ŽIVOT PROTKAN RADOŠĆU I SVETLOŠĆU

PIŠE: ANNA KONONENKO, PSIHOTERAPEUTKINJA, ART-TERAPEUT, PORODIČNI PSIHOLOG CENTRA ZANIMA (@ZANIMA.RS)

Niko od nas nije “tabula rasa” i imamo brojne potrebe već pri samom dolasku na ovaj svet. Pretpostavimo da tokom razvoja, u pokušaju da ostvarimo te potrebe, uz razna iskustva, izrastemo u dosta svesno biće koje jednog dana može da poželi da “bude svetlost koja jeste i širi se gde god da je”. Međutim, što je jednostavno na rečima – nije toliko jednostavno u praksi.

San psihoterapeuta je da klijent postane kreator sopstvenog života i da ga kreira sa lakoćom, osmehom, odgovornošću, ali s obzirom na dobrobit društva u kom se nalazi. Ali iako često imamo ideju o tome kojiim putem naš prijatelj ili klijent treba da nastavi da ide kako bi dospeo iz mraka u “svetlost” – sa više ispunjenosti, dobrote, ljubavi i nežnosti – kad damo predlog, dobijamo reakciju „nisam spreman/na“ ili “to nije za mene”. Onda se pitamo i razmišljamo šta stoji iza tog „nisam spreman“. Kakva osećanja je tako teško dodirnuti osobi preko puta? Obično je odgovor na to „sramota me je“ ili „bojim se“. Nemogućnost hendlovanja tih svojih negativnih ili nepoželjnih osećanja je najčešći razlog, čak i sa stanovišta neurofiziologije, zbog kojeg osoba zatvara vrata “svetlosti” pred sopstvenim nosom.

Nepotrebno je reći da niko od nas ne zna hoće li se ta prečica ka svetlosti ukazati i drugi put. Koliko puta se drugi put desio vama? Kako znate da i druga osoba vidi vašu svetlost, kvalitet i količinu sjaja na isti način?

Danas sam odlučila da ispričam priču o jednoj crnoj rupi koja je u stanju da proguta svu svetlost. Za nju znam ne samo iz profesionalnog iskustva rada sa porodicama, nego i iz ličnog iskustva mame i žene. Ta rupa nastaje tokom našeg odrastanja kad se narušava harmoničan tok odvajanja dece od roditelja.

Razdvajanje je osnovni zakon prirode, neophodan uslov i glavna pokretačka snaga našeg razvoja. Život se kreira spajanjem dve ćelije, koje dalje postaju jedna celina i koja se kasnije deli na mnogo drugih delova.

I što se čovek više razlikuje od društvenog okruženja, to mu je lakše da deluje, donosi odluke, bude sam svoj, živi zanimljivije i bogatije, a odnosi sa drugim ljudima postaju kvalitetniji, dublji i donose više radosti i svetlosti.

Ali, u realnosti, odvajanje često ne uspeva da se desi ili je vrlo otežano. Is svog iskustva znam koliko je teško primetiti koliko ste zaronili u svet svoje dece. Možda su se vaše granice i ranije lako pomerale.

Možda ovo nije vaš slučaj, ali jedan scenario jeste da čim udahnete mlečni miris bebine glavice, vaše srce zauvek prestaje da vam pripada. I onda živite samo u interesu dece. U toku ste sa dešavanjima na svim dečjim sajtovima, većdugo niste ništa kupili za sebe, čitav stan je put igračka, ali kupujete sve više i više. Navikli ste da ispunjavate želje dece na njihov zahtev, kombinujući dužnosti telepate, čarobnjaka i vile istovremeno. Bolje se sećate rasporeda treninga nego datuma venčanja sa suprugom. Ah, da, moj muž… Pa jeste. Kada ste poslednji put izdvojili veče samo za vas dvoje? Taj datum je još teže zapamtiti. Evo jednog paradoksa: čini se da deca u takvim uslovima ne postaju srećnija. Ona su histerična, frustrirana, „čudna“, ponašaju se prkosno i agresivno. I mama misli da treba da daje još više, pa još više, dok na kraju ne završi sa punom glavom misli o tome kako je loša majka.

Drugi scenario je da roditelji nemaju kapaciteta za decu – nisu ih planirali, imaju druge obaveze, mama je pod teretom očekivanja ili u odsustvu podrške upala u postporođajnu depresiju, bila je zlostavljana pa je zatrudnela, razvela se… U tom slučaju se ne desi ni spajanje sa detetom – a umesto razumevanja i topline, na prvo mesto najćesče dolazi kontrola.

– Mama, da li mi je hladno?
– Ne, gladan si.

Ova anegdota je najbolja ilustracija za jednu od poruka koju mnoga deca dobijaju od roditelja. Si­gurno imate u glavi neku scenu kad dete traži ba­nanu, a majka insistira da ono jede čorbu. U oba slučaja, poruka koja se provlači – dete ne raste i nema svoje želje.

I za jedan i za drugi scenario važi posledica da je detetu jako teško razumeti šta želi kada je u blizini neko ko uvek zna šta mu treba. Čak i kad mama to radi iz ljubavi, često se odvija sledeći scenario: namireno dete, sito, naspavano, uz mamu se oseća sigurno i dobija impuls da istraži svet, ispruži ruke, pokuša da dohvati neki pred­met. Ulaže napor, puzi ili se prevrće, približava se nekoj igrački koja mu je privulka pažnju. A onda majka žuri da mu „pomogne”, dirnuta činjenicom da se beba sama istegnula. Mama daje željenu igračku, ali u suštini u isto vreme i prekida važan mehanizam razvoja – impuls za akciju. U drugoj varijanti, dete stalno čuje “nemoj, stani, pašćeš”. I tako iznova i iznova.

Tako se desi da u porodici raste osoba koja nema impuls za akciju. Dete ne pokazuje inici­jativu i ne teži ni za čim, pogotovo ne za tim da bude “svetlost”. Nema samopouzdanja, jer u pot­punoj slobodi ili kontroli osećaju haos ili vrtog­lavicu i počinju da žure. Kao rezultat, sve što je “nepoznato” se odbacuje za svaki slučaj, radi sigurnosti. Takvo dete će se pridržavati pred­loženog scenarija roditelja čak i kada odraste i prođe glavne faze: studije, zapošljavanje, porodi­ca, hipoteka. Najčešče uživa u društveno odobre­noj varijanti zavisnosti poput radoholizma, preje­danja, kupoholizma. I tek sa godinama, ili razvije napade panike, ili postepeno primećuje da ga juri neka vrsta mučnog osećaja, naslućivanje nekog neshvatljivog izvora dosade i nezadovoljstva, bez obzira na to što je “sve kako treba”.

Ako se ne desi harmonično odvajanje u skladu sa uzrastom, odrasli se suočavaju sa beskrajnim finansijskim poteškoćama, malim prihodima, stalnim preprekama u ljubavnom i profesional­nom životu, malim i velikim neuspesima. Osećaj sopstvene nemoći, poput deteta, koje je potpuno zavisno od krupne figure roditelja. Osoba koja nije započela ili nije završila razdvajanje, zatvara sopstveni napredak u svet, ne razvija svoje talen­te, potencijale, duševne snage i sjaj u očima. Um­esto toga, loše spava, ne zna da se zaljubi otvor­enog srca, ima depresivne epizode, neprestano čuje glasove koji su nekad bili od koristi, ali sada su prepreka na svakom koraku – “dobro je kad sumnjaš u sebe, budi dobra, skromna, nemoj da galamiš, pazi šta pričaš, nemoj da upadaš u oči, budi tiha, ne traži puno, što si tako nezahvalna…”.

U praksi, sve to se da rešiti sporim radom na uki­danju šablona i generičkih scenarija. I kao rezul­tat, osoba postaje bliža svojim roditeljima i pre­cima, ali iz sasvim druge uloge pune svetlosti, le­pote i slobodne volje. Dolazi do moćne podrške u obliku podrške celog roda.

Ta sloboda da znate šta želite i da možete da odlučujete o svojim životnim ciljevima je moguća kad majka ima jasne sopstvene granice, a ne ostaje poput nepreglednog okeana. I suprotno, ako deca počinju da se tope u tom okeanu bez osećaja podrške – odmah počinju da sumnjaju u svoje pravo da maštaju i u verovanje da je život sigurno mesto, protkano radošću i svetlošću, boje se da traže ono što im je potrebno.