ZA LET I ZA PAD, ZA SUTRA ILI SAD?

PIŠE: SNEŽANA PROKIĆ
FOTO: IZ PRIVATNE ARHIVE SNEŽANE PROKIĆ

“Jednom sam ja, Čuang Ce, sanjao da sam leptir. Lepršajući naokolo, srećan i veseo, radio sam šta mi se prohte. Ne be­jah svestan da sam Čuang Ce. Odjednom, probudih se, i gle, ponovo bejah Čuang Ce. Sada ne znam jesam li čovek koji je sanjao da je leptir, ili leptir koji sanja da je čovek?“

Mogu li da oprostim sebi sve:

– greške koje sam napravila u životu?
– pogrešne izbore, sve tuge, bolove i patnje, kojima se sada smejem?
– trenutke koje sam provela pateći nad stvarima koje se nisu desile?
– svađe sa roditeljima, kojih me je sada žao?
– uloženo vremena u pogrešne ljude, u pogrešne projekte?
– stvari koje nisam znala, a neke druge sam radila misleći da tako treba?

Mogu li sebi da oprostim?

Ovo su vrlo česta pitanja koja mi postav­ljaju klijenti – kako oprostiti sebi? Negde su kroz čitanje raznih knjiga, časopisa, gledanje lajvova, shvatili da treba da opro­ste drugima, ali kako oprostiti sebi? Kako oprostiti svojoj duši što je izabrala ovu Ze­mlju, izabrala ovaj grad, ove roditelje, ovu životnu svrhu, ove talente, ove prepreke? Kako oprostiti sve svojoj duši, kada sazna­mo kroz regreso-terapiju sve naše pogreš­ke, sve naše grehe, sve gluposti koje smo napravili, sve zavete samokažnjavanja koje smo pred sebe doneli, sva ona negativna uverenja koja smo, kao paket tereta, uneli u čistotu svoje duše, pre nego što smo se spustili u ovaj naš život i u ovo naše telo? Kako oprostiti svojoj duši i kako oprostiti svom životu što je takav kakav jeste, a nije onakav kakav bismo hteli da bude?

Zašto bismo, uopšte, opraštali sebi? S dru­ge strane, zašto bismo, uopšte, opterećivali sebe svim onim što smo do sada uradili?

Princip karme kaže da za sve svoje odluke, sva svoja dela, sve svoje misli, da sve ono što uradimo u prošlosti, u sadašnjosti i bu­dućnosti, stiže na naplatu ili kao nagrada. Da li to znači da ovaj sadašnji život, i sve prepreke koje u njemu imamo, predstavljaju mnogo toga što smo zgrešili ranije, ili sagle­davamo svoj život kao veliku nagradu za sve ono što smo do sada uradili?

Kako se sada ponašamo prema svom telu, koje nosi tu istu dušu, nosi to srce?

Vodimo li računa o svom zdravlju? Vodimo li računa čime se hranimo?

Da li se dovoljno odmaramo, da li dovoljno spavamo?

Pevamo li i plešemo dovoljno, radujemo li se?

Jesmo li zahvalni za sve što imamo?

Vodimo li računa o tom telu, koje je hram i nosač naše duše?

Naravno da je odgovor – ne.

Vodimo li dovoljno računa o svojim emoci­jama, znajući da svaka negativna emocija truje naše telo i da svaka negativna emocija spušta našu vibraciju na vrlo niske i spore… bol, tugu, patnju, strah, ljutnju, bes, gnev, stid, okrivljavanje sebe… a sve te vibracije i sve te negativne emocije čine da privlačimo još više takvih emocija, i čine da se sve spo­rije i sporije, tromije i tromije osećamo, da životarimo svoj život, umesto da uzmemo svoj život u svoje ruke i da učinimo za sebe sve ono što nam treba. I još važnije, kako da znamo šta je to što nam treba? Šta su želje i maštanja, a šta su potrebe naše Duše?

Zašto vam ovo pišem? Zbog toga što hoću da vas osvestim koliko je potrebno da pri­hvatimo sebe onakve kakve jesmo – danas, sada i ovde. Da to prihvatanje ide iz dana u dan, sa svim našim pogreškama, gluposti­ma i svim pohvalama sebi!

Da naučimo i vežbamo, uporno, iz dana u dan, da sebe pohvalimo za sve one dobre stvari koje smo uradili, za sve ono što smo naučili od malena – da hodamo, da jedemo, da pijemo, da čitamo. Za sve škole koje smo završili, za sve poslove koje smo uradili, za sva prijateljstva koja imamo, za porodice koje smo stvorili.

Umemo li da pohvalimo sebe? Umemo li da kažemo: „Bravo, majstore!“? Umemo li u teškim trenucima da kažemo sami sebi: „Možeš ti to!“?

Šta hoće već ta duša, kada nam daje ova­kve prepreke i kada nam daje ovu planetu Zemlju, koja je planeta krvi, znoja i suza, du­aliteta, straha, tuge, patnje, bola i, sa druge strane, radosti, zahvalnosti i uživanja u živo­tu? Šta hoće ta naša duša na ovoj planeti? Hoće li da se pati i dalje, da se muči i dalje, ili hoće da leti? I kako duša može da leti? Ume li duša da leti? Šta je to let duše?

„Za let i za pad, za sutra ili sad, idi dok si mlad!“

Neki znaju ovu pesmu, koji prate narodnu muziku. Neki je ne znaju. Ali se meni vrlo često vrtela u mislima, pitajući se, umem li ja da letim, umem li ja da uživam u IZBORU svoje duše.

Tek kada sam počela da se bavim regre­so-terapijom, isceljivanjem predaka kroz porodični raspored, astrologijom i ostalim koučing metodama, shvatila sam šta znači kad duša leti u prostore, u vremena, u para­lelne svemire, kada duša leti u prošlost i buduć­nost, kada leti u snovima.

Jeste li nekada sanjali da letite? Može li moja duša da leti? Može! Može da poleti gde god hoće, jer duša nije zarobljena telom. Može da odluta naša misao, može da odluta u bilo koji deo sve­mira, da se ispriča sa Bogom, da se ispriča sa svim našim precima, da se ispriča sa sobom u prethodnim životima.

Znate li kako je divno isceljivati svoja sopstve­na sećanja? Da li je to sto posto tačno, čak i ne znam. Da li je korisno? Jeste, sigurno! Kada jed­nom sagledate da svi otpori, tuge, sve patnje i svi bolovi koji nam se pojavljuju u ovom životu, negde jesu odjeci i eho i priče prethodnih živo­ta i priče predaka, priče našeg detinjstva, priče naše podsvesti. Kada shvatite da se isceljivanje podsvesti dešava tako što duša ode u prostor i vreme kada se to desilo, i pronađe sve one oso­bine, sve one resurse, sve one emocije koje naše tadašnje telo nije imalo, nije moglo i nije znalo, a mi sada znamo.

Tako, kada jednom iscelimo svoje sećanje na prošlost, postanemo neopterećeni tim pričama.

Kako je divno oslobađati svoju dušu, deo po deo, svog starog sećanja, deo po deo karme, tražeći oproštaj i dobijajući oproštaj od svih duša koje su bile uključene u naše živote.

Kako je lepo vratiti sve delove svoje duše, i uči­niti da se naša duša isceli i da prihvati celu ovu planetu Zemlju, tako da smo svi jedno. I ne osu­đivati one koji greše. Ne osuđivati one koji nisu kao mi. Ne podvajati ovaj svet na dobre i loše, nego prihvatiti sve ljude kakvi jesu, onako kako ih prihvata Bog.

Bog nas je stvorio različite, sa različitim oso­binama, sa različitim životnim svrhama. Bog je dozvolio slobodnu volju. Ljudi zloupotrebljavaju tu slobodnu volju i čine da mnogo tuge, očaja i besa i mnogo nepravilnosti postoji, ali kada se pogledamo, i kada pogledamo ovaj svet, i ovaj život, i sva vremena koja postoje na planeti Ze­mlji, sve ono što se dešavalo, a negde je zapisa­no u knjigama i snimljeno u filmovima, shvatimo da je sve istina i da smo prošli toliko mnogo i da iz perspektive Boga, svi smo jednaki.

Svi imamo pravo da budemo sve ono što zami­slimo, da činimo dobro drugim ljudima sa onim što možemo.

Tek onda shvatimo koliko je duša moćna, onda kada je birala ovo vreme, ovo mesto, ove rodi­telje, ovu porodicu, ove ljubavne partnere, ovu decu, ovaj posao, ovu državu i ovu lepotu i ovaj život. Onda shvatimo kako je divno biti zahvalan za sve ono što imamo. I tek onda treba da pože­limo nešto više od toga.

Onda shvatimo koliko duša može da leti, gde god hoće. I da na tom letu sretne bilo koga, bilo kada, da se druži i da se ispriča: sa svim svojim precima koji su deo genetike, sa roditeljima, koji možda nisu više živi. Sa svim onim prijateljima i poznanicima koje dugo nismo sreli.

FOTO: PIXABAY.COM

U mislima naša duša sve to može. I, da, može da leti! Ako nikada niste sanjali da letite i nemate to iskustvo, onda vas pozivam da zamislite kako bi lepo bilo ući u telo orla, u telo sokola, i odjez­diti u svaki prostor i vreme, posmatrati istoriju planete Zemlje takvu kakva jeste i biti zahvalan kao posmatrač svega toga što se dešavalo. Jer, duša je za let stvorena!

Onda kada shvatite da je duša za let stvorena, onda možete da zapitate sebe – kuda ja to že­lim da poletim, koja to svoja sećanja želim da iscelim? Koja sećanja mene opterećuju da ja ne živim najbolju verziju sebe? To možete da vidite kroz natalnu kartu ili kroz koučing.

I tek tada se zapitate: Kuda želite da poletite? Šta vam treba da se osećate korisnim? Da li je to vaša životna svrha? Saznaćete, ako sebe zapitate: “Šta bih radio kad bih bio materijalno obezbeđen do kraja života, živeo život radosti i lakoće, i služio, svojim radom, ljudima, sa zna­njem i iskustvom koje već imam?”

Pozivam vas da zajedno putujemo taj put vaše duše i da letimo zajedno, i vidimo šta sve mo­žemo da postignemo isceljivanjem sećanja. Da nađemo najbolju verziju vas, koja će nadalje da uživa u svakom trenutku svog života, oprostivši sebi, oprostivši drugima. Oprostivši sebi za sve stvari koje ste učinili u životu i da podvučete crtu i kažete: “Sada sam ovde i uživam u životu ovakav kakav mi je dat. Isceljujem prošlost, koju mogu da iscelim, zato da bi moja sadašnost i moja budućnost bila još bolja, da bi moja duša letela tamo gde ja hoću da leti!”

SREĆNO!