PROSTOR SLOBODE, SUSRETA I KOMUNIKACIJE

PIŠU: DIJANA KRTINIĆ, ANIMA MUNDI

FOTOGRAFIJE: EDVARD MOLNAR, ZOFIJA SERDA, PIXABAY.COM

Urbàn Andràs, rođen je u Senti, završio je režiju na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, u klasi profesora Bore Draškovića. Na sebe je skrenuo pažnju devedesetih godina smelim scenskim kreacijama u Narodnom pozorištu u Subotici. Od 2005. godine preuzima pozorište „Kosztolányi Dezső“. Potpisuje dela Šekspira, Beketa, Dukovskog, Arabala, Bihnera i dr. Autor je i kratkih filmova „Kao i da nas nema“, „Niko i neko“, „Staklo“.

Urbàn Andràs bavi se savremenim teatrom. Režirao je na scenama u Subotici, Senti i Novom Sadu, na mađarskom i srpskom jeziku, a u susednim državama i na bugarskom, slovenačkom i rumunskom.

madjarski_fotograf_edvard molnar

Pozorište kao neprekidan prostor čiste mogućnosti. Tvoja vizija toga?

Pozorištem se vrlo retko bavimo sa filozofskog aspekta. Vremena nisu takva. Pozorište jeste društveni čin. uglavnom me zaokuplja sadržaj koji je uslovljen onom društvenom stvarnošću koja nas određuje, i onim momentima koji u realizaciji mogu biti presudni na planu odnosa scenskog zbivanja i publike. To jest, govorimo o momentima koji će nas se ticati kao ljudi, društvenih bića. Pozorište u samoj svojoj produkcionoj strukturi, jer zavisi od svoje publike, ili od svog osnivača, finansijera, društva čija je ustanova, teško postane neograničena mogućnost. Mi smo uglavnom svedoci degradacije pozorišta na nemogućnost, na opsluživanje onog ničeg. Uglavnom izgleda da se forsira umetnost koja neće da govori ni o čemu, da pod umetnošću podrazumevamo neku nejasnu tradiciju, koja ima za cilj da publika, koja ustaje od svog televizora i dolazi u teatar, može da prepozna, da se uveri, po ko zna koji put, da je sve u redu.

Pozorište jeste prostor slobode. Bar u nekom smislu, no ništa manje ili više nego drugi vidovi umetnosti. Više mi se čini da se samo pojavila generacija umetnika, ili sloj istih, koji su krenuli govoriti iskreno, istinu i provokativno, angažovano, ako nam se tako više dopada, pa smo samim tim počeli doživljavati teatar kao takav. No, u biti, u većini slučajeva, govorimo o sadržajima koji mnogo više imaju za cilj da umire, da teraju na zaborav, da razonode, negoli da suočavaju sa određenm istinom, da vode prema saznanju nečega o sebi i drugima.  Činjenica je da se ta umetnička samoća koju poznajemo u drugim stvaralačkim procesima nekako u ovom slučaju ostvaruje baš kroz kolektivitet, kroz zajedništvo, koliko god bi to bilo paradoksalno. i pošto je to priča o ljudima, to je i priča o ljubavi svakako.

Pitanje identiteta – šta ga određuje i koliko je on danas važan? Kako sebe doživljavaš?

fotograf_zofija serdaNa identitet gledam kao na celoživotni proces. Čovek to valjda sve vreme stvara, preispituje i artikuliše nanovo i nanovo. Nije nešto što određujemo u jednom trenutku, pa to je to. Naravno, identitet je i koncept. Koncept svakodnevnog menjanja i istraživanja.

O nacionalnom identitetu možda i nije prikladno govoriti kao o nečemu što se zloupotrebljava, nego bi valjda trebalo reći da sam nacionalni identitet kao pojam postiže svoje vrhunsko dno, i u političkom spektaklu se pojavljuje kao jedan od najnižih oblika manipulacije, na sramotu svih ljudskih i moralnih principa. Pojedinac ne mora da se dokaže, dovoljno je da pripada, pa se smatra da on u sebi, bez obzira na urađeno, nosi i predstavlja vrednosti svoje nacionalne kolektivne identifikacije. Volimo sebe i ponosni smo, jer po jeziku, veri, običajima, pripadamo nekoj grupi koja je, naravno, u ovom slučaju najstariji narod na svetu, sa najvećim i najstarijim doprinosima svetu. Naravno, niko nas ne razume, svi su glupi i zli. A mi ugroženi.

Da li se SVET može promeniti POZORIŠTEM?

Pozorište menja svet. Na svoj način, često sam slušao neke kolege koji su bili nezadovoljni učinkom predstava, govorili su šta god mi kažemo, to ništa ne znači, neće se pokrenuti revolucije, ljudi neće nastaviti predstavu na ulicama ili barikadama. Pa, i ne treba da to rade, valjda. Mislim da teatar ne treba da to radi, nije mu to cilj prvenstveno, niti je reditelj samo drugi oblik nekog političara. Prvenstveno govorimo o nekom umetniku, a to nije samo priča o nauci manipulacije.

Pozorište, kako sam i rekao, jeste društveni čin samo zbog toga da se dešava uživo pred određenim brojem publike, ljudske zajednice na neki način, no to tamo nije narod, nego je gledalac umetnosti, koji to percipira i apsolvira kao pojedinac. Kolektivni doživljaj jeste određeni momenat sebi svojstven i pojavljuje se u pozorištima, no ne treba da očekujemo više kao kod drugih vidova umetnosti, to jest pročitane knjige, pogledane slike, ili koncerta, muzike.

Pozorište nije televizija, niti bi trebalo da se odnosimo kao da jeste, takođe ni da očekujemo njegovo dejstvo kao što to znamo kod masovnih medija. Institucije teatra se nekako kontrolišu, slično kao drugi mediji, no dobro dođu baš zbog svoje nemasovnosti u poređenju sa televizijom, kao ventili. Činjenica je da nijedna opoziciona istina neće pokrenuti društvene reforme u obliku kolektivne pobune. No, svakako može da doprinosi tome.

U jednom intervjuu si izjavio da se u pozorištu baviš poetikom stvarnih dešavanja. Šta to znači?

Pod time sam svojevremeno pokušavao objasniti jednu kreaciju i percepciju teatra, koja više ima sličnosti sa likovnom akcijom ili performansom, nego sa konceptom realizma dramske literature i sa konceptom oponašanja površine života. Prema tome, predstava se sastoji od niza akcija, ako je slikovitije i jasnije onda od niza fizičkih akcija, koje postoje i realne su u svom materijalističkom obliku, a same te radnje ili dešavanja, čak i bez prenosnog značenja, postanu poetske akcije, to jest dovedu se do toga da imaju i taj kvalitet. Znači, ne govorim sada o scenskoj stvarnosti, što opet postoji kao specifična istina, nego govorim bukvalno o stvarnosti na pozornici, kada ta stvarnost, taj stvarni događaj, postane nešto nalik poetici. Naravno, to samo ljudi koji rade po receptima razumeju kao da se radi o stvarnom bolu ili o stvarnoj krvi. To nije o tome, ali jeste priča o stvarnim akcijama živih ljudi i predmeta. Smisao je intuitivan, a nije rešavanje zagonetke, ne predstavlja nešto drugo, kako smo to navikli u konceptima metoda koji se artikulišu preko simbola. Značenje, ako postoji, postoji kao transcendentno… hahahaha… da ne preterujemo. Danas se u pozorištima više ne priča čak ni o Stanislavskom, ako se ipak i pojavi, onda se samo pojavljuje neki kvazistanislavskizam, izgovor za šmiru. I dalje posmatramo umetnost, naročito teatar, kao pričanje priče, i ako to ne možemo tako shvatiti, onda mislimo da to nema smisla… I kad o tome govorite, onda se u datim trenucima čudite o čemu uopšte raspravljamo, šta se uopšte objašnjava, u kom smo veku i po koji put se prodaju iste laži, i vraćaju onu istu staru dobru školu na poziciju meinstrima, koja je uvek uspela da doživi svoj debakl.

Pozorište kao provokacija: mentalna, društvena, emocionalna, intelektualna…?

Da li je provokacija ona istina koju još nismo spremni prihvatiti, jer nam nije korisna ili bismo se morali odreći nekog naduvanog stava? Da li je provokacija onaj momenat kada vi u teatru izgubite svoju sigurnost svog komfora i ljuti ste, jer ne znate kako sad da se ponašate, a ubeđeni ste da se morate ponašati prikladno? Ili ste isprovocirani, jer se osećate uzrujano, ili bar niste ušuškani da je sve all right i sve će biti u redu?

spanska nevesta_fotograf_edvard molnar

Provokacija je i mentalna, i društvena, i emocionalna, i intelektualna, to jest racionalna. Valjda je i sredstvo. Sredstvo pozorišne manipulacije u cilju ostvarivanja artikulacije određenog smisla ili ideje. Ko kako reaguje na to je već druga priča. Jako je zanimljivo, ako vam smeta nešto, to jest ako vas nešto isprovocira, da se upitate zašto… No, ne morate se brinuti, ništa provokativnije ne postoji od javnog diskursa, političke javnosti… Naravno, ako ga uzmete ozbiljno. Ali moraćemo to vrlo ozbiljno shvatiti, jer ako to ne činimo, onda relativizujemo svoje zakone, ustave itd. Mi glasamo za ljude o kojima ćemo posle govoriti da ih ne treba shvatiti ozbiljno, kao oni su budale… i zaboravimo ko su oni ustvari, koju oni legitimnu moć imaju.

Subotica ’90-ih – kako je tvoja saradnja i rad sa Ljubišom Ristićem uticala na stvaranje onoga što danas jesi?

U periodu od ‘91 do ‘93 sam bio u subotičkom Narodnom pozorištu kao student Akademije, igrao sam i režirao par predstava, pod umetničkim direktorstvom Ljubiše Ristića. To je svakako bio period koji me je kasnije odredio i kao reditelja, i kao pozorišnog čoveka uopšte. Svaki naš susret sa Ljubišom je bio vrlo značajan za mene, uvid u život teatra koji on predvodi je svakako neprocenjivo iskustvo.

To da se odnos i vrednovanje njegovog rada menja i zavisi kod nekih ljudi, od trenutne političke situacije, druga je stvar. To me ne zanima.

Koju predstavu bi izdvojio kao najznačajniju u dosadašnjoj rediteljskoj karijeri i zbog čega?

Ne bavim se rangiranjem svojih predstava. Ja još, na neki način, uvek ginem za svoje predstave, i dalje mi je ta koju radim donekle poslednja, ili bar jedinstvena, koja treba da funkcioniše ne kao deo jednog niza, nego kao posebna celina, bez predznanja i bez predrasuda.

grad demona_pass-port subotica_fotograf_edvard molnarOvog trenutka bih izdvojio Urbi et orbi kao prvu predstavu gde sam jasno znao odnos prema književnom predlošku, gde sam svesno došao do koncepta, gde sam u prvi plan stavio scensko dešavanje i glumačku akciju, znači dešavanje u prostoru i vremenu, a ne ono što zovemo literarnim. Urbi et orbi je prva moja predstava koja se skoro isključivo bazirala na vrstu improvizacije i u tekstualnom delu, a kao dokumentarističku osnovu je uzimala glumčev kreativizam, to jest njegovo trenutno stanje, kako i na koji način artikuliše određeni sadržaj, a to se pretvara u posmatrani doživljaj, bez obzira da li se događaj o kome govori desio stvarno ili ne. Znači, klasični dokumentarizam je prevaziđen i predmet postaje artikulisanje dokumentarnog ili pseudodokumentarnog. Sa tom predstavom je krenulo neka nova doba u mom rediteljskom opusu, posle velike pauze od 1993. do 2000.

Mislim da je What is Europe, koju je producirala sarajevska Scena Mess, predstava koju bih preporučio za gledanje u regionu. To je predstava koja, bar za mene, postavlja neke stvari na svoje mesto.

Voleo bih da zajedno vidim predstave Kratka priča o Antihristu, What is Europe i Hungarian.

Poslednje što sam radio je Doktor Faustus, po Kristoforu Marlou, u bitolskom Narodnom teatru. To mi još najsvežije leži na duši.

Danilo Kiš kao inspiracija. Subotica kao provincija ili središte pozorišnog života?

Provincijalnost, pretpostavljam, vlada oko nas svuda, bez obzira u kom ste gradu. Subotica jeste sredina koja ima svoje trenutke, no bilo bi vrlo provincijalno negodovati provincijalnost provincije. a vrlo je jasan i položaj tih gradova. Pogledajte, dok se Beograd reklamira da izgleda kao gradilište, u Subotici vam niko ne može dati odgovor kada će se završiti zgrada Narodnog pozorišta etc. Kulturni koncept grada koji bi se mogao artikulisati svojim slobodarskim i šarolikim konceptom ne ume da definiše sebe na način kako bismo ga mogli predstaviti sa nekom ponosom, i koji bi pružao neku mogućnost budućnosti za sve, osećamo da nema nikakvog zdrvog koncepta multikulturalizma ili interkulturalizma, nego polako shvatamo da će se odrediti, ili jedino hoće da se odredi kao srpski grad, kao srpska provincija… a to ne deluje nikako kao jedinstvena ili posebna priča.

ispred on, ostvaren i uspesan pixabay.comKad se svakodnevno susrećete sa vestima kako ljudi napuštaju sredinu, teško je govoriti o tome kao da je to centar sveta.

Pozorište je ipak nešto drugo. Čak iako se izborite sa malodušnošću okoline, vrlo teško ćete uveriti velike centre da se dešavaju značajne stvari van njihovih krugova. A to samelje progresivnu kreativnost u čoveku…

Sve u svemu, u Subotici onaj život koji postoji živite sa nekom strašću, sa svim svojim depresijama i radostima, sa svim svojim već i nejasnim snovima. Da, možda je to ono najbolnije, kad vidite da nema više pravih snova, samo beznačajnost i nesigurnost.

Danilo Kiš određuje, na neki način, svoje pripadanje u nepripadanju. Manjinsko egzistiranje vas samo po sebi natera da se preispitujete stalno, to jest svakako vas stignu momenti kada shvatate da ne pripadate ni tamo ni ovamo, ili bar da ste drugačiji. Ta povremeno bolna nepripadnost, ta drugačijost vas čini migrantom, emigracijom, izbeglicom, otuđenim građaninom na svom prostoru… mada, ja mislim da i projektujem sve moje emocije koje se vezuju za taj Balkan, za region, za teritoriju bivše Jugoslavije, da mi to postalo vrlo klaustrofobično, povremeno i gadno… .mislim da sva ta iskustva (radeći u regionu) projektujem na Suboticu i posmatram je u ovom kontekstu… a to boli na neki način. Znate, kad već drugi, ili ko zna koji put, gubite domovinu, onu domovinu koju još niste ni uspeli ostvariti, doživeti… jednostavno pitajte ljude kako su.

Pozorište Kostolanyi Dezö kao matična kuća i festival Dezire – dve tačke koje te određuju.

Jedna je radionica, laboratorija, koja je podosta uspela da promeni neke stvari i u lokalu i okolo, bar u shvatanju teatra kao takvog, i funkcioniše na vrlo klasičnim institucionalnim principima i dalje, kao repertoarsko pozorište, a druga je prostor susreta i komunikacije, koji je takođe utkan organski u onu sredinu u kojoj postoji, pokušava da stvori zdrave i žive odnose, relacije sa svim onim subjektima sa kojima dolazi u dodir, i to ne na nivou nekog kulturnog snobizma…

Tema februarskog izdanja RYL magazina nosi naziv „Moć ljubavi“. Koju snagu u tebi budi ljubav? Šta činiš zbog nje?

Plašim se da živimo vremena koja će govoriti o opstanku, a ne o ljubavi. Hmmm… da, voleo bih da govorim o ljubavi, ako sve to što radim, u neku ruku, nije to.