OBILJE OBILJA

PIŠE: SANJA STANKOVIĆ, SOCIOLOŠKINJA I TRENER EMOCIONALNE PISMENOSTI I LIČNOG RAZVOJA
PHOTO CREDIT: THE CHOICE – MARKETING AND CONSULTING AGENCY

“Jedini način da potpuno iskusimo obilje života jeste da svesno i prihvatajući proživi­mo svaki njegov trenutak.” Sanja Stanković

Kada sam bila mala, nedeljom bih imala običaj da se zaletim u mamin i tatin krevet i da ih isprepadam pitanjem: “Štaaa ću da dobijem danas?!” Moje želje su se odnosile na ig­račke, slatkiše i sve slične st­vari koje bi mogle da obradu­ju jedno dete. Podigli su me roditelji rođeni sa fizičkim invaliditetom, kojima je pred­stavljalo podjednak izazov kako da zarade za život, kao i kako da mi obezbede sve one nematerijalne stvari, koje dru­ga deca dobijaju od zdravih roditelja. Materijalni pokloni su pre bili retkost, nego deo svakodnevnice, pa je moja majka pokušavala da mi do­skoči mudrim odgovorima. – Danas ćeš dobiti privilegiju da osmisliš ceo ovaj dan ona­ko kako ti to želiš. Isprva sam bila zbunjena i tražila sam potvrdu u tatinom pogledu, koji bi u ovakvim trenucima nastavio da “igra” na nju i gri­masama potvrđivao važnost ovako velike prilike za mene. To je bio trenutak u kom sam poverovala da ja imam neš­to veliko i moćno. Privilegiju da osmislim svoj dan. Vau! Započinjala sam odlukom šta ću da obučem i koristila prili­ku da se obmotam u maminu satensku kućnu haljinu, ki­neskih kič motiva. Zamišljala sam da sam princeza, u čijem kraljevstvu žive i moji rodi­telji, a onda na poseban dan biram šta ću da radim, čega ću da se igram. Pravila bih im doručak na moj način i kom­binovala nespojive namirnice, jer se meni tako htelo. Oni su povlađivali mojoj igri, doživl­javajući verovatno i olakšan­je, jer sam konačno olabavila sa prohtevima u pogledu po­klona. Ove “privilegije”su se nastavljale iz nedelje u nedel­ju. Uprkos svim nestabilnosti­ma koje su obeležile detinjst­vo dece odrasle devedesetih godina na našim prostorima, poverovala sam kako sam ja izuzetno srećna osoba. Rado­vala me pomisao da ne samo da mogu da obogatim sopst­veni dan, već u sebi imam neku magičnu moć da i ljude oko sebe učinim srećnijim. Kada sam po prvi put čula za reč obilje, mnogo mi se dopa­la i uvrstila sam je u svoj dečji rečnik. U sobi sam napravila nešto poput ogromne ikeba­ne, u koju sam nagurala svo­je omiljene knjige, barbike, plastični nakit, šarene salvete i prazne bočice od parfema. – Šta je ovo? Upitali su me kad je ikebana zauzela popriličnu zapreminu moje sobe. – To vam je obilje. Izgovorila sam sa velikim značajem. – Obilje čega? Upitali su pomalo zab­rinuto. – Obilje obilja! Dodala sam još odvažnije. I tako su me pustili da se zabavljam u ovom scenariju. Na moju ve­liku sreću, ovaj dečji koncept “Obilje obilja” uspela sam da sačuvam od svih kriza i tran­zicija, kako onih političkih, tako i nekih ličnih. Posadila sam u svoje srce malo zrno vere, da u svoj život obilje do­nosim ja. Verujem da bogatst­vo počinje da se manifestuje kada preuzmemo odgovor­nost za ličnu ispunjenost i prosperitet. Kada uvidimo da kukanje nad tužnom sudbi­nom, roditeljima bez kapaci­teta za ljubav i nesređenom državom, podmuklo sisa našu pozitivnu energiju, da time ot­pisujemo vlastite kapacitete da usrećimo sami sebe. Pro­ces transformacije je nužno neprijatan. On podrazumeva da odbacimo obrasce kojima smo se dugo rukovodili. Uko­liko smo poverovali da je život mučenje ili da je obilje privi­legija manjine, onda ćemo u svoj život privlačiti okolnosti koje će to potkrepljivati. Pro­mena uverenja podrazume­va da razumemo pod kakvim okolnostima smo doneli od­luku da se mučimo i patimo. Na primer, možda smo ovakav stav preuzeli od svog oca koji je puno radio kako bi mogao da izdržava porodicu, dok je naša majka bila nezaposlena. Potom postavljamo nameru, koja se odnosi na to kako mi želimo da doživimo život, i od osobe u čiji autoritet verujemo (npr. naš terapeut) dobijamo “dozvolu” za uživanje u živo­tu. U ovom procesu pomaže da razmislimo u kojim aktiv­nostima smo priželjkivali da učestvujemo kao dete, a nis­mo imali prilike, osećali smo krivicu ili verovali da na to ne­mamo pravo.

Da bih održala svoj životni koncept “Obilje obilja”, čak i u situacijama kada mi život servira izazove, pomoglo mi je negovanje odnosa zahval­nosti. Najpre sam osećala zahvalnost prema stvarima i ljudima koji mi donose prijat­nost. Okružila sam se ljudima od kojih učim nove stvari, pa makar to bio i drugačiji pogled na svet. Uvela sam u svakod­nevni život rituale poput me­ditacije, joge, plesa – aktiv­nosti koje mi omogućavaju da svaki trenutak proživim sves­no, u sadašnjem trenutku. Kad sam se kroz ovakvu praksu osnažila, počela sam da pre­poznajem obilje života i u su­protnostima prijatnih osećan­ja. Obilje podrazumeva celinu, obuhvatnost, a to ne možemo iskusiti ukoliko ne prigrlimo i neprijatne događaje i emocije kojim reagujemo na njih. Što manji otpor pružimo ovoj stra­ni obilja, to ćemo se lakše no­siti sa neprijatnim emocijama i lakše ih otpuštati. Razmislite u kom segmentu svog života ne živite potpuno obilje. Gla­vna prepreka tome je strah. Ne tražite ili ne prihvatate po­sao koji potajno priželjkujete, jer verujete da niste dovoljno dobri? Izbegavate bliskost, jer se bojite da će vas vaša vul­nerabilnost izložiti opasnosti da budete povređeni? Najgora stvar koja može da se desi u svim scenarijima jeste suoča­vanje sa neprijatnim emocija­ma. Ukoliko naučite da ih pre­poznate i ne potiskujete, one će da odlepršaju tako kako su i došle. A nagradu za vašu hrabrost osetićete u direkt­nom povećanju kvaliteta svog života. Prihvatanjem nepri­jatnih emocija mi izgovaramo sudbonosno DA našem sva­kodnevnom obilju.