PIŠE: MARKO KORICA
„Neočekivano lep i topao dan za kraj novembra“, započeo bi svoj tekst neki novinarski diletant – pomislio sam ispijajući već drugu čašicu rakije, sedeći u bašti restorana Gardoš sa pogledom na Dunav, Zemun i čitav Beograd, Avalu, Šumadiju, i u zavisnosi koliko ste dalekovidi… Đerdap, Crno more, Istanbul…
Ali zaista, zaista neočekivano topao, sunčan i lep dan za kraj novembra! Kao da neće ubrzo Nova godina, pahulje, zima, poledica, zaleđivanje mog prastarog klima uređaja na koji se još uvek grejem i otvaranje sa strepnjom januarskog računa za struju – na koju se takođe još uvek grejem.
Zovem konobara i neumereno hvalim rakiju kako bih se nekako opravdao za naručivanje treće.
Čekam je! Znam da će doći! Nikada do sada nije ni sekunde kasnila, mada mnogima koji su se žalili dok je čekaju, časovnici nisu bili dobro podešeni, kao ni očekivanja od nje.
Pijem treću i konačno i se onaj dobro poznati osećaj topline razliva kroz grudi! I prošli put dok sam je čekao sam se napio! Uhhhh, još kako se napio! Nije mi zamerila ni malo! Čak sam joj bio šarmantan. Da, šarmantan sam ostao i u narednih par meseci, govorio stihove bez imalo stida, pisao pesme, šaputao da je volim, upisivao njeno ime na svakom mogućem papiriću, odmah ispod svog potpisa. Znam, radiću to još dugo posle nje. Kada ode, a otići će! Kao i svaka druga! Pijuckala je i ona sa mnom, a onda je odjedanput počelo da joj smeta.
Seti se svog obećanja! – znala je da kaže kada bih poručio novu turu.
Gledam ka Dunavu i osluškujem njene korake, taj dobro poznati zvuk, poput časovnika koji odbrojava sekunde do njenog dolaska… tik-tok, tik-tok… Okrećem se ka njoj! Oooo, Bože, koliko je još uvek lepa! Kao i ono veče! Zaista je vredelo čekati barem zbog tog njenog izgleda, elegancije, decentnosti dame, tamnog kaputa do malo iznad kolena, lakovanih cipela visoke štikle i neke elegantne marame koja joj je virila ispod kaputa i preko revera.
Jesmo li se mi već negde videli? – upita me kroz šarmantni osmeh koji je otkrivao savršeni niz belih zuba.
Ustao sam i primakao joj stolicu – Je l’ ti odgovara ovde?
Daaaaa, prelepo je, vidi se ceo grad! Bila sam ovde zimus, mada je bio mrak i nije se ovako lepo sve videlo!
Predivno izgledaš! Baš si elegantna.
Znam da sam možda malo preterala sa večernjom garderobom preko dana, ali znaš i sam da se ja samo tako oblačim.
Pogledala je moje prazne čašice rakije na stolu – Oho, vidim da već „radiš“!- reče kroz smeh. Šta bi sa onim obećanjem kada smo se upoznali? Piće samo vikendom i nema napijanja? Danas je ponedeljak.
Draga moja, svi mi obećavamo svašta, čak i verujemo u to dok radimo, ali ti najbolje znaš koliko dugo ta obećanja traju! – završih i poručih novu turu.
Ti ćeš crveno vino?
Da, može, hvala. A za obećanja znam! Zato ih, veruj mi, više ni ne slušam!
A ti, šta je sa tobom? Šta je sa tvojim obećanjima? Šta je sa nadom koju si onoliko budila? – upitah je.
Ne znam zaista, niti obećavam, niti budim nadu, niti sam dobra, niti sam loša! Ne zavisi to od mene! To zavisi od tebe, drugih, vas… Ja sam samo tu kao što je tu i vreme. Ne možeš me optuživati da sam kriva za bilo šta!
Stvarno?
Da, stvarno! Uskoro se razilazimo za stalno, znaš i sam da me nećeš više nikada videti i da se nikada neću vratiti! I možda nije ni damski da ti kažem, ali jedva čekam da se to desi! Neka ti dođe druga, nova, neka se ona malo nosi sa svim problemima. Meni je zaista dosta! Koliko god pisao prvih meseci i dalje moje ime na svakom parčetu papira ispod svog potpisa, doći će ta druga i počećeš da pišeš njeno ime! Nadam se samo da i silna ljubav, radost i veselje neće preći u prezir i jedva čekanje da ode kao što je slučaj kada sam ja u pitanju.
I nemoj me, molim te, optuživati i pamtiti po lošem! Kakve ja veze imam sa okolnostima koje su se desile kada smo se upoznali i dok smo bili zajedno?! Hoćeš mi reći da sam ja kriva i za bolesti, viruse, ratove, migrante, terorizam, zagađenja, za politiku i ekonomiju… Za to što nismo otišli na more… Za zatvorene granice, neizvesnost! I kako me to sada gledaš? – upita.
Gledam! Gledam. Ne znam šta da ti kažem!
Pa, imao si ih mnogo, Marko, pre mene! Hoćeš tačno? Imao si ih 46 i valjda si nešto do sada naučio!? Nisam ti ja ni prva, a ni poslednja očigledno. I nemoj da se lažemo, molim te, nećeš me po dobrom pamtiti iako sam ti dala 320 dana svog života i još uvek sam tu, koliko god me više ne voleo. I znam da jedva čekaš da odem i znam da jedva čekaš da dođe nova i da ćeš joj se radovati isto kao i meni, a verovatno i više. Da ćeš već prvo veče možda na nju potrošiti duplo više, da ćeš staviti njenu sliku na zid kancelarije, da, da… – zastala je malo i spustila glavu – da te ona možda neće razočarati kao ja! Ali videćeš i sam koliko ja nisam ništa kriva, da sam samo učesnik dešavanja isto kao i ti! Uostalom, da je bilo ko od vas ispunio barem deo datih obećanja sebi, po mom dolasku, možda bi shvatio koliko ste samo vi krivi za ono što vam se događa u životu. Sećaćeš se ti mene još sa setom – videćeš!
Vidi, moraš i ti mene da shvatiš! Zaista su mi se prošle godine izdešavale svakakve stvari, mislio sam da gore ne može biti! Ti si mi davala nadu. Mislio sam da si ti prekretnica svega toga u životu! Da ćeš sve promeniti. Da će tvojim dolaskom sve biti drugačije i da sve ružno ostaje iza mene.
Mislio si da jedna noć može nešto da promeni? Marko? Da li je realno da to slušam od tebe!? Neću ti reći da sam mislila da si pametniji od toga, ali nisam znala ni da si toliko bio očajan! Mislio si da će jedna grandiozna proslava, jedna noć, prazna obećanja koja se svode na laganje drugih i sebe, jedno pijanstvo i moj dolazak nešto da promene? Marko, zaista to ne liči na tebe! Znaš ti bolje od toga!
Sada sam ja spustio glavu ka zemlji, a zatim je podigao i pogledao ka Dunavu… Idi, molim te… – rekao sam joj.
Idem, ali i sam znaš da to neće promeniti ništa ni danas ni kada zaista odem za ovih nekoliko nedelja do 01. 01. 2021. Moraćeš sve to da menjaš sam u sebi, a i od sebe ne možeš pobeći 31. 12. 2020. I raduj se naravno Novoj godini… Simpatično je sve to. Nešto menjaj, nešto prihvati, nešto jednostavno pusti.
Idem, Marko, budi mi dobar – reče mi kroz osmeh i posla poljubac sa dlana.
Čekaj 2020, nisi mi dala ni jedan odgovor!
Nisi me ni pitao, dragi Marko, a i da jesi, sve ih već znaš i sam, kao i svi oni koji će ovo čitati! I nemoj da čekam ja, čekajte vi 2021. I pamet u glavu, zašto mislite da vam bilo šta pripada?
Zar ne pripada? Stani, molim te, stani! Ne odlazi sada od mene!
Okrenula se elegantno na visokoj štikli kao da je bestelesna! Podigla je ruku ka konobaru i poručila još jednu rakiju i crveno vino. Stala je iznad mene kao spomenik prekora uzaludnosti, strasti, lepote, davanja i uzimanja.
Hoćeš da sedneš? – upitah je.
Ne, hajdemo do ograde.
Uzeli smo čaše i prišli nestvarnoj staklenoj ogradi koja se činila kao opna od sapunice.
Marko, nemoj pitati ovo ni mene ni 2021, molim te. Pitaj sebe i ljude oko sebe. Zašto mislite da vam sve pripada i da je nepravda ako to ne dobijate, da se sreća i dobre stvari podrazumevaju same po sebi? Dok se antički čovek zagledao u zvezde, srednjovekovni u Boga, vi ste se zagledali u sebe same! Sreća nije permanentno stanje ma koliko banalno njoj težili, već stvar prepoznavanja trenutka, a sve ostalo treba da bude osećaj blagostanja. Sva vaša uverenja i ubeđivanja da morate da budete srećni vode vas u očaj što to niste i sprečava vas u uživanju blagostanja koje ni ne primećujete da imate! A imate ga svi, pa i ti. Neko u manjoj, neko u većoj meri ili formi.
Vidiš me, Marko? Očima? Rekao si da sam lepa!
Vidim te!
I? Je l’ malo? Malo li je, pa samo to? Nisi ni ti, ni niko od vas, potpisao ugovor da će život biti bez poteškoća! Stara sam ja dama, Marko, 2020 godina! Nekada ste jurišali mačevima u oklopima, a danas aspirin ako boli glava… bole leđa… I kakve vam distance smetaju sada, kakve gluposti? Distancirali ste se sa društvenim mrežama, čipovali pametnim telefonima koji znaju sve bolje od vas, pa čak i koliko ste koraka prešli…
Nemoj da sam vam ja kriva za bilo šta, a naročito tebi, jer sam zamolila još onda 2019. da mi te da da te dovedem malo u red posle svega šta ti se izdešavalo!
Pogledao sam je u oči kao da je vidim prvi put, kao te ponoći dok sam je čekao u zadimljenoj kafani uz lampione i šampanjac. Ovaj put je imala oči anđela, a jedan crvenkasto-žuti list jasena pade preko cele ove priče, čekajući prve pahulje…
Gardoš je lep i zimi, svaka Nova se zaljubi u njega na prvi pogled!
