PIŠE: DRAGAN KOSTIĆ, AUTOR KONCEPTA „DUHOVNI DORUČAK“
PHOTO: ANIMA MUNDI
U današnje vreme, kada smo izloženi potpunoj dostupnosti modernim komunikacijama, usavršavanju, ličnom razvoju, praksama koje objedinjuju duh i telo, sve je više nesrećnih i nezadovoljnih ljudi. Više nego ikada ranije, duhovno i materijalno su spojeni, kako bi se dostigle vrednosti koje će nas načiniti boljim, zrelijim i dostupnijim ljudima za okruženje u kome živimo. Ipak, sve su evidentniji, i na svakom koraku vidljiviji, nerazumevanje i netrpeljivost među ljudima. Mnogi misle da je to razumljivo zbog dugogodišnje krize u kojoj živimo, nedostatka novca, nemogućnosti da se izborimo sa svakodnevnim izazovima koje nam donosi život u siromašnom, a zahtevnom društvu, kakvo je naše. Ipak, nezadovoljstvo nije samo u ljudima sa finansijskim problemima, mada je u tim situacijama najizraženije.
U mom neposrednom okruženju, svakodnevno susrećem uspešne, poslovne ljude, koji, takođe, ispoljavaju vidljive znake nezadovoljstva. Mnogi od njih su mi važni, stalo mi je do njih i želeo sam da im nekako pomognem. Uspeo sam da pomognem sebi, snagom svoje volje, radom na sebi, razmišljanjem, učenjem. Razmišljao sam da ukoliko sam ja uspeo da se oslobodim i počnem da vodim život koji će mi doneti ispunjenje, onda mora da postoji način da pomognem i drugima. Iz tog razmišljanja, rodila se ideja da okupim krug prijatelja iz različitih profesionalnih oblasti, koji mogu pomoći drugima da pronađu smisao, odgovore na životna pitanja koja ih muče. Počeli smo da se okupljamo u okviru koncepta „Duhovnog doručka“. Iz dana u dan, javlja nam se i prilazi sve više ljudi, željnih razgovora, promena. Konačno, javljaju nam se ljudi koji žele da podele svoja iskustva sa drugima. Od početne ideje, preko projekta u začetku, okupljamo se iz nedelje u nedelju i razgovaramo o životu, pomažemo jedni drugima, što je i bila moja prvobitna zamisao. Kada svako doprinese grupi makar malo, svaki pojedinac u njoj može imati benefit i to nema nikakve veze sa novcem.
Dugo godina sam mislio da je materijalno ispunjenje ono što će mi doneti sveukupno blagostanje. Radio sam, postizao uspehe na poslu, gradio karijeru koja je donosila ne samo novac, već i ugled u društvu. Međutim, nisam osećao zadovoljstvo. A ipak, nisam mogao ni da se žalim, ne samo drugima, već ni sebi. Smatrao sam da treba da imam osećaj zahvalnosti, ne samo što imam posao, već što je posao dobar. Problem je bio i u tome što su sve alternative delovale neizvodljivo. Promena karijere i počinjanje svega ispočetka podrazumevali su da sigurnost svog udobnog života zamenim za neizvesnost.
Pitao sam se da li bih time rizikovao napredak koji sam postigao. Osećao sam krivicu zato što sam uopšte tražio taj luksuz kao što su „smisao“ i „ispunjenost“. Izgledalo je da život nudi strašan izbor, novac ili smisao. Zato sam se trudio da se što više uklopim u okruženje, da budem produktivan, što i jesam bio na poslu, ali sam tokom svih tih godina uspeha zatrpavao svoje emocije. Radio sam danonoćno, a jedva čekao vikend. Vikendom nisam mogao da se opustim, jer je vreme koje sam imao samo za sebe bilo suviše kratko da nadoknadi naporne radne dane. Krug je postao začaran i u jednom momentu dobio sam tako snažan napad panike da je morala da reaguje i hitna pomoć. Kada je postalo jasno da je situacija ozbiljna i da moje „blagostanje“ već utiče i na moje zdravlje, vratio sam se svojoj dilemi.
Dugo sam postavljao pitanje u kontekstu opšteprihvaćenog društvenog modela, prema kome se moramo zadovoljiti onim što u tom trenutku imamo. Ovde, tražiti nešto drugo, ili nešto više, nije odraz ozbiljnosti. A onda sam rešio da izazovem život i prestanem da novac i smisao tražim na različitim stranama. Želja za ispunjavajućim poslom, koji nam donosi duboki osećaj svrhe i oslikava naše vrednosti, strasti i ličnost, moderan je izum. Shvatio sam da tražimo ispunjenje na pogrešnim mestima. U nedostatku emocionalnog izobilja, okrećemo se materijalnom. Tako sam i ja, pokušavajući da pobegnem od stresnog posla, kojim nisam bio emotivno ispunjen, bežao ka materijalnim vrednostima, koje, u stvari, danas to shvatam, nemaju nikakvu vrednost, nakon kratkog vremena, čak ni materijalnu. Sa standardnog televizora, prešao sam na široki ekran, sa jednog na dva automobila, sa iznajmljivanja kuće za odmor na posedovanje druge kuće, a ništa od toga nije doprinelo unutrašnjem osećaju ispunjenog i smislenog života. Ali je i te kako doprinelo višim nivoima anksioznosti.
Nepostojanje bilo kakve pozitivne veze između povećanog prihoda i povećane sreće postalo je jedno od najmoćnijih otkrića modernih društvenih nauka. Sada je glavni cilj sprovesti u delo ono što nauka zna. Sada je izazov za sve nas da sprečimo sebe da sreću vidimo u stvarima koje možemo kupiti. Recept je jednostavan, ali je potrebno mnogo vežbe i praktikovanja. Onog trenutka kada se oslobodimo želje da kupujemo stvari za koje potpuno iracionalno mislimo kako će nam donesti sreću, mi prestajemo da čeznemo za njima, i na kraju prestanemo i da ih kupujemo. Kada naviknemo sebe da je život bez tih stvari izvodljiv, prave vrednosti kao što su ljubav, emocije, snaga, zdravlje, vraćaju se na mesto koje je zauzimalo nezadovoljstvo. Na taj način, vraća se i balans između materijalnog, koji nam je potreban da bismo fizički preživeli, i emocionalnog, koji nam je potreban da bismo bili srećni. Kada spojimo ove dve važne životne materije bićemo svesni, otvoreni, zadovoljni i spremni za bogate darove života, da primamo i dajemo. Duhovni doručak je samo jedan od darova koje dajem, a veliki broj pratilaca i učesnika je dar koji dobijam zauzvrat.
