PIŠE : SNEŽANA ČEKIĆ
Dobar dan!
Ja sam Snežana. Profesor sam francuskog i italijanskog jezika, ekonomista, preduzetnik, takođe i majka, baka, prijatelj, partner, komšinica, rođaka. Šta zapravo znači sve ovo profesionalno, bez ovog drugog dela mene? Da li ste i vi ikada razmišljali o tome, ili ste se grčevito držali karijere, kao ultimativnog dela sebe, koji brzina življenja života, sama po sebi nameće? Da li bih bila potpuna bez oba dela Ja? Ko sam, zapravo više ja? Ovo prvo ili drugo? A vi, zapitate li se ikad?
Oduvek sam patila za manjkom vremena, i viškom interesovanja u odnosu na moje stvarne potrebe. Oni koji me znaju, znaju da me najbolje oslikava rečenica „nemam vremena“ ili «videću ako uspem da stignem» (dok ni slutila nisam da je vreme iluzija… da ne postoji)! Moje telo od svakodnevne jurnjave hrli nesvesno napred, u hodu, povijajući se. Štikle sam zamenila baletankama, često i patikama, kostime džinsom ili pantalonama, da u jurnjavi za životnim potrebama, slučajno zbog godina, ne izgubim tempo!
Da se ja pitam, dan bi trajao 20h, a noć… eh, ta mistična noć, kada se u njoj što šta sumira, mogla bi, takođe, trajati bar isto toliko (da se konačno naspavam). Da, pogađate! Više sam noćna ptica! Kako kaže moja drugarica, ti si sova, a ja sam ševa. Noć mi je oduvek imala tu neku nedokučivu čaroliju. Čula se iskristališu. Emocija postane tanana, mi ranjiviji. Nekako mi tek noć daruje pravu mene meni. Reklo bi se da je dan forma, a noć suština. Možda, zato jer je Mesec vladalac mog horoskopskog znaka? Da li je?
Hm… ostaviću to razmišljanje za neku novu noć…
Tačno 15.03. sam, zaključala vrata našeg ateljea Ciel, i to na nagovor starije žerke Aleksandre, koja je inače fantastičan organizator. Ona je nedelju dana pre toga, zatvorila vrata svog doma za sve posete. Odisala je brigom za sve nas, ili čak, možda, boljom informisanošću i poslušala sam je. Svakako su ta današnja deca pametnija i informisanija od nas nekada u njihovim godinama. Takođe, moj glavni posao vezan za nekretnine je istovremeno obustavljen.
Iako nemam godine koje obavezuju ostajanje u kući, ja sam vanredno stanje, oberučke prihvatila, skoro, pa kao da idem na godišnji odmor. U prva dva dana sam pokupovala nešto namirnica (proradio organizatorski instinkt iz vremena embarga i bombardovanja) tek da ne moram često do prodavnice i naravno poput većine nabavila dezinfekciona sredstva, društvene igre, par novih knjiga, i to je to.
Tako opremljena posla sam na put izolacije, ni ne sluteći šta me tamo čeka. Željna odmora, spavanja, raznovrsne hrane, mira, tišine, prostora bez ljudi prigrlila sam je kao najvećeg prijatelja. A kako da to i nije? Pa, čuva me trenutno, od te pošasti zvane Covid-19, od poslovnih stresova raznih vrsta i istovremeno će mi pokloniti neku novu Mene, koja ću kao takva verovatno biti bolja za sebe i za okruženje.
Mada, moram vam priznati, da ja to po katkad uradim i mimo vanrednog stanja. Na dan, dva, izolujem se od svog sveta, svih dešavanja, javnih glasila, televizije, svega sem muzike i tako sebe napunim sobom. Restartujem se! Budem kao nova. Tako da, ne razumem ljude koji ne mogu da budu sami sa sobom ili sa svojom porodicom? Pa, porodica je produženi deo nas samih. Familija je već nešto drugo.
Obećala sam sebi da ću se prvo doooobro odmoriti, a potom toliko toga priuštiti sebi, bez ikakve trke sa vremenom, danom, i nadasve ne gledajući na sat. Konačno mogu da se odreknem svih vremenskih ograničenja. Možda, čak i svih ograničenja uopšte.
Ko zna, možda za promenu, u štiklama počnem da sređujem kuću. Možda doterana tako, krenem u razvrstavanje garderobe (biće mi lakše da izdvojim i podelim stvari koje će nekom biti potrebnije). Knjiga takođe. Možda vratim neke stare sentimente listajući fotografije bivših dana. Popijem čašu vina za svoju dušu na terasi, što ne pamtim kada sam uradila poslednji put. Možda provedem dan u pidžami, čitajući? Možda mojoj obožavanoj unuci Manji napravim online pozorišt! Hmm… konačno ću imati svo vreme ovoga sveta samo za sebe. Za sebe i one koje volim oko sebe…
Mogu šta hoću, samo ako hoću, ali ne i dokle hoću, jer će i ovo jednom proći, pa se treba organizovati za nastavak života ali na neki drugačiji način. Mogu da neću. Da ništa neću. Mogu da biram! Doručak u krevetu na tenane! Sređivanje plakara, biblioteke, mogu da upišem engleski online, da konačno nakon tri godine pauze počnem da vežbam bez izgovora da nemam vremena, da kuvam bez tenzije, da pišem, da ćutim do mile volje, da meditiram, da slikam, da odslušam razne online radionice, da se družim sa svojom mlađom ćerkom Katarinom do mile volje, upoznavajući neka njena nova lica. Da joj kuvam šta poželi. Da se do besvesti smejemo nas dve dok me šiša u remiju, tablicu, memorijama…
Eh…šta sve mogu…
Mogu da nastupe i dani tuge, melanholije, straha, panike, ali šta će mi oni? Njima kod mene nije mesto. Ne vibriramo isto. Frekvencije su nam dijametralno različite. Znaju oni to, zato mi i ne dolaze. Probaju, nije da nije, al džaba! Tvrd je orah voćka čudnovata… Nisam džaba, radoznalosti radi, pozavršavala na desetine, što kvalitetnih, što onih koje ne krasi taj epitet, kurseva samokontrole, samopomoći, reikija, kvantnih harmonizacija, theta healing, autogenih treninga, wing-wave, Grabavoja, Stajnera, Bruna Greninga, Balavacke, Gnoze, regresija i još toliko i toliko toga…
Živm s lakoćom ove dane pospremanja, kuvanja, dane pravljenja planova, dane razdraganosti, dane sećanja, dane lične, unutrašnje, a ne samo spoljašnje nege, dane užitaka koje kakvih. Prikradu se po katkad dani tuge, hteli bi nešto, i trgnu me, što znači da mi mozak nije uposlen. Znači, da vitla tamo gde ne treba. Znali, dragi moji, da mu odmah dam zadatak i on se popne koji sprat više, tamo gde se čuje razdraganost. Tamo gde RADOST je prisutna. Ta primarna energija postojanja. Tamo gde dete u nama spava. Tamo gde duša pulsira čekajući da setite je se.
U potpuno svesnoj sam izolaciji, iako podvlačim, ne moram da budem. Namerno jesam. Ne izlazim, a mogu. Ne družim se. Akumuliram sebe sebi za dane koji dolaze. Bezbrižni, čvrsto verujem! Osvestiće se svet. Ništa više neće biti isto. Znate, ta besomučna jurnjava za životom, za novcem, za popularnošću, za bitnim kontaktima, za što modernijim stvarima, je toliko uzela maha, da život, a mnogima i dragi ljudi, prolaze kraj njih neprimetno. Vredi li to života ma čijeg, a posebno sopstvenog? Davno je govorio moj deda ,,ljudi su dobro posejani, samo su retko nikli.“ Ljudi, gde ste se pogubili? Davno ste zaboravili biti ljudi, zato mnogima izolacija teško pada.
Ovo je vreme da padnu maske, i da forma i suština postanu jedno.
Bog je poslao najmanju svoju česticu da da lekciju najgoroj čestici na planeti – čoveku. Hoćemo li izvući pouku iz svega? Hoćemo li imati drugačiji odnos prema prirodi, veri, kolektivu, bliznjima, sebi? Počnite od sebe. Promenite sebe, da bi se postepeno menjali i drugi pored vas. Ja sam to počela odavno, a vi?
Oče moj postojeći posvuda,
Ja sam kći Tvoja, na radost Tvoju.
Tvoju ću sobom slavu uvećavati
Budući vekovi svi živeće kroz viziju Tvoju.
I biće tako! Jat ako hoću! Ja kcć Tvoja,
Oče moj, postojeći posvuda!
(Četvrta knjiga o Anastasiji ,,Stvaranje,, Vladimir Megre)
