LIKEMAG – WE LIKE YOU

PIŠE: ANIMA MUDNI
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNEARHIVE MARIJE GAJIĆ
NASLOVNA FOTOGRAFIJA: PIXABAY.COM

MARIJA GAJIĆ, GLAVNA I ODGOVORNA UREDNICA LIKEMAG E-MAGAZINA. POSEDUJE MEĐUNARODNE AKADEMSKE DIPLOME IZ OBLASTI MARKETINGA, MENADŽMENTA, SOLO PEVANJA I ENGLESKOG JEZIKA. VREDNA I AMBICIOZNA, MARIJA SVOJ PUT SREĆE I USPEHA GRADI NA SOPSTVENOM ZNANJU I POTENCIJALU.

KOLIKO KAO UREDNICA IMAŠ SLOBODU KRE­IRANJA SADRŽAJA U MAGAZINU, S OBZIROM NA TO DA JE REČ O SVETSKOJ LICENCI I DA SE PIŠE NA 9 STRANIH JEZIKA SVETA?

LikeMag je jedan od vodećih onlajn medija u Evropi i imam veliku sreću da je Srbija deo te priče. Uz Švajcarsku, Nemačku, Španiju, Fran­cusku, Poljsku, Holandiju, Portugal, Italiju i Ve­liku Britaniju, mi smo se tu našli kao jednaki deo ogromnog sistema. Oko 60% sadržaja dobijamo od najboljih editora i borimo se da čitaocima pružimo upravo one feel-good priče i korisne savete, kao i originalni sadržaj konci­piran i krojen po ukusu čtalaca, ali i magazina. Naš moto je We Like You, što znači da su nam čitaoci na prvom mestu. Ja kao urednik imam zadatak da prilagodim sav taj sadržaj našoj regionalnoj publici, ali i da odlučim šta će ući u onih preostalih 40%. Velika je odgovornost, ali i sreća, biti slobodan medij danas.

ŠTA JE PRESUDNO U SADRŽAJU KOJI SE OBJAVLJUJE? ŠTA ČITAOCA NAJVIŠE ZANI­MA?

Pomno pratimo reakcije na svaki članak i naša se publika razvija zajedno sa nama. Ono što najviše čitamo su inspirativne priče i motiva­cioni članci, uradi sam saveti, kao i teme ve­zane za zdravlje i ljubav. Ljudi zaista žele da čitaju o pravim liderima našeg vremena, ide­jama i vrednostima. Volim da mislim da sam bar malo doprinela tome, jer je taj put bio dug i na tome smo radili zajedno. Izbegavamo sen­zacionalizam i izborili smo se sa predrasudom takozvanog klikbejta, jer svaki naš članak pru­ža zaista ono što piše. Deluje možda da nije uvek tako, ali NEĆETE VEROVATI – jeste!

TI SI MULTI-JOBBER, RADIŠ VIŠE POSLOVA KOJI HRANE TVOJU DUŠU. U KOJEM SE NAJ­VIŠE PRONALAZIŠ?

Eh… Ja sam pomalo romantik i tip renesanse, pa me jednako privlače sfere najmodernijeg kao što su marketing, mediji i tehnologija, kao i one duhovnije stvari poput poezije, čitanja, spiritualizma i filozofije. U novinarstvu sam se obrela zahvaljujući mom bivšem šefu Jonatu, koji je u meni prepoznao veliku ljubav prema istini i pisanoj reči, i odlučio da mi prepusti ru­kovodstvo magazinom. Strateško planiranje i analiza imaju efekta, ali je i poslovna komu­nikacija izuzetno bitna. Iskrenost i otvorenost jesu premise koje se prelivaju kroz sve što ra­dim. Recimo, upravo se u muzici iskreni i inten­zivni doživljaj intepretacije nalazi kao integral­na cigla svakog nastupa. Dugo sam se bavila solo pevanjem, posebno uživajući u direktnom kontaktu sa publikom i eksperimentisanju sa žanrovima, za šta sam imala priliku radeći u restoranu Little Bay u Beogradu, zajedno sa vrhunskim pijanistom Nemanjom Nikolićem. U Narodnom pozorištu se nisam pronašla iz mnogih razloga, možda i zato što sam radeći uporedo sa decom, na Institutu za strane jezi­ke u Beogradu, potpuno pronašla svoju sreću. Pedagogija je poziv i veliki izazov, zahteva di­namiku i praćenje vremena, problema sa koji­ma se mladi susreću, ali i metodoloških mo­gućnosti same profesije. Vodila sam mali cen­tar u OŠ ,,Braća Baruh“ i to je meni bio drugi dom. Preplakala sam iskreno odlazak odande, ali bilo je vreme da idem dalje. Mojoj deci sam objasnila da je moja dužnost da im pokažem da se bore za sebe, da budu lideri, da mogu više i bolje, i da je život moguće napraviti upra­vo onakvim kakvim mi to želimo. Izuzetno sam zahvalna i kolegama sa ISJ, jer takav profesio­nalizam retko gde može da se nađe i imala sam priliku da učim i sarađujem sa najboljima, kako kao pedagog, tako i kao marketing koordinator Dečjeg centra. Tu je i dramska sekcija na en­gleskom jeziku za decu i mlade. To je tek po­sebna tema, ta snaga dramskog izraza, lekovi­tost tehnika i veština, posebno kod introvertne dece, kojima je potrebna podrška i osnaživa­nje. Sa Organizacijom kreativnog okupljanja na performansima protiv govora mržnje i na­silja u porodici sam radila i na više neverbalnoj formi teatra. Sve su to intenzivne i emotivne delatnosti. Drama je nešto što preporučujem i mladima i starijima, jer nismo često ni sve­sni svega što leži u nama, a veštine sa radi­onica se lako transferuju na sve sfere života. Ipak, smatram da je zdravo iznova se stvarati, jer nismo drvo. Imamo tu moć kretanja – fizič­kog, mentalnog, emotivnog.

U SVOM OBRAĆANJU JAVNOSTI NEKADA KO­RISTIŠ PSEUDONIM ASKA WEIDEWALD. ŠTA BI TO ZNAČILO KAO DEO TVOJE LIČNOSTI? ODAKLE ASKA PROGOVARA?

Pseudonim jeste nešto što ponekad zbuni ljude, a nastao je spontano. Aska je radoznala, krea­tivna i iskrena u svojoj potrebi da se iskaže kroz, u njenom slučaju, ples. Ona igra za sam svoj ži­vot, simbolično se odupirući blizini konačnosti i smrti, radeći iz duše ono što voli, najbolje što ume. To jesam ja. Možda ne uspem uvek sve da uradim najbolje moguće, ali svemu pristupam otvoreno i iskreno, poput nje tražeći spasenje u umetnosti, u snazi kreativnosti i izraza. Verujem uvek da vreme pokaže sve, a u vremenima u ko­jima je sve instant, na poslovnom, privatnom i emotivnom nivou, nekad nije loše da se podse­timo da postoje one trajne vrednosti koje mora­mo da negujemo. Aska progovara zato iz moje srži, uparena sa mojim prezimenom – Gajić, koje se iz porodičnih razloga našlo na nemačkom, noseći značenje – gaj u šumi. I to je upravo to – moja oaza postojanja, moj kutak sveta, nedo­dirljiv, a pristupačan deo svemira.

FOTO: PIXABAY.COM

KADA SI SE DUBOKO ZAGLEDALA U SEBE I KRE­NULA U PROCES PROMENA, TRANSFORMACI­JE, DRUGAČIJEG GLEDANJA STVAROSTI?

Prošle godine u novembru sam shvatila da se gušim. Beskrajna ljubav đaka me je držala do­sta dugo, ali sam smatrala da ta situacija nije dobra ni za njih, ni za mene. Nekada, kada nekog volite, morate da ga pustite. To su roditelji ra zumeli kada sam im javila da odlazim, a njihove reči podrške i dan-danas pamtim i nosim u srcu. U međuvremenu, prešla sam u jednu švajcarsku IT firmu, pride i u internacionalnu školu. Duali­zam je nekako uvek bio deo moje priče – para­lelno dve osnovne, dve srednje, dva fakulteta, dva mastera… Sve je počelo mojim odlaskom na jednomesečni trening Manifesting sa Nevom Rajković, drugačije poznat kao Kreiranje uspe­ha. Neva me je rašrafila, ispresecala, ukazala da među mojim rezultatima baš nigde nema mene, već uvek i jedino drugih, i da nije ništa loše biti nekad srećan i sebe radi. Naučila me je da može nekad nešto i da se dobije i da treba reći hvala. Bilo je tu mnogo suza, muka, teških odluka, re­zova, hrabrih iskoraka i rizika, ali bila sam spre­mna. Slušaj žilu kucavicu, ona zna. I moramo to činiti i verovati instinktima, posebno mi žene, to je nama nekako dato. Velika sreća je da u životu imam nekoliko mentora. Pored Neve je tu, pre svega, moja majka Mira Gajić, jaka i beskrajno divna žena. Onda su tu stručnjaci kao što su Li­dija Varbanova, Milena Dragićević Šešić, Ljilja Mihajlović Lazić, Maja Jović, Ljubomir Dimitri­jević, a i Marina Dinić, direktorka Dečjeg centra Instituta za strane jezike. Sada je to prof. Lotar Gruning, s kojim uspešno radim na usvajanju ne­mačkog sistema rada. Mislim da je mentorstvo bitno, posebno mladima danas, kada je toliko momenata u kojima može da se zaluta. Čujem da važim za najstrožu profesorku, ali i omiljenu, što mi znači, jer sam oduvek smatrala da deca odlično osete kad ih kritikujete, jer ih volite i že­lite najbolje od njih. Rekla bih da je to ono što je meni najvažnije. Borba za vrednosti, za kvalitet, za ljudskost. Ostaviti neki trag i dotaći te silne mlade duše koje upijaju svaki vaš mig. Tako se i ja menjam i sa njima, ali i zbog njih. Tako i oni svakodnevno menjaju mene.

KOJI TO TRENUCI U ŽIVOTU TRAŽE OD NAS DU­BOKO PREISPITIVANJE I POMIRENJE?

Uh, ovo je za mene izuzetno teško pitanje. Kao jako mlada, naučila sam da se bez mnogo toga može i nisam bila spremna nikad na previše kompromisa, jer ih život sam retko pruža. Osta­la sam bez oca sa svega 15 godina, na tragičan i traumatičan način, izdahnuo je na mojim ruka­ma, i to jeste iskustvo koje vas menja. To otvara silne dimenzije duše i pogleda na svet, na život, na finitnost i smisao svega. Nije mi uvek bilo lako. Uspela sam da iz bola stvorim izvor koji mi daje snagu. Neke stvari se nikada ne prebole, ali imamo izbor – da propadnemo u bol ili da iz njega izgradimo sebe, integrišemo ga i učinimo pokretačkom snagom. Važno je znati šta mi že­limo, a šta nam se nameće. I slušati sebe. Samo tako možemo biti u miru sami sa sobom.

TEMA DECEMBARSKOG IZDANJA RYL MAGAZI­NA NOSI NAZIV „KO ŽELI DA PEVA, TAJ NAĐE PESMU“ – ŠPANSKA POSLOVICA. KAKO TI GLE­DAŠ NA PESME, TJ. SOPSTVENE CILJEVE I RE­ALIZACIJU? DA LI ZAISTA SVAKA PESMA IMA SVOG PEVAČA?

Kao umetniku, uvek mi je predstavljao veliki iza­zov da iznesem nešto što su tolike dive i kolegi­nice pre mene uspevale da iznesu na neki svoj božanski način, a onda sam shvatila da je su­ština izvođačkih umetnosti upravo u tom nepo­srednom momentu. Možda sam zato uvek više volela koncerte, jer tu mogu svoj izraz da uparim sa konceptom i numerama kroz određeni senti­ment. Svako nosi u sebi svoju pesmu, ali kao i u koncipiranju solističkog koncerta, plana časa ili sledećeg članka, i život zahteva pomalo anali­ze, samospoznaje, brutalne iskrenosti, pre sve­ga prema sebi, samokritičnost, a onda i svest o tome šta je zapravo naš cilj. Često lutamo, pe­vušeći nečije melodije, usput. Poenta je pevati svoju pesmu i samo svoju. Ja imam još toliko toga da realizujem, da me to uvek pomalo i uz­buđuje i plaši i raduje istovremeno. Ali nekako sam mirna. Jer sve je život. I pesma i onaj deo tišine kojeg se ne smemo plašiti. Svi mi igramo svoje uloge, simultano, svi mi bivamo tumači vremena. To je predivno, jer danas više no ikad učestvujemo u životima jedni drugih, pa i ta sna­ga vremena može lako da postane ne samo solo pesma, već i maestralno horsko delo. Svaka pe­sma ima i svoju harmoniju, pa birajte ljude koji su vam konsonantni, nemojte se previše prav­dati onima koji su energetski vampiri i remete vam sonancu, uživajte u svetu koji sami kreirate i vaša pesma će se pevati sama. Dopustite joj da teče. I ponekad možda da vas i iznenadi, i od­vede nekud gde ni sami niste planirali. Takva je muzika. I život. Ne moramo sve da znamo. Ne­kad život bolje zna. Živeti. To je naša pesma.