PIŠE: MIMA KOVAČEVIĆ
Kao po ko zna koji put u životu, uplašila sam se pred novim izazovom. ,,Šta ja znam o pisanju članka za magazin? Šta to ja mogu da pišem uopšte na temu ,,Izazovi život“?“ Međutim, kao i u većini slučajeva, prihvatila sam izazov. Nemam šta da izgubim.
2014. godine sam upisala Fakultet bezbednosti u Beogradu. Kao i većina studenata na prvoj godini, a možda i četvrtoj, nisam bila sigurna u svoj izbor. Sistem je takav da stvara pritisak da što pre završimo fakultet koji smo upisali, ne bismo li našli posao u struci i obezbedili sebi egzistenciju. S druge strane, kao radoznala bića, nama se interesovanja menjaju i stalno pokušavamo da pronađemo sebe.
Tako su se i meni interesovanja menjala tokom studiranja. Kad malo bolje razmislim, ceo život mi se menjaju interesovanja.
Da se držimo mog studiranja. Tu su mi se interesovanja menjala od forenzike, grafičkog dizajna, do event menadžmenta. Trudim se da u skladu sa slobodnim vremenom ispitam svoja interesovanja, jer kada sam upisala fakultet, u početku sam mislila da je to to, biću menadžer bezbednosti i nema menjanja struke. Sada pred sam kraj mog studiranja, vidim koliko to apsolutno nije tačno, ali i koliko ljudi u mom okruženju i dalje misle da su „osuđeni“ na posao u struci. Možemo to povezati sa lenjošću, ali ono što je glavni razlog jeste upravo taj nedostatak hrabrosti da izazovu sebe.
Pre malo više od dve godine sam počela da razmišljam o svojoj budućnosti i o tome kako bih mogla da nađem posao nakon fakulteta u željenoj struci. Ono što većina poslodavaca traži jeste radno iskustvo.
,,Kako da steknem radno iskustvo ako ne mogu da nađem posao ili praksu bez radnog iskustva?“
Ako imaš volje, lako.
Počela sam s radom u studentskim organizacijama. Sećam se i koliko sam se oko toga dvoumila. ,,Odakle mi vremena za to? Kako ću sama tamo da odem? Ne poznajem tamo nikoga. Šta ako se ne snađem?“ Postoji zaista veliki izbor studentskih organizacija, što na fakultetu, tako i van fakulteta, i većina njih ima slični koncept rada i strukturu kao i velike svetske kompanije. Moram da naglasim da sam tu prvi put primetila kako ljudi uz pomoć studentskih organizacija i online platformi stiču iskustva u oblastima koje nisu neposredno povezana sa njihovom strukom, koja im mogu korisiti za poslove van struke.
Moj izbor je bila studentska organizacija AIESEC. Da nije bilo studentskih organizacija i, pre svega, moje volje da uložim vreme i trud u svoj rad u studentskim organizacijama i u istraživanja o nekim drugim oblastima interesovanja, CV bi mi ostao poluprazan. Ne bih dobila priliku da zajedno sa sjajnom grupom ljudi organizujem konferenciju povodom koje sam i upoznala Miomiru, ne bih zatim dobila priliku da učestvujem na Summership-u u Coca-Coli Hellenic i radim sa svojim mentorom na njegovim projektima, ne bih sada pisala za magazin RYL, u kojem je nedavno objavljen članak Slavimira Stojanovića Futroa, čoveka koji me je oduševio svojom prezentacijom upravo na tom Summership-u.
Nedavno sam dobila priliku, za koju sam svesna da je možda mnogi nemaju, da se preselim u Njujork. Zvuči baš loše, zar ne? Nije ni meni tako zvučalo dok nisam otišla. Otići u drugu zemlju, udaljenu 10 sati letenja, ostaviti prijatelje, familiju, doći u nepoznato i promeniti neke životne navike, a možda i životni stil. Nije mi dugo trebalo da počnem da se predomišljam oko svoje odluke da se odselim za Njujork, ali sam se onda setila oko čega sam se sve u životu predomišljala, zatim koliko bi ljudi možda želelo da dobije takvu priliku i, na kraju, koliko samo iznenađenja život ume da nam priredi. Odlučila sam da i ovom gradu dam šansu.
Često se, zbog povlačenja pred izazovom, kajemo što nismo sebe ipak testirali. Svako iskustvo, bilo dobro, bilo loše, predstavlja životno iskustvo. Bez prihvatanja izazova, uskraćujemo sebe za vredna životna iskustva koja nam mogu potpuno promeniti tok života.
Moje novo životno iskustvo tek počinje. Kuda će me odvesti? Ko zna. Ali znam da ću ga dočekati spremna da izazovem sebe, da izazovem život.
