HOD PO BOLNIM TRAGOVIMA

PIŠE: TATJANA MANOJLOVIĆ, NOVINARKA, BLOGERKA WWW.TANJINKOD.RS

Audio-zapis stiže na Viber. Ne razaznaje reči, čuje samo muzičku podlogu. U salonu punom žena je. Kasnije će pojačati. Možda je nešto greškom kliknuo. Dešava mu se, muče ga ovi pametni telefoni.

„Samo nas nebo rastaviti može…“ peva Mišo Kovač.

Javio se onaj njen, onaj stari, onaj koji zna… sve.

Za trenutak bar je potisnuo onog koji je rešio da bude zloća, koji se od ljubavi brani poganim rečima, rečima kojima štipa njenu dušu i otkida deo po deo svoga srca. Ogorčen, jer je otišla, jer nije izdržala, jer je ostala gladna njega pored sebe. Ruke u ruci. Zajedničkih jutara. Svakodnevnih besmislica. Izabrao je prezir.

U retkim trenucima ipak nadvlada jedino što pouzdano jeste tačno. Baš tako kako peva Mišo Kovač.

………………………………………………

Ona mi dolazi na sesije već drugo proleće. Mislila sam da je stala na noge, prebolela, ostavila za sobom. Potražila me ponovo, srećna, jer nisam menjala broj. Nagomilalo se opet. Kaže, ponovo se oseća kao onih godina ranog detinjstva, kada je imala osećaj da joj je stomak pun suza.

……………………

Nisu putovali zajedno. Par kratkih izleta. Jedna noć u starom dvorskom zdanju. Čarobna. Neprepričljiva. Večera s pogledom na suton preko šumadijskih brežuljaka. I jedan dan u lekovitom sremskom dragulju. Jedna ta noć u doba najveće strasti, jedan taj dan na izdisaju ljubavi. Kada je već odlazila, a ni sama to nije znala. Između – mnogo godina. Da su ljubav darivali detetom, uveliko bi bilo gimnazijalac.

……………………………………………

O deci i majčinstvu je odbijala da razgovara. Potiskivala je to u najdublje fioke svog nezadovoljstva. Na potencijalna pitanja koja bi mogla dovesti do te najbolnije tačke, stavljala je blok.

……………………………………………….

FOTO: EVERTON VILA UNSPLASH.COM

Od neostvarenja njihove ljubavi lečila se putovanjima. Čestim, luksuznim, osmišljenim. Divnim fotografijama. Usputnim poznanstvima koja ne ostavljaju tragove. Suzama u usamljenim hotelskim sobama. Abnormalnim telefonskim računima. Naravno da je sve vreme on bio na vezi. Mamio joj osmehe, raspaljivao vatru, verovatno je tako i kontrolisao, svesno ili nesvesno. A, od svega što je videla i doživela, najviše se radovala njegovim slatkim porukama i rečima punim čežnje. Još više povratku. U njegov zagrljaj. Jedino mesto potpune sreće.

……………………………….

Pričala mi je da je sanjala njegov dom. Onda je to postala njena opsesija. Na društvenim mrežama pronašla je profile Gospođe. Najčešće je slikala svoja bosa, pedantno pedikirana stopala. Sa raznih destinacija. Hotelske sobe, plaže, bazeni… Tek par sa njim. I jedna iz njihove dnevne sobe. Televizor skoro kao bioskopsko platno. Na zidu umetnička slika velikog formata. Sve hladno, sterilno, predimenzionirano.

………………………………………

Fotografije sve beleže, sve otkrivaju – onome ko zna da gleda… Rim, Pariz, Madrid, Verona, Salamanka, Toledo, Prag, Varšava, Beč, Venecija, Amsterdam, London, Barselona, Lisabon, Kopenhagen, Budimpešta, Krakov, Bratislava… Zime u Alpima, leta na grčkim ostrvima, u pustinjskim oazama, turskim rizortima… Tražeći utehu. A, nje nema. Jer, sreća je samo tamo gde je on. I to dominira tim fotografijama. Osmeh koji polako prelazu u nezaustavljiv plač. Jecaj slomljenog srca.

……………………………….

Kazala mi je da je jednom prilikom, u hotelu u centru Hanje, ostala poslednja pored bazena, na vrhu zgrade. Pila je već treći aperol špric, nebo je bilo užareno, more pljuskalo o dok. Savršen prizor za kraj. Zakoračila je. Ograda nije bila visoka. Zamišljala je da mu zvoni telefon i da mu pajtos iz DB javlja da se lujka ubila na letovanju. Dok njih dvoje prepakuju kofere između dva leta i kućna pomoćnica uključuje veš mašinu. I sin javlja da neće doći pravo kući iz Amerike. Prvo će kod devojke u Rim. Vratila se nazad. Na stranu života.

…………………………………………

I plakala je. Mnogo, neutešno. Srce su joj parale njegove fotografije sa putovanja. Njihove. Pasionirano je išla tim užasnim tragovima. Da vidi svojim očima što je on video sa njom. Da udahne ono što je on podelio sa njom. Što je više to radila, manje je želela njega, više iluziju svoje neke moguće, buduće sreće. Njih dvoje u koktel varijanti, njih dvoje u belom pored bazena, u neko tursko predvečerje, zamišljala ih pored mora, dok ispijaju vino u čast sinovljevog dvadesetog rodjendana, koji negde u dalekom svetu krči svoj put… Dok plešu, dok se smeju, dok zagrljeni šetaju, dok joj otkopčava haljinu, dok…

………………………………

Sebe je kažnjavala lepotom i očajavanjem u hladnom luksuzu. Nagrada i kazna. U jednoj ruci lepeza, u drugoj bič. Pati, sama si izabrala.

………………………………………….

FOTO: ALVIN MAHMUDOV UNSPLASH.COM

Onda se otvorila. Učila je, poput prvih koraka, da drugima saopšti kako se oseća, da podeli svoju bol, da potraži savet, da odbaci krivicu koja izjeda…

Učila je ponovo da se druži. Da sklapa poznanstva. Da, ženska. Retko muška. Da se smeje, ludira, ponekad flertuje…

Bolelo je i dalje. Ali, sve manje se plašila da bez njega ne bi mogla da diše. Da bi svet stao ako bi otišao, nestao… Ponekad je čak imala ideju da i ona sama nešto vredi i bez te obožavane ruke podrške, bez tog putokaza.

………………………

Ona je sada nečija supruga. On je sam. Ona je tiha i mirna. I prazna. On slomljen. Gospođe već neko vreme nema.

Ona i dalje u samoći plače. On i dalje prezire.

Oni su izdali ljubav.

I tragove ostavili kuda su tumarali tražeći to – nešto, to – sreću, to – smirenje, to – rešenje. A, samo je trebalo da ruke spoje.

………………………………..

„Ista nas krv u žilama veže, isti teret sudbine lude…“

Peva Mišo Kovač.

A, ona zna da je samo jedan On, zbog koga je poverovala da može pomeriti planine koje opasuju njen zavičaj, da može promeniti tok onih pet reka koje protiču kroz grad koji voli strastveno… Skoro kao što je i njega volela.

I zna da sve dok je voli, preziraće je, besan zbog svoje slabosti.

A, to je zauvek.

Ovo je priča o njoj, o meni, o vama, o njemu, Gde su najdublji tragovi? Tamo gde je najviše bolelo. To je mesto baš tamo gde se najviše volelo.