošću jer to najbolje znam.
TEMA JUNSKOG IZDANJA RYL MAGAZINA JE STIH VASKA POPE „VRATI MI MOJE KRPICE“. LJUBAV PREMA STVARANJU JE IZNAD SVEGA. U ČEMU SE OGLEDA TVOJA LJUBAV?
Moja je ljubav duboko ukorenjena u porodici i jakim emocijama koje su pokretač mog života.