ПИШЕ: АНИМА МУНДИ
ИНТЕРВЈУ: МИЛЕ ШАУЛА
ФОТОГРАФИЈЕ: ИЗ ПРИВАТНЕ АРХИВЕ
МИЛЕ ШАУЛА, ЗАВРШИО ЈЕ ТЕХНОЛОШКИ ФАКУЛТЕТ У БЕОГРАДУ, СТУДИРАО ЈЕ И ИСТОРИЈУ УМЕТНОСТИ. ТРЕНУТНО ЈЕ НА МАСТЕР СТУДИЈАМА ФАКУЛТЕТА САВРЕМЕНЕ УМЕТНОСТИ, ОДСЕК СЛИКАРСТВО. МИЛЕ НАС У СВОЈИМ СЛИКАМА ВОДИ КРОЗ СКРИВЕНЕ СВЕТОВЕ КОЈИ СЕ НАЛАЗЕ НА ГРАНИЦИ ЈАВЕ И СНА, ПУТУЈЕМО ЗАХВАЉУЈУЋИ СИМБОЛИМА СВЕТОВИМА БАЈКИ И ДУХОВНЕ ЛЕПОТЕ. КАО ШТО НЕКО ЧИТА ВИШЕ КЊИГА ИСТОВРЕМЕНО, ТАКО И МИЛЕ КАДА СТВАРА ВИШЕ СЛИКА САМО ПОСМАТРА КАКО МУ СЕ ОНЕ ОТВАРАЈУ, ОПСТАЈУ ИЛИ НЕ, СХОДНО СКРИВЕНИМ ДУБИНАМА ЊЕГОВЕ ДУШЕ, ПРЕПОЗНАВАЈУЋИ УПРАВО ЊИХ У СЕБИ. И ТАКО КРЕНЕ ЧЕТКИЦОМ И БОЈОМ И НЕ ЗНА КАДА ЋЕ СЕ ЗАВРШИТИ ПУТ И КАДА ЋЕ БИТИ ПОСЛЕДЊИ ПОТЕЗ ЧЕТКИЦОМ, СВЕ ДОК НЕ УГЛЕДА СВОЈ СВЕТ НА ПЛАТНУ, КОЛОРИТАН И СНАЖАН.
МИЛЕ ШАУЛА ЈЕ ЧЛАН УДРУЖЕЊА ЛИКОВНИХ УМЕТНИКА СРБИЈЕ, ИМАО ЈЕ ОКО 20 САМОСТАЛНИХ И ИСТО ТОЛИКО ГРУПНИХ ИЗЛОЖБИ У ИТАЛИЈИ, НЕМАЧКОЈ, БЕЛГИЈИ, ФРАНЦУСКОЈ, АМЕРИЦИ…. ОД 2004. ГОДИНЕ РЕДОВНО ИЗЛАЖЕ НА SALON DES REALITES NOUVELLES У ПАРИЗУ, ГДЕ ЈЕ ДОБИО НАГРАДУ PRIX МARIN (2006, 2011). ЊЕГОВЕ СЛИКЕ НАШЛЕ СУ ДОМ У МНОГИМ УГЛЕДНИМ ПРИВАТНИМ КОЛЕКЦИЈАМА.
РАДОВИ МИЛЕТА ШАУЛЕ СУ МЕ ОСВОЈИЛИ НА ПРВИ ПОГЛЕД – КАО КАДА СЕ ПРЕПОЗНАТЕ СА НЕКИМ УГЛЕДАВШИ МУ ДУШУ. ВЕЛИКА ПЛАТНА САВРШЕНО КОМУНИЦИРАЈУ СА ЉУБИТЕЉИМА ЛЕПЕ УМЕТНОСТИ. У РАЗГОВОРУ ЗА НАШ МАГАЗИН, МИЛЕ НАМ ОТКРИВА ТАЈНЕ СВОГА ПУТА…
КАДА СЕ ЈАВИЛА ЉУБАВ ИЛИ УНУТРАШЊА ПОТРЕБА ДА КРОЗ СЛИКАРСТВО ИЗРАЖАВАШ СВОЈ УНУТРАШЊИ СВЕТ?
У почетку су то били замишљени нејасни призори, сценографије и кулисе за неке евентуалне представе алтернативног театра. Заправо, та зантижеља (којој сам одувек био склон, а која се огледа у људима, књгама, музици, путовањима) ме је увек водила у нека нова поља, увек тако упознајући и неки нови део себе. Прво су то били радови и слике које су биле прилично под утицајем енформел сликарства и експерименталног приступа раду. Врло брзо то су постале организоване форме и радови који јесу имали одјек и пријем, али који су мој рад водили у рутину коју не желим у стварању. Некако, те промене се дешавају постепено и полако, али у једном тренутку просто схватиш да уметност јесте ослобађање и треба да прати пулсирање живота, и реалног и унутрашњег. Само тако она може бити снажна и енергична, при чему процес тражења јесте дугачак, неизвестан и пун изненађења. Та моја авантура траје готово 30 година, и као што је живот река, тако и ја настављам са сваким радом даље, у нешто ново и другачије.
КАКО ИЗГЛЕДА ОГЛЕДАЛО ТВОЈЕ ДУШЕ, ДА ЛИ ОНО НАЛИЧИ СЛИКАМА КОЈИМА БОЈИШ СТВАРНОСТ?
Тај процес спознаје је дуг, готово као и сам живот. Сваки минут открива нешто ново, и у свету око нас и у нама. Треба душу сачувати од баналности свакодневнице, следити интуицију и давати души оно што је радује. Сви ми носимо у себи неке наслаге прошлости и генетских комбинација, тако да сами себе понекад изненадимо у сваком смислу. Настојим одузети снагу нечему што препознам као негативно, а да негујем оно позитивно и креативно. Моји радови сигурно јесу огледало душе на неки начин, живо обојене и у сталном кретању. У том раду је пуно сегмената и микро прича, које у композицији слике припадају целини, као што се и наша душа и сећање састоје од мноштва микро целина. Мене радује тај утисак, јер настојим да сваки мој рад има ту вишезначност и могућност различитог гледања, а пре свега да они буду ликовно јаки и енергични.
КАКО СИ ЗАДОВОЉАН ИЗЛОЖБОМ „ЧУДЕСНА МЕСТА“, КОЈУ СИ ПОЧЕТКОМ ЈУНА ИМАО У ГАЛЕРИЈИ „ПРОГРЕС“?
Изложба „Чудесна места“ је била организована под окриљем нове културно- уметничке иницијативе KVART Belgrade Waterfront и галерије ШТАБ, на челу са Марком Бруном. Организација изложбе је била изузетна, као и сам простор који је велики изазов за аутора. Јако сам задовољан пријемом радова код ликовне публике и надам се да сам се на тај начин, макар симболично, одужио за савршену организацију изложбе. Као што сам већ рекао, процес тече даље у нова откривања.
ТВОЈЕ СЛИКЕ СУ КОЛОРИТНЕ, БАЈКОВИТО НЕЖНЕ… ОСНОВНО МЕСТО ДЕШАВАЊА ЈЕ НЕКА ВРСТА „ДИВЉЕ ПРИРОДЕ“, СВЕТ ИЗМЕЂУ СВЕТОВА. КАКО ИХ ТИ ДОЖИВЉАВАШ?
Ток рада на свакој слици је посебан и самосвојствен. То подразумева рађање слике и њено грађење, што сам процес стварања и јесте. Уследи понирање у неке дубине и светове, саздане од сећања, омиљених књига, филмова, живота самог. Ја тај свет носим у себи и у сваком раду провоцирам његово појављивање, при чему настојим да израз/слика има ту вишезначност и извесну комплексност. Чувена је та премиса да слика никад није завршена, односно тај субјективни осећај аутора да је увек могло више. Временом сам схватио да се живот слике наставља на неком зиду колекције и да она носи тренутак који је само аутору знан. Треба се окренути новом увек. Радови на изложби су настајали у претходне три године и лепо је приметити да ту постоји покрет у раду, промена. То доноси пријатан осећај ишчекивања и радости неким новим сликама и променама.
КОМЕ ПРИЧАШ ПРИЧУ КРОЗ СЛИКУ? СЕБИ ИЛИ ЉУБИТЕЉИМА УМЕТНОСТИ?
Ја бих волео, у ствари настојим, да ту постоји спрега од унутрашњег бића аутора ка посматрачу. Стога ме радује назнака бајковитости и извесне чудноватости мојих радова, јер схватам да сам успео пренети ту моју идеју о животу као збиру чудноватих и фантастичних случајева, обрта, дешавања… Мишљења сам да уметност треба да има јаку утемељеност у животу и времену аутора, јер сматрам да сваки формализам након почетног узбуђења води у досадну рутину и ћорсокак. Зато настојим пратити подстицаје природе, тишине, као и живота самог, и урањати у непрегледну збирку коју свако од нас на специфичан начин поседује. Такође мислим да ако слика сама нема ту енергију да говори и постоји, онда је свако евентуално објашњење аутора сувишно и непотребно. Слика треба да има свој ликовни потенцијал и снагу да постоји.
KАКО ДАЈЕШ ИМЕНА СЛИКАМА?
Морам признати да је давање назива за мене нешто што долази на крају, и обично је то неки субјективни или литерални утисак који рад изазива понекад је ту и извесна доза хумора, али свакако настојим да то буде нешто смислено и можда са извесном мистиком и недореченошћу.
ИМАШ ЛИ СТРАХ ОД БЕЛОГ ПЛАТНА И КОЈЕ ЈЕ ДОБА ДАНА ИЛИ НОЋИ КАДА НАЈВИШЕ СЛИКАШ?
Можда ћу звучати претенциозно, али ја имам радост због белог платна. Оно за мене значи нову духовну авантуру, једну нову страницу и сусрет са непознатим. Бити у уметности, бавити се њоме, озбиљна је ствар. Људи су понекад заведени романтичним причама и представама о лику уметника, али истина је да ако желите заиста да уроните у тај облак и сферу, онда морате бити спремни на непрестано учење, преиспитивање, сумње, размишљања… Морате бити истовремено и трезвени и енергични. Већина остане негде на половини пута, недоречена или уплашена. Некако сам навикао да сликам или у рано јутро или у неким ноћним сатима. Мислим да ту нема правила, јер свако прати неки свој биоритам и навике.
ТЕМА ЈУЛСКО–АВГУСТОВСКОГ ИЗДАЊА МАГАЗИНА НОСИ НАЗИВ „СВУДА САМ ГДЕ СУ МИ ТРАГОВИ“. КАКО ДОЖИВЉАВАШ ОВАЈ СТИХ МИКЕ АНТИЋА?
Живети живот, уживати у ономе што он доноси. Покушати разумети људе, прихватити све разлике и инсистирати стално на некој позитивној енергији и односу. Моје слике су значајан траг свакако, али за мене је важно да човек и у тој непосредној људској димензији буде достојанствен, хуман и искрен. Мислим да је битно да вас људи памте не само као уметника, већ као и доброг човека. Све су то трагови који остају иза нас…
