ПИШЕ: ДАНИЈЕЛА МАРКОВИЋ
ИНТЕРВЈУ: МИРНА ЈОВАНОВИЋ
ФОТОГРАФИЈЕ : FOUR PIXEL STUDIO
Драмска уметница, иконописац, слика и пише без речи, а оставља људе са препуно мисли и текста да тешко разазнају којим тачно редоследом да је најаве – Мирна Јовановић. Мени је мирни почетак познанства и разговора са овом уметницом сасвим одговарајући и изашао је из имена које часно носи и свиме што ради некако исто тако мирно оставља по слободи, која је и тема броја, да се ми, многи, неки, сви – поносимо.
Где год нађеш згодно мјесто – атеље посади, Ваше су речи, а плодове не могу у овом формату интервјуа распоредити и неколико питања, а да осликају колики је заправо Ваш атеље, шта све у њега стаје и шта излази као плод којим дословно можете нахранити људе око себе. У припреми за овај разговор учинило ми се да сте ипак посумњали у свет који сведочите или уморили од света коме сведочите. Та динамика умора и стварања је динамика свих људи коју су позвани да личе на СтвараОца и личе на усиновљен свет. Како изгледа умор атељеа, како изгледа поменута динамика код Вас и шта су лествице по којима Ви силазите и пењете се нерестано, од ког материјала је главно стубиште којим ходате, гледано са стране вешто и непрестано?
Атеље је за мене слобода. Читава Васељена и сав мој унутрашњи свијет. Мјесто гдје Небеса дају идеје, а ја их само, својим маленим снагама, покушам на најбољи начин спровести у дјело. У атељеу не постоји спољњи свијет са свим неправдама, бруталностима, моралним суновратом, еколошким катастрофама и црном будућношћу.
Међутим, понекад морам да провирим у тај спољњи свијет, и због свега што видим око себе осјећам се поражено. Рођена сам у једној хармоничној породици и моји родитељи су разумјели и у потпуности подржали моје умјетничке склоности и жеље. Васпитана сам да не постоје пречице и краћи путеви, него се заиста мора радити и бити максимално посвећен, чега год се човјек прихвати да ради.
Када погледам свијет око себе, запитам се шта та моја јадна умјетност може да промијени и коме да помогне, кога да подстакне на било шта осим на бијег са овог нашег несрећног Балкана, гдје је политика увучена у сваку могућу пору друштва, па и у умјетност. И у том стању умора увучем се у себе, тихујем и читам и обично сам пред одустајањем од свега и признавањем пораза пред данашњим временом, али чудесно се појави нека нада и обновљена снага и поново сам у „васељенском атељеу”. Оно што сваки пут извучем као закључак из тог умора је да није мој задатак да било шта мијењам нити имам те способности ни моћ. Оно што ја могу да радим је да РАДИМ и то је све, за остало ће да се побрине Господ. И сваки пут се заиста побрине.
Певање и ћутање Софке Николић је једна од представа градског позоришта Семберија из Бијељине у којој играте, чини се да се наслов прелио и у Ваше друго и другачије стварање – писање књиге БЕЗ РЕЧИ, а пуне текста. Шта је чему заправо претходило и како се пише књига без речи која оставља без текста по подвигу, али гледајући слике свако дописује и дословно свој текст једног страдања које није свакодневица и баналност дневног подвига да преживимо, већ позив да све векове надживимо?
Глума и сликарство су моје неодвојиве љубави. На први поглед немају ништа заједничко, али се у мом животу преливају једна у другу и примјењују једна на другу. Оно што је мени дивно, обје умјетности изискују константан рад, посвећеност и много учења и истраживања.
У позоришту се трудим да улоге проучавам врло темељно, јер тумачећи неки лик, тумачимо живог човјека. Без обзира на то да ли је тај човјек заиста постојао или је плод пишчеве маште, то је жив човјек, са свим својим врлинама, манама и одређеним животним путем.
Тако је и са сликањем. Сликовница „Небески дјечак и његов пас” сасвим случајно је урађена као невербална. Прича о судбини дјечака Слободана дубоко је потресна и дјечак је симбол страдања не само дјеце у Републици Српској и Србији, него генерално страдања дјеце у најгорем човјековом изуму – рату.
Истражујући кратки живот овог светог и племенитог дјечака, схватила сам да ми је дужност да му посветим сликовницу и да мора бити посебна, као што је и он сам био једно посебно, несвакидашње дијете. Илустрације су се саме указале, са свим детаљима и симболима, без упирања прстом у било коју зараћену страну, само је постојао циљ да се такав подвиг који је учинио Слободан Стојановић на један начин овјековјечи и да тако људи, који никада нису чули ту причу, сазнају о судбини дјечака.
За причање приче у сликама потребан је само добар темељ у истраживању теме која се обрађује и да свака илустрација јасно и хронолошки прати причу која жели да се ликовно прикаже.
Да ли би било могуће написати сценарио по књизи Небески дјечак и његов пас, одиграти је без речи, а поручити слободу Слободана и поручити како се житије светих пише већ сада и овде? Да ли постоје идеје да направите представу без речи и само у сликама, лицима, сценама и да ли бисте могли Слободанов лик себи да доделите?
Искрено, такве идеје ми се нису мотале по глави. Ја само сликам, за писање и режију немам дара. Било би врло лијепо и корисно када би неко учинио такав подухват, јер у данашњем времену такви хероји се не истичу у први план. Као народ имамо врло богату историју, али смо нажалост склони и да заборављамо.
Прича о дјечаку Слободану је прича о жртви за слабијег. То свето дијете жртвовало је живот да би спасило свог пса. Слободан је један прави примјер Божијег човјека. Данашњи ритам живота и све више себичлука у човјеку чини да прођемо поред човјека у невољи, још да га и осудимо што се није „снашао”. О животињама да не причам. Творац нам је дао предивну планету да на њој живимо, а ми уништавамо све што можемо, истребљујемо животиње, биљке, тако да будућим генерацијама не оставимо ништа. Примјери као Слободан су златни примјери које треба истицати у први план и заиста свакодневно застати барем на секунд и помолити се за ближњег, да не чекамо неки сљедећи рат да се опаметимо и сјетимо да смо врло пролазна и слаба људска бића.
Запад у источном руху је колекција слика којом сте обојили истоком, веома истанчано, запад који чини се заборавља спектар боја осим на заставама. Поигравате ли се историјом или је сликарским делима чините подношљивом и разумљивијом за обичног човека који је трпи и чини је? Какву историју Ви пишете или познајете када сликате, иконопишете, разговарате са платнима? У којој и каквој историји бисте волели да Вас упамте, а какву сте одлучили Ви да запамтите, с обзиром на то да живите на поднебљу коју ниједна историја не може да изостави или мимоиђе?
Та колекција слика била је за мене као експеримент, да сама себи покажем колико је византијски стил сликања широк и примјенљив, а у историји умјетности коју ипак пише Запад, заузима једно поглавље. Ми се дивимо, са разлогом наравно, предивним западним сликарима и њиховим дјелима, а у сваком манастиру имамо ремек–дјела старија од неких данашњих држава велесила, али ми то узимамо здраво за готово, јер то је наше, па ваљда зато није тако битно. Обићи ћемо музеје по Западу, али нећемо отићи у Студеницу која нам је тако близу и која је савршенија од свега заједно што ћемо тамо негдје да видимо.
Ја не чиним ништа значајно да би ме историја упамтила нити то очекујем. Моје жеље су да само за овај кратак људски живот успијем да насликам све што имам као идеју, а тога је, хвала Богу, заиста много. Молим се да будуће генерације упамте личности као што су Слободан Стојановић, Стефан Немања, Свети Сава, Живојин Мишић, Никола Тесла и још велики број значајних Срба који су обиљежили нашу прошлост, а треба да нас надахну за будућност и да они буду темељ будућности. Дај Боже да тако буде.
Учествујете и илуструјете за пројекте и књиге других аутора који се обраћају деци, романима о унутрашњем одрастању и путу, путевима којима деца могу свет свој и свет наш да мењају. Образовање о коме сви говоре и говоримо, посебно о образовању деце данас уз све техничке и друге могућности као да нам измиче из руку, односно, наше речи не стижу да одрасту другог, посебно не деце. Који би био Ваш предлог за школе, назвала сам их радно – Школе осетљивости и које предмете би деци (нама и себи) увели, осмислили у циљу заједничког раста?
Мени је илустрација, као још један вид умјетничког изражавања, пала као дар са неба. Моје рано дјетињство, као и дјетињство мојих вршњака, обиљежено је ратом и недостатком сликовница, играчака и свега онога што данас постоји у изобиљу. Мислим да, када илуструјем своју ауторску сликовницу или књигу за неког другог аутора, заправо то радим за ону малу Мирну која је остала жељна сликовница и књига за дјецу. Нисам позвана да дијелим неке савјете и мисли како би данас требало васпитавати и учити дјецу, јер сама немам дијете. Али да га имам, ја бих вољела да га научим да буде маштовито, без неких апарата и технологије, да развије саосјећање према сваком бићу, да има свијест и поштовање и према травчици коју гази и оном мраву који носи терет. Иако се то можда не уклапа у данашње вриједности, ипак бих своје дијете васпитала онако како су моји родитељи мене васпитали. Поштен и посвећен рад, без пречица, па ако се не вреднује на Земљи, и те како се вреднује на Небу.
Шта слободније од ове слободе у стварању, погледу и говору о слободи за другог и то слабијег да додам и закључим? Мирнини одговори нису вапај за слободом већ мирна и пуна наде молитва за свет и сваког. Слободан свет. Мирна глуми у позоришту Семберија у Бијељини. Волела бих сва лица које доноси пред гледаоце да видим и чујем, јер јој верујем на сваку реч и сваку улогу. Сигурна сам да улоге и ликови уче од ње и њеног живота, те и ликове расписане вековима раније ослобађа да слободно живе. Дар и даровитост је истинита прича о разговору Бога са Човеком.
