“ENLIGHTENED MAN”

PIŠE: ANIMA MUNDI
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE MARKA GAVRILOVIĆA

Marko Gavrilović, rođeni Beograđanin, izrazitog umetničkog senzibiliteta. Diplomirao je na Akademiji primenjenih umetnosti i dizajnа u Beogradu. U umetnosti morate da imate preduzetničkog duha kako biste pokretali stvari u željenom pravcu i Marko 2002. godine osniva Notus Light studio, gde je u saradnji sa svojim timom izveo preko 200 svetlosnih instalacija. Član je ULUPUDS-a, dobitnik nagrade povodom 60 godina od osnivanja udruženja. Predstavljao je Srbiju na International Global 2010 Fine Art Exhibition for the FIFA World Cup sa svojom slikom Unbeatable. Bio je predstavnik Srbije 2015. godine na Milan EXPO sa svojom svetlosnom instalacijom “Circle of Life”. Izlagao je na 12 samostalnih izložbi i preko 90 grupnih u zemlji i inostranstvu.

Određena pitanja uvek su u radu Marka Gavrilovića.

SIMBIOZA SLIKARА, SKULPTORA I CRTAČA U TEBI DONOSI ZA REZULTAT SVESTRANOG UMETNIKA KOJI SE PRILAGOĐAVA TEHNICI RADA I STVARANJA. KROZ OVE TRI ULOGE STVARANJA, PRONAŠAO SI SVOJU CELINU.

To je, u stvari, jedini mogući način u mom slučaju, jer da je izbor samo pao na jedan od ova tri, rezultat bi bio, barem za mene, nezadovoljavajući.

Način na koji slikam i crtam često može da bude i psihički iscrpljujući.

Pretpostavljam da je inače tako sa umetnicima, koji u procesu rada često odlutaju u skrivene dimenzije sopstvene imaginacije. Ogromna je razlika kada slikaš prema realnom predlošku, modelu, fotografiji, i u slučaju kada moraš da sve sam smišljaš. Prva grupa može da u toku dana napravi lagane, nevine pauze, totalne digresije, a potom da se vrati i nastavi gde je stala, što u drugom slučaju ne ide baš tako. Jednostavno, kada si na toku i uhvatiš momenat, nema pauze. Ne bih baš to nazvao inspiracijom, pre povezivanjem sa izvorom. Skulptura, sa druge strane, mi omogućava da odmorim od tog nadobudnog intelekta i okrenem se racionalnijoj strani sa akcentom na fizičku aktivnost i veštinu. Sve je nekako prilično na zemlji. Uvek ima iznenađenja, ali donekle mogu da ih predvidim i to me u suštini odmara. Ta sirovost operacija koje podrazumevaju savijanje metala, varenje, rad sa plastikom, vraćaju na mesto ono što slikarstvo “zamuti“.

IZLOŽBA CONFRONTI/POREĐENJE I SARADNJA SA ITALIJANSKIM UMETNICIMA BILA JE PLODONOSNA. DO KAKVIH SI SPOZNAJA DOŠAO U RADU I TOJ SARADNJI?

Izložba Confronti predstavlja nastavak uspešne saradnje sa Gabriellom Carlucci nakon izložbe Circle of Life na Milano Expo 2015, koja je naišla na veoma lep prijem, razlika je što smo ovom prilikom mi domaćini. Ideja je bila da se organizuje izložba koja će objediniti 3 italijanska i 3 srpska autora iz oblasti savremene umetnosti i prikazati sličnosti između naših kultura, jer razlika svakako ima. Rezultat je veoma uspešna postavka nastala u kooperaciji sa italijanskom kustoskinjom Alessiom Carlino. Savremena umetnost je toliko širok pojam da se uopšte, pa ni na ovoj izložbi, ne može govoriti o nekakvoj autohtonosti, ili pravcu koji bi karakterisao određenu zemlju, a sam naziv „Poređenje“ vezan je više za to koliko smo svi daleko otišli u ovom uzbudljivom istraživanju, koje i dalje traje. Veliku zahvalnost dugujemo Jugoslovenskoj kinoteci i Italijanskom institutu za kulturu u Beogradu, koji su podržali i pomogli realizaciju ovog projekta.

GUIDED BY INSTINCT, LIGHT SCULPTURE, MATERIAL PLEXIGLAS, ARTIST MARKO GAVRILOVIC, YEAR 2016

ŠTA NAM DONOSI SAVREMENA UMETNOST?

Za mene lično, originalnost, slobodu, nerepeticiju i konstantno istraživanje.

Tok savremene umetnosti ne možemo pretpostaviti, ali jedno znamo zasigurno, a to je da u budućnosti roboti neće ipak biti sposobni da zamene sve operacije koje obavlja današnji čovek, a jedna od njih je, na sreću, upravo kreativnost.

Ono što je jedna od najvažnijih osobina umetnosti, samim tim i savremene, upravo je da izazovu emociju kod publike. Ako ikada dođe do toga da savremena umetnost opstaje, a da pri tom ne budi nikakvu emociju, to bi značilo da ljudska vrsta više ne postoji, što se naravno, bez obzira na sve, nikada neće dogoditi.

TVOJE SKULPTURE SVETLE. ŽIVE SVOJ SVETLEĆI ŽIVOT ULEPŠAVAJUĆI PROSTOR. ZAŠTO SKULPTURE KOJE SVETLE?

To je nastalo iz želje za promenom. Dosadilo mi je da skulpture imaju samo jedan način na koji se mogu posmatrati, tj. klasičan. Trebalo je tu nešto izmeniti, a da klasičan pogled ostane dostupan. Odabir materijala se menjao, a samim tim i tehnika koju sam usavršavao. Rezultat su upravo skulpture koje možete da vidite. Svako je novčić sa dva lica, javnim i ličnim.

Ne poznajući nas, drugi ljudi mogu suditi površno, izvodeći potpuno pogrešan zaključak, koji nije naša suština. Razlozi su mnogi za te maske, ja se ne bih u njih upuštao. U mojim skulpturama, situacija je upravo obrnuta. Ono što je lično isijava i ekstrovertno je, dok ono što je javno je klasičan izgled skulpture, kakav smo navikli da vidimo. Sam proces izrade skulptura je slojevit, tako da tragovima koje ostavljam ispod površine, uz pomoć svetla, dajem život.

KOGA PREDSTAVLJA SKULPTURA „ENLIGHTENED MAN/PROSVETLJEN ČOVEK“?

 

U 21. veku, čovek je i dalje tajna. Ideja je bila napraviti svetlosne skulpture koje bi komunicirale sa posmatračem na duhovnoj ravni. Zato je i zamišljeno da skulptura to čini energijom, tj. svetlošću, bez direknog kontakta dodirom. Ovaj čovek je go, kao što i jeste razotkriven pred univerzalnom istinom. Koloristično telo simbolizuje slobodu izbora i glad za znanjem. Svetlost unutar skulpture predstavlja veru i nadu.

Beli delovi proizvode jače svetlo i čine stečeno znanje, dok koloristični delovi tela predstavljaju tajne koje su nam manje-više poznate, crni predstavljaju misterije, još uvek neotkrivene. Prosvetljeni čovek uzima energiju iz prirode tokom dana (solarna varijanta), i noću vraća tu energiju nazad isijavajući, što sve čini krug života ili životni ciklus. Ideja iz koje je nastao Prosvetljeni čovek upravo postavlja pitanje da li će čovek sutrašnjice uspeti da vrati barem onoliko koliko uzima od prirode, planete, da shvati da je neodvojivi deo celine.

TVOJ REALIZAM SMEŠTEN U APSTRAKCIJU DOMINIRA NA MNOGIM PLATNIMA.

Pa, da budem iskren, trebalo mi je vremena da povežem jedno i drugo, a taj proces još traje. Nisam pripadnik isključivo apstraktnog, a ni realističnog. Ne zadovoljava me realistično, isključivo što je kroz istoriju to toliko istražena oblast da skoro i da nemam tu šta da tražim, sa druge strane, apstraktno podleže obrascima koji manje-više mogu biti provaljeni, jednostavno imaju kod u koji može da se uđe. Mene zanima njihova kombinatorika. Kako bi se to možda zvalo – apstraktna realnost?

SILVER BULLET, ACRYLIC ON CANVAS, 70 X 100, 2017

KAKO DAJEŠ NASLOVE SVOJIM DELIMA? PRE POČETKA STVARANJA SLIKE ILI NA KRAJU? GDE ZAGOLICA?

Naslove generalno imam u glavi pre početka rada na slici ili skulpturi, ali to se na kraju pokaže samo kao ideja o naslovu, pravo ime slike dobijaju tek nakon što budu završene, jer rezultat često zna da predstavlja iznenađenje. Tok rada na skulpturi mogu da pretpostavim, jer prethodno osmislim redosled radnji koje treba obaviti u njihovom nastajanju, tako da često zadrže prvobitan naziv.

A šta zagolica, za to tek nema pravila 🙂

TVOJE SLIKE SU KOLORITNE, SA PUNO DETALJA, I SVETLE KAO I SKUPTURE. ONE SU ODRAZ DUBOKIH RAZMIŠLJANJA I STAVLJANJA ČOVEKA U APSTRAKTAN KONTEKST.

Pa, čovek danas i jeste sav u nekom apstraktnom kontekstu. Mi na neki način ništa ne znamo sa sigurnošću, ni da li je globalno zagrevanje naš produkt, ni kako je nastao ovaj svet, koji je razlog što su neki ljudi crni, drugi beli… samo nagađamo, da ne idem dalje i ne pominjem istorijske činjenice. Većina ovih stvari dokazane su samo zato što postoje institucije od autoriteta koje su dale i potvrdile razloge zbog čega se nešto dogodilo, ili se događa, i dale mu verodostojnost.

Što se mene tiče, jedno je sigurno, a to je da se u prirodi, nazovimo to našim svetom, sve odvija po određenom šablonu koji još nije otkriven od strane čovečanstva. Ko je napravio šablon, to ne znam. Mi hvatamo još uvek samo leteće fragmente i pokušavamo da ih povežemo. U jednom trenutku i svoje radove sam krenuo da gledam tako, i više se nikako nisam mogao vratiti potpunom realističnom pogledu na stvari. On je ostao samo da da formu bujici apstraktnih elemenata koji lete, pričajući o tome da prolaznost ne postoji, već samo prelaz iz sadašnjosti u budućnost.

U mom verovanju da još uvek sve nije izmišljeno, što se potvrđuje svakodnevno, imam tu dogmu da umetnik koji se bavi apstraktnim mora biti dobar crtač, jer ta kombinacija donosi zapravo ono što je potrebno da inovacija bude kompletna.

U svakoj slici osetim izuzetnu snagu, kao da će svakog momenta eksplodirati. Pulsira kao i „Enlightened man“.

Odavno radim na liniji i načinu kako je podstaći da vibrira i menja pravac, kako da gradi perspektivu, a da ipak ostane istog intenziteta… u liniji je upravo suština, barem u mom slučaju. Mnogo toga je iscrtano, da bi tek sada polako sve počelo da dolazi na svoje mesto. Što se tiče tvog pitanja vezanog za snagu, pa naravno. Kako drugačije prikazati snagu sem kroz to iščekivanje eksplozije, a priroda je već puna najluđih mogućih boja, ja ih samo konektujem.

GDE NAJLEPEŠE UMETNOST I DIZAJN UKRŠTAJU PUT?

Ne znam gde to čine najlepše, možda u produktima te simbioze. Onog trenutka kada je jedna grupa savremenih umetnika unela komade izvedene u serijskoj proizvodnji u svoje radove, tada je uvela i dizajn u umetnost, a da im to uopšte nije bila namera. Sada nema povratka. Više sam za dizajn koji nije multipliciran i koji se u svom jedinstvenom obliku povezuje sa artom.

TVOJA VEČNA INSPIRACIJA?

Priroda, drugim rečima, sve. Iznova i iznova.

TEMA OKTOBARSKOG IZDANJA RYL MAGAZINA NOSI NAZIV E(GO) – OSLOBODI SE EGA. KADA SI OSLOBOĐEN EGA, A KADA ON DOMINIRA?

Umetnički ego trip, vrlo problematična stvar danas, međutim ima razlike između ega i stava o sebi. Za mene je suštinsko oslobađanje od ega kada me priroda proguta. Nabujalu reku prelazim na brzacima, koji mogu da me sa lakoćom odnesu ako se okliznem. Litice kanjona koje se uzdižu u vis 200-300 m, dok se provlačim kroz tesnac toliko uzak i dubok da moram ceo da se okupam… Ćutim, fasciniran osećam strahopoštovanje. Planinski vrhovi protežu se u daljini, a ja gledam u čudu okeanske talase kako udaraju u obalu i sa lakoćom krune stene.

Šta reći… a onda se tu ja nešto muvam i radim, maleni čovek, međutim, bez obzira na sve, ipak nikad ne zaboravljam da sam dovoljno dobar za ono što me čeka. U trenutku kada osetim potpunu slobodu, ego zapravo nestaje.