PIŠE: MIONA SIMOVIĆ STAMENKOVIĆ
“Nisu svi oni koji lutaju izgubljeni”, Tolkin
Nisam u potpunosti sigurna kada se prelomio taj trenutak, znam samo da sam na svom prvom solo putovanju, neposredno pred sletanje u Kathmandu, osetila da mnogo toga ostavljam da bih pronašla one deliće sebe koji su godinama bili nepovezani i bez glasa. Živela sam, istina je, verujući da je to jedan pošten život lišen prevelikih očekivanja koja mi u zrelijim godinama više i ne pripadaju, nizala dane pod Suncem uverena da činim, volim i delim onoliko koliko mogu. Naučila sam do tada da se kroz stene svojih najtežih momenata provučem stisnutih zuba, da tugu dočekam kao plimu za koju znam da ima trajanje, ali tek sada razumem da to nije bila hrabrost, bila je to dobro naučena mimikrija.
Kako crtamo svoje granice, ko ih povlači za nas i šta je istinski putovati ako nije vrsta pobune protiv života lišenog pogleda iz širih uglova?
Zapravo i ne znam kako sam se tačno našla u ovom avionu. Tek posle mi je rečeno da se u Nepal dolazi kada te on pozove, što je delimičan odgovor svima koji su me prilično šokirano ispratili rečima: “Ko normalan ide sam u Nepal i to na treking na kojem nikada do tada nije bio?!” Očekujem azijsku egzotiku, mirisne začine, čudan jelovnik i predele viđene na Pinterestu sa moćnim Himalajima kao pozadinom. Naučeni smo da kroz život idemo sa predubeđenjima, priznali to sebi ili ne – ona su uvek tu, zato je dolazak ovde razoružavajući koliko i lekovit – ništa nije kao što sam mislila da će biti. Kathmandu nije ljubav na prvi pogled, naučena da volim dopadljivu estetiku simetrije i reda, u ovom se haosu borim sa mišlju “šta je meni ovo trebalo” kao sa dosadnom muvom koja obleće oko moje glave. Hotelska soba je mala i neugledna, iako su se domaćini svojski potrudili da izgleda lepše nego što jeste dekorišući je slatkišima i laticama cveća razbacanim po beloj posteljini. Spustih ranac na pod, umorna se bacih na taj krevet, među nepalske tvrde bombone i šarene latice, dok me sa terase gledalo jato golubova koji nisu prestali da guču verovatno ni kada sam zaspala, dok su se u daljini mešali zvukovi grada i ozbiljna grmljavina.
Istraživala sam ovaj grad, prvo stidljivo i bojažljivo u malim krugovima, da bih kasnije zaticala sebe kako se gubim u nepoznatim ulicama i pričam sa meštanima i misticima oslobođena i straha i predrasuda. Ti naredni dani su mi doneli iznenađujući mir i radost, neku vrstu spokoja koja te nagradi – što si tu, što si prešao put do mesta najvećih visina na ovoj planeti, što si radoznao i što si se pomirio sa napadnim golubovima, blatnjavim putevima, čvorovima kablova na sve strane, slabim internetom i prašinom koja guši i štipa oči. Na Durbar trgu stojim kao čudo za Nepalce, jednako kao i oni za mene – lišeni pretencioznosti i često usiljene ljubaznosti zapadnog sveta, ovde se ljudi osmehuju ravno iz srca i shvatam da je to razlog zašto ne zavoliš Nepal na prvi pogled, on ti sprema mnogo više, ovo mesto zavoliš „na prve osmehe”.
Trećeg dana kod recepcije hotela čekao nas je gospodin Siri. On je šerpas, rođen na nadmorskoj visini od skoro 4000 metara, a deda, otac i on su do nedavno zarađivali za život kao planinski vodiči eskpedicija. Bio je na vrhu sveta tri puta. Narednih dana biće naš vodič kroz ruralne delove Nepala, stazama i bogazama podno Himalaja. Pita me da li sam došla sama, kažem da jesam. Pita me da li se bavim planiranjem, odgovaram da dolazim iz ravnice, da sam se u životu popela na 700 m i da sam pola sata nakon tog “uspona” vraćala disanje u normalu i da mi se čini da sam unapred izgubljen slučaj za trek sa usponima od 50 kilometara u tri dana, predlažem da me ostave u nekoj kolibi i da se sete da dođu po mene u povratku. Smejao se većim delom puta dok smo u kombiju išli ka polaznoj tački za ovu avanturu, verovatno je već viđao ovakve razmažene, iako zapravo mislim da mu je neshvatljiv koncept odustajanja na startu, naposletku mudro mi je rekao: “Čim si ti ovde – uspećeš, penjemo se glavom.”
Kroz nacionalni park Shivapuri, prvog dana treka, prošla sam kao kroz magnovenje, verujem da to bio jedini način da se moje telo izbori sa stresom napora koji su ga potpuno nespremnog zadesili. Siri je hodao ispred nas, lepršavo kao da ide preko livade, dok sam osećala kako mi na stotinama kamenih stepenika koje smo prolazili polako trnu noge, kako će mi srce jednostavno stati i kraj, nema me – spustite zavesu. Crnogorka od nekih šezdesetak godina nije izgledala nimalo bolje od mene; zadihana i crvena u licu, ipak nijednom se nije požalila. Jedina u grupi je stoički trpela bol upaljenih mišića i još gore pijavice koje su se lepile po nama i pile nam krv. Odlučih da je pratim, da pokušam da se fokusiram samo na sledeći korak, pa iako je ona imala stratešku prednost brda oko Nikšića koja je gazila od malena, pomislih kako valjda i u meni ima nekog kamenja. Siri je voleo da priča i zahvalna sam mu za sve filozofske dijaloge, kao i na činjenici da nam nikada nije dao tačnu informaciju na pitanje “koliko još”. Stigosmo u bazu u predvečerje. Smrvljena umorom i euforična u isto vreme, popila sam tada svoje prvo pivo u životu, paradoksalno bilo je to pivo “Everest”. Ne postoji mogućnost da ikada zaboravim osećaj trijumfa koji za mene ne bi bio veći sve i da sam se taj dan popela do 8848 metara nadmorske visine.
Sledećeg jutra smo krenuli ka Nagarkotu kroz malena sela i predele od kojih se zanemi. Hodaš i slušaš tišinu koju prekida samo tvoje disanje. Nosila me lepota, očaravajuća kao privilegija koju smo osvojili juče, Bože, pomislih: “Ovde su sami čovek i priroda, ovde se gledaju u oči.” Iz malih kuća istrčavala bi deca da nas pozdrave, bosonoga i čupava – srećni su, istinski su srećni, osetiš to. I ne samo deca, odrasli takođe imaju te sjajne dobronamerne oči. To tako isijava hrabrost da se život pogleda u svoj svojoj grandioznosti i težini, u svoj svojoj lepoti i nepredvidljivosti, da se iznova raduješ što si tu.
Prespavali smo u skromnom domu, nema tuša, imaš kofu na podu kojom se poliješ, hoćeš-nećeš – to ti je, prozori su polomljeni još od zemljotresa 2015. godine, kroz njih u sobu ulaze bube i nepoznate mi gmižuće životinjske vrste. Utešna ideja da spavam sa upaljenim svetlom nije bila najpametnija jer su za sat vremena gotovo ceo pod i zidove moje sobe prekrili insekti. I onda odjednom, nestala je struja. Ispostaviće se da je vlasnik objekta isključio jer se ovde nema i štedi, a noću spava. Ležim sama u potpunom mraku kakav samo može da postoji na kraju sveta udaljenom miljama od civilizacije, u zemlji na krovu sveta, 5850 kilometara od sobe u kojoj spava moje dete. Na planeti nema lepšeg zvezdanog neba nego ovde gde mu je čovek najbliži, ali ono slabo osvetljava ovu moju noć. Misao kako će me do ujutro izujedati ko-zna-šta, presečem odlukom da se jednostavno pokrijem preko glave i zaspem, da se pustim snu i na pravdu bogova koji će me valjda ostaviti celu do ujutru.
Siri nas je probudio sa svitanjem, lupa po vratima naših soba i radosno uzvikuje: “Brzo, morate ovo da vidite.”
Stojim sa šoljom toplog čaja, gledam u planinu u čudu, mora da u čudu i ona gleda u mene, ovo je pravi div, nemoguće je opisati impozantnost vrhova pred nama, ovo je Sunce što izlazi iza njih, tamo je Everest, ovo sam ja ispred, čujem kako se spajaju delići mene u glas, u jedno glasno – hvala Ti što si me pozvao Nepal, hvala Ti za sve planinske vrhove koje sam osvojila i planiram da osvojim posle Tebe, hvala Ti za mrak prethodne noći i za veličanstveno svetlo ovog jutra.
To svetlo je ostalo da mi svetli.
