INVOKACIJA SVOJE RADOSTI

AUTOR: JASNA LOVRIĆ
FOTOGRAFIJA: MIA MEDAKOVIĆ

Žene su borci, veteranke, ratnice, ranjenice koje poznaju rane uz bol i svoja mala i velika krvarenja. One su neproglašene dobitnice zlat­nih Zvezda i srebrnih Meseca, Purpurnih srca. One zaista zaslužuju povremenu pauzu i odmor i okrenutost sebi da bi smogle snagu za dalje. Onaj odmor ratnica/ratnika koji nikome ništa ne duguju. Osim sebi predah ili radost i razvihore­nost. Za isceljenje, za snagu one koja iz sebe stvara: dete, dom, smisao, znanje, život. Bilo ko­jim izborom i redosledom.

Ne govorim o “princezama”, kojih god godina, uznemirenih sujeta i prohteva da budu zadovo­ljeni. Govorim o ženama koje su izvor i vrelo, ži­vot za život. Krajnji napor za strukturu koja nosi i jeste smisao života. Svet je pun takvih žena, svuda smo, sestrinstvo smisla.

Međutim mi žene smo često sputane, unutar sebe neslobodne. Sumnjamo da imamo vred­nost. Prinudile smo se da živimo kroz krutost, surovost. Prihvatile smo da oštrinom, tvrdoćom i besom oklopimo svoju ranjivost. Da bi preži­vele. Navikle smo da ne tražimo niti očekujemo zaštitu od onih čija je biološka uloga da nam je daju. Same unutar sebe podigle smo zatvore ne­osetljivosti. Same unutar sebe iskoračile smo iz radosti i smisla. Same smo prihvatile da svoju lepotu pokazujemo jedino kroz ultimativnu sime­triju tela.

Nije teško suočiti se sa tuđom stegnutošću, ri­gidnošću, emotivnom hladnoćom, nepristupač­nošću. Nego je teško, preteško, osetiti sve to unutar nas samih. Kao nekaa obeleženost, kao prokletost koju tešku na ramenima i u duši nosi­mo i živimo sa njom. Kao mehanizam poricanja sebe.

Podižemo se ujutru iz kreveta sa tom težinom na sebi a uveče je razmeštamo po mekoti kreveta da bi zaspale.

Ali ne mora neminovno biti tako, nije kraj, nije “to-je-to”.

Ako se malo od sebe odmaknemo i kao posma­trač sa ljubavlju opipamo na sebi te ploče ožiljač­nog tkiva rana i tvrde kraste zaceljenih povreda. Koje na najmanji povod puknu i procure. Reak­tivno, iracionalno, uplićući nas iznova u neku znanu dramu. Dramu – moru – bespomoćnost. Vidimo da sve one imaju oblik i ivice, gabarit ali i početak i kraj.

Niko, ali niko, spolja, ne može niti ume da učini za nas ono što možemo i moramo same. Isceli­teljke i alhemičarke.

Ako kao posmatrači samih sebe, sa ljubavlju do­dirnemo ta mesta krutosti i rigidnosti osetićemo koliko je more neizrečenih suza iza njih, a zatim i more nepružene ljubavi i neprimljene ljubavi. Sazvežđa trenutaka kada nismo imale hrabrosti da pustimo, primimo, da se prepustimo.

Zagrlimo sebe čvrsto, sa ljubavlju, sa saoseća­njem, vidimo ta mora ljubavi i sazvežđa u sebi i kažimo: “Svaka ti čast! Sva ta odbrana je služila nečemu i bila potrebna”. Ali hajde dušo da sad odeš još dublje. Hajde da unutar svog bića u samoj srži, osetiš onu spontanu sreću sa kojom si rođena, onu inicijalnu gipkost prirodnog savršenstva svog tela, onu radoznalost duha koji u svemu prona­lazi boje i radost.

Voleti, voleti, voleti sebe.

Podići sebe, kao Feniksa iz svih tih samonametnutih krutosti, roditi sebe iz sebe. Zaplesati oko vatre koja moćna gori unutar nas samih, one koja spa­ljuje sve što nije više potrebno. Svi izbori su na nama. Sve vatre su u nama.

Sobom kreiramo svoju stvarnost, svakom mišlju, svakim izborom kreiramo šta živimo. Voleti sebe kao poraženu jednako kao i pobednicu je preduslov za sve. Pa i da bi volele druge. Sve nepoznate i poznate i sve već zavoljene.

Ovih dana moćnog decembra a zatim još moćnijeg januara, naše Sunce se poravnava sa centrom Mlečnog puta a naše unutrašnje Sunce je naše žen­sko srce. Solsticij je tu a zatim i praznici, Nova godina, oba Božića. Divno doba godine a zatim i sinhroniciteti koji pozivaju na radost. Koji podržava­ju rađanje nas novih sebe iz sebe samih. Naše poravnavanje sa centrom zvezdanog neba.

Za praznike a zatim u novoj 2023. godini, želim baš tu moćnu radost porav­navanja sa samom sobom a zatim poravnavanja sa celokupnim manifesto­vanim i nemanifestovanim svetom. Želim nebo u sebi, beskraj mogućnosti, slobodu i moć kreacije.

To je moja invokacija, invokacija sebe same, moja misao koja kreira dalje. I stvara. Želim je i svima vama.

Mi žene primamo u sebe seme da damo život. Primamo u sebe muškarca da bi ga regenerisale i pomogle mu da oseti da je radost osim što je snaga. Mi rađamo i dojimo. Hranimo. Negujemo bolesne i ispraćamo mrtve. Kao Majka Zemlja, kao zemlja, naša plodnost i velikodušnost su neiscrpne. Kroz naše biće i rad, naše poimanje ljubavi, davanje sebe za život – sve postoji. Pa i muškarac kao drugi pol. I eto čarolije, eto Univerzuma.

Za ljubav svega što jeste, dajmo sebi predah i nežnost i potporu, pravo. Jer mi znamo, mi jesmo, mi multipliciramo sve što dotaknemo.

Naši tereti i naši zatvori su naši i da ih pustimo. Naši tereti nisu naš oslonac nego naš oklop i višak stvoren hordovanjem sopstvenih povreda. Zbog ko­jih ne vidimo i ne osetimo.

Pustimo sve ono što nismo. Stanimo spuštenih ruku, nage, pred radost. Praznik, blagdan, blagi dan, blagost za sebe a time i život za sve oko nas.