INFICIRAN AFRIKOM

PIŠE: ANIMA MUNDI
INTERVJU: IVAN MARJANOVIĆ

FOTOGRAFIJE: IVAN MARJANOVIĆ

IVAN MARJANOVIĆ JE ROĐEN 1982. U KRUŠEVCU. SA DVE GODINE POČINJE DA SVIRA KLAVIR. SA ČETIRI VEĆ JE IMAO PRVI SOLISTIČKI KONCERT. ZAVRŠIO JE NIŽU MUZIČKU ŠKOLU ZA KLAVIR I HARMONIKU. SREDNJU MUZIČKU I GIMNAZIJU JE PARALELNO ZAVRŠIO. DO KRAJA SREDNJE ŠKOLE JE SVIRAO 12 INSTRUMENA­TA. BAVI SE EKSTREMNIM SPORTOVIMA: SKIJANJEM, BOARD, KITE SURFINGOM, RONJENJEM, ALPINIZAMOM I PLANINARENJEM.

DIPLOMIRANI PSIHOLOG I MENADŽER INTERNACIONAL­NOG MARKETINGA. ZAVRŠIO JE FOTOGRAFIJU NA ISTITUTO ITALIANO DI FOTOGRAFIA U MILANU. DIREKTOR I VLASNIK CREATIVE HOUSE KONSALTING AGENCIJE U LONDONU.

STRAST SU MU PUTOVANJA I AFRIKA. KO NA NJU JED­NOM KROČI, UVEK JOJ SE VRAĆA.

ZAŠTO AFRIKA KAO DESTINACIJA?

Godine 2008. sam prvi put posetio afrički kon­tinent. Krenuo sam od Maroka. To je bilo moje prvo putovanje organizovano u sopstvenoj režiji. Nakon Maroka, Afriku sam posetio još četiri puta i obišao Alžir, Tunis, Etiopiju, Keniju, Tanzaniju, Zanzibar, Južnoafričku Republiku, Zambiju, Zim­babve, Ruandu, Malavi, Bocvanu i Ugandu.

A strast je krenula jako davno, od osnovne škole, kad nisam propuštao epizode emisije Opstanak i ostale slične obrazovne emisije, dok sam sakupljao sličice Životinjskog carstva. To je uticalo da mi se javi želja da kao dokumentarni fotograf posećujem plemena i upoznajem se sa njihovom kulturom i tradicijom. Druga ljubav je muzika, kojom se bavim ceo svoj život. Udaral­jke sviram najduže. A bubanj vuče korene upravo sa ovog kontinenta. Prvi zvuci su se svodili na oponašanje zvukova u prirodi. Verovalo se da je bubanj sveti predmet i da ga samo vrač može svirati. S tim u vezi, želja mi je bila da se, između ostalog, upoznam i sa lokalnim ritmovima i ritu­alima koje prati ovaj instrument.

KAŽU DA SE ČOVEK LAKO ZARAZI AFRIKOM. ŠTA BI IZDVOJIO KAO POSEBNOST TOG KONTINENTA?

Upravo tako. Često znam ljudima iz svog okružen­ja da preporučim, ukoliko niste u finansijskoj mogućnosti da svake godine putujete na ovaj kontinent, strpite se možda godinu-dve, ušte­dite malo novca i posetite barem jednu afričku državu. Videćete, vratiće vam se desetostruko. Bićete bogatiji nego što ste ikada bili.

Osmesi, energija, toplina i gostoprimstvo lo­kalnog stanovništva ostaviće vas „zaražene“ i probuditi pojedinosti za koje možda niste ni bili svesni da nosite sa sobom.

NA KAKVE LJUDE SI NAILAZIO? ŠTA JE SPECIFIČNO?

Nailazio sam na različite običaje. Jedno od najupečatljivijih je ceremonija inicijacije, odnos­no Bull Jumping u Hamar plemenu. Imao sam priliku da sa njima provedem tri dana i nosim sa sobom neverovatna iskustva. Počevši od toga da sam morao biti u okruženju gde niko ne govori ni reč engleskog, do obavljanja svakodnevnih radova sa njima i učestvovanja u različitim običajima.

Cela ceremonija inicijacije počinje tako što rođake dečaka plešu, sviraju, pevaju, i ono što privlači posebnu pažnju, pozivaju na bičevanje.

Muškaraci koji su nedavno završili proces inicija­cije uzimaju grane i iz sve snage, do krvi, bičuju po leđima žene koje ni glasa ne puštaju. To je nji­hov način da pokažu ljubav, izdržljivost, odanost i daju podršku iniciranima. Neverovatno je videti devojke koje mole i tuku se da budu prve i što više bičevane. Dečak mora nekoliko puta trčati napred-natrag po leđima bikova ili kastriranih volova, a ismejava se ako ne uspe. Nakon toga, odlazi šest meseci u divljinu da preživljava sam. Tokom tog perioda, otac mu traži ženu sa kojom će stupiti u brak po povratku.

DA LI SI IMAO NEPRIJATNIH SITUACIJA U SMISLU DA SI MORAO DA BEŽIŠ ZBOG NJIHOVIH MEĐUSOBNIH SUKOBA?

Jedino negativno iskustvo koje sam imao je bilo u Maroku, kada nas je taksista odvezao u nepoz­natom pravcu i tako vozio nekih 15 km. Pravio se da ne govori ni jedan jezik osim arapskog. Bilo je kao na filmu. Razmišljali smo samo da otvorimo vrata i iskočimo. Kada je video da smo ozbiljni u tome, zaustavio je auto i tražio nam ukupno 20 dolara, što je bilo presmešno za stres koji smo pretrpeli. Ali priča ima i lep epilog, na povratku u grad smo neplanirano naišli na predivan lokalitet koji nismo planirali da obiđemo i uživali smo u čarobnom zalasku Sunca.

NA TVOM IG PROFILU PRIVUKAO SI VELIKU PAŽNJU SVOJIM FOTOGRAFIJAMA DECE IZ AFRIKE. SVAKO PRIČA KROZ FOTOGRAFIJU SVOJU EMOTIVNU PRIČU. ŠTA JE TEBE NAJVIŠE DOTAKLO?

Puno ti hvala i drago mi je da se prepoznaje ono što zapravo želim preneti.

Dosta toga je uticalo na to da sa dečicom proživim momente koji se ne zaboravljaju, ali izdvojiću jednu priču:

Prvi je bio momenat kada sam upoznao devojčicu koja nikada nije videla belca pre mene. Dolazim do porodice koja mi dozvoljava ulazak u kuću. Luksuz je osetiti deo te atmosfere. Skreće mi se pažnja da ću upoznati devojčicu koja nikada nije videla belca. Da, to je devojčica sa fotografija.

Oko 20-30 minuta mi je bilo potrebno da kroz smeh i neki vid komunikacije obuzdam plač i nekako joj se približim. Posle određenog vreme­na, prišla mi je, štipnula za šaku, osmehnula se i otišla. Taj osećaj ledi krv. Još malo smo uspeli da se igramo, ali na određenoj udaljenosti. Nije mi dozvoljavala da joj priđem. Ovaj moment zau­vek će ostati urezan u meni.

KOJA JE TVOJA SLEDEĆA DESTINACIJA? ČEMU SE RADUJEŠ?

Ovo sada premijerno otkrivam. Moja sledeća je destinacija je Ukrajina, došla je na red i jedna ev­ropska država. Obići ću Černobil i još par prirod­nih znamenitosti ove države.

Nakon toga, pravim malu pauzu od Afrike i idem za Meksiko, koji mi je dugo na spisku i definitiv­no jedna od dream destinacija. Da konačno po­hodim puteve Asteka, Maja i ostalih civilizacija središnje Amerike.

TEMA JUNSKOG IZDANJA RYL MAGAZINA NOSI NAZIV „OD LJUBAVI SVE RASTE“. DA LI JE TO TAČNO? KA ČEMU TI USMERAVAŠ SVOJU LJUBAV I ŠTA RASTE?

Ljubav usmeravam ka svom unutrašnjem miru. Vodim se time da ukoliko nosimo mir sa sobom, cenimo svoj uspeh i korake koje pravimo, ma ko­liko mali bili, zračićemo ljubavlju i toplinom… od koje pak sve raste.