PRIČA O POSEBNOM DEČAKU

„Vi ste lukovi iz kojih se deca vaša poput živih strela odapinju unapred. Neka vas ispuni sreća što vas Strelac savija u ruci, neka vaše strele lete hitro i daleko. Jer deca vaša nastaju preko vas, ali vam ne pripadaju. Ona su sinovi i kćeri žudnje života!”

H. Džubran, Prorok

PIŠE: VERICA BEŠLIĆ BULOVIĆ

Još jedna noć me ostavlja budnom dok prebiram po uspomenama na put kojim smo prošli moj najdraži dečak i ja, naša porodica i ljudi koji su nam bliski. Čovek se u nevolji prepoznaje, u životu nas vodi želja za blagostanjem i bezbrižnošću. Najveću snagu nam daje borba za dete, najviše nas oplemenjuje pretrpljena bol. Svi smo drugačiji, ponosimo se svojom različitošću. Živimo u društvu puno predrasuda, okolina nema znanja, ni želje da razume. Svako dobija svoju ulogu u životu, moja je da volim i da se borim za svoju decu, da im budem oslonac, terapeut, najbolji drug, savetnik, mama. Ovo je priča o jednom posebnom dečaku, koji me je naučio da još više volim, da cenim svaki korak i svaku reč, da se radujem svakom novom danu i sagledam svet drugim očima.

Teško je reći šta je tačno napravilo problem u razvoju, jer ni lekari, pored svih naprednih metoda, nisu uspeli da detektuju tačan uzrok. A da li je to uopšte bilo važno? Problem je bio tu… kasno progovaranje, stalni nemir, neodazivanje kada smo ga zvali po imenu, kao da je bio potpuno neizanteresovan za svet oko sebe. Takođe je bio u stanju da sedi duže vreme ispred televizora, pratio je crtane likove i oponašao njihov govor. Primetila sam da počinje da uči engleske reči i brojeve, a da ne zna da kaže ni mama ni tata. Sa nepune dve godine je krenuo u vrtić i po prvi put smo bili suočeni sa njegovom različitošću i zaostajanjem u odnosu na decu istog uzrasta.

Odakle krenuti, šta raditi? Pitanja su se sama nizala, a odgovore smo tražili na internetu, slušajući priče drugih roditelja, odlazeći do stručnjaka upućenih u samu problematiku. I ono u čemu se se svi slagali bilo je da treba što pre krenuti sa terapijama, biti uporan i rezultati neće izostati. Pored svega, posegnula sam za knjigama sa polica, svim mudrostima koje su me nadahnjivale i ulivale mi nadu. Čvrsto sam se držala slike u umu da je on dobro, stvarala sam mentalne slike mog dečaka kako priča sa mnom, zamišljala sam njegove reči i kakav će biti kad poraste. Vreme je bilo naš saveznik.

ispred RY personal story pixabay.com

Potom su usledili odlasci u Beograd, na institute, kod privatnih logopeda i dečjih psihijatara, koji su došli iz Amerike i doneli sa sobom neke nove metode lečenja. U periodu od oko dve godine, moj dečak je pričao nerazumljivo kao da je stigao sa druge planete… niti je on razumeo nas, niti mi njega, nije gledao u oči i bio je potpuno okrenut svojim unutrašnjim doživljajima. Pored toga, bio je stalno u pokretu i nije razumeo opasnost. Držala sam ga čvrsto za ruku da ga ne ispustim, da mi ne pobegne… a hteo je da vidi toliko toga. Krenuli smo od učenja izgovora glasova do sastavljanja u reč, rečenicu, razumevanja sveta i pojava, te razvoja fine motorike koja pokreće razvoj govora. Strpljivo je nizao perle, prebirao po pirinču i pasulju, i brbljao i dalje svoje izmišljene reči. Slušali smo stručnjake i verovali da će biti bolje, da je dečji mozak plastičan i da će uspeti da prevaziđe probleme koji su ga sprečavali da se uključi u igru sa vršnjacima. Primenili smo novi program ishrane, izbacili namirnice koje su mu smetale, isključen je bio i šećer koji izaziva hiperaktivnost. Teško je bilo detetu objasniti da sve ono što deca inače vole, on ne sme, ali cilj je bio ispred nas i nismo smeli popustiti. Malo-pomalo, rezultati su se videli, a on je navikao da ima svoj posebni čokoladni krem, hleb i crnu čokoladu.

Polako se približavala priprema za školu, a on je još uvek kasnio za oko tri godine za vršnjacima. Tek je oko šeste godine počeo da odgovara na pitanja tipa: koliko ima godina, šta će biti kad poraste ili šta je radio juče. Umeo je da sastavi kratku priču uz mnogo gramatičkih grešaka. U svemu tome, mnogo mu je pomagala i starija sestra koja ga je ispravljala kad pogreši, učila ga novim pojmovima i trudila se da ga vodi u svoje društvo da se poigra. Mada, često me je pitala: „Mama zašto je moj brat različit od druge dece? Zašto se on ne igra kao i sva druga deca?“ Govorila sam joj da smo svi različiti, da svi imamo svoje mesto i svoj zadatak, da on nije kriv zato što još uvek ne priča kao druga deca. Ponekad smo se smejale tome da je „Kinez“ ili „Marsovac“, da je dete sa druge planete. Imala sam utisak da on sve razume, ali ne može da kaže, kao da je bio zarobljen u sopstvenom oklopu i čekao svoje vreme da zasija.

Zbog zaostajanja u razvoju i nemogućnosti da ga testiramo, odložili smo školu i krenuli sa terapijom za koju smo čuli da jako pomaže kod dece sa poremećajima u razvoju. Na tretmane u hiperbaričnu komoru u Beogradu smo krenuli sa njegovih šest i po godina i to je bila dobitna stvar za mog dečaka. Stvari su počele da se menjaju na bolje, dobili smo pogled u oči, rečenice su postajale složenije, razumevanje sveta se poboljšavalo, prestala su bežanja i grozna hiperaktivnost s kojom smo se borili godinama. Imala sam utisak da je konačno počeo da se budi, moj mali „Marsovac“ izrastao je u divnog dečaka. Tada sam shvatila da su vera u njegove sposobnosti, velika ljubav porodice, rad i upornost stručnjaka koji su radili sa njim, terapije koje je prošao, nov način ishrane kao i stimulativno okruženje udruženo dali velike rezultate.

Nakon dve godine odlazaka na terapije u Beograd, u rasponu od oko tri meseca, mi smo bili spremni za upis u školu. Položio je test za upis, upisali smo ga po inkluzivnom programu u osnovnu školu. Iako sam mislila da bez asistenta neće ići lako, u školi su me uveravali da će se on u malom odeljenju od 14 đaka i sa učiteljicom koja će dodatno raditi s njim sasvim lepo snaći. Deca u odeljenju su ga odmah prihvatila i on se stvarno lepo snašao. Danas voli da ide u školu, voli svoju učiteljicu i drugare. I dalje uči maternji jezik kao “stranac”, koji pokušava sa savlada jezik zemlje u kojoj je odnedavno počeo da živi, potrebno mu je ponoviti više puta kako nešto pravilno da izgovori, složene rečenice moramo pojednostavljivati, pojmove objašnjavati, ali on je na putu oporavka i verujem da ćemo do tinejdžerskog perioda uspeti da prevaziđemo ove probleme i da će on biti „malo drugačiji“, ali dobro uklopljen.

Iz ove perspektive, nakon svega što smo prošli, želim da poručim roditeljima da vode računa o ranim znacima da njihovo dete odstupa u razvoju od svojih vršnjaka i da  što pre počnu sa intervencijama. Na sreću, kod mog dečaka je problem bio blaži, mozak mu je bio očuvan i naša startna pozicija je bila dobra. Trebalo je naći samo pravi spoj terapija, stručnog rada i stalne stimulacije. Verovali smo u njega, nismo mu povlađivali. Bili smo strogi i puni ljubavi. Disciplina i organizovanje dnevnih aktivnosti su bili ključ za smirivanje hiperaktivnosti. Odlasci u prirodu, duge šetnje, kućni ljubimci, otvoren prostor, igra sa drugarima i sa sestrom, putovanja, novi doživljaji… sve to je dalo uspeha da danas moj mali posebni dečak bude veselo i nasmejano dete, srećno u svetu u kojem živi. I kada ga pitam šta će biti kad poraste dobijam odgovor: „Biću majstor za bicikle, imaću dvoje dece i biću srećan.“

pixabay.com (2)