ПИШЕ: ДАНИЈЕЛА МАРКОВИЋ
ИНТЕРВЈУ: НАТАША ЈЕФТИЋ
ФОТОГРАФИЈЕ: ЛИЧНА АРХИВА
Језичке бравуре и животне гравуре моје саговорнице, филолога и професора руског језика Наташе Јефтић, уклопиле су се у тему овог броја – о нашим моћима. Разговарајући са њом, а дуго година пратећи њен рад, разумела сам да је једно у њеном животу и раду сигурно, а то је да је моћ, помоћ, пут и путовање препустила Богу и то на начин који је ослободио ропства пуког професионализма и упутио је у непролазне односе са ученицима, колегама, пријатељима, заједницом коју тако лако сведочи. Укључена у важне пројекте у образовању поред рада са ученицима, слободна сам да са читаоцима поделим утисак да је Наташа успела неки лични речник да направи, по коме преводи живот у догађај, а дописује странице и странице из искуства сусрета са другим и другачијим, свима који говоре језиком добрих дела.
ТРИДЕСЕТ ГОДИНА СЕ БАВИТЕ РУСКИМ ЈЕЗИКОМ. БАВЉЕЊЕ ЈЕЗИКОМ ЈЕ НЕПРЕСУШАН ИЗВОР КОЈИ ЈЕ СВЕ САМО НЕ ПУКА ИНФОРМАЦИЈА И ЗНАЊЕ ВЕЋ УЛАЗАК У ПРОСТОР СЛОБОДЕ ПРИХВАТАЊА ДРУГОГ И ДРУГАЧИЈЕГ. ВАШЕ ДУГОГОДИШЊЕ ИСКУСТВО ЈЕ ИСКУСТВО ЉУБАВИ КОЈА СЕ ОДМАХ ЧИТА ИЗ СВЕГА ШТО РАДИТЕ И ПРЕДАЈЕТЕ УЧЕНИЦИМА. КАКО СТЕ УЧИЛИ ОВУ ВЕЛИКУ КУЛТУРУ И ЈЕЗИК И КАКО СЕ У ВАМА ПОКРЕНУЛА ТОЛИКА ЉУБАВ ПРЕМА РУСИЈИ?
Први пут сам дошла у контакт са руском културом посредно путем руских бајки и цртаних филмова. Осим тога, моја мама се дружила са професорком руског језика, тзв. бабушком, која је у то време, иако пензионисана у државној служби, радила хонорарно као професорка у Цетињској богословији. Дакле, Цетиње, мој родни град, пружио ми је прва сазнања о великој руској култури и језику.
У петом разреду добијам Pуски језик у школи, као други страни језик. Моментално осећам његову привлачну силу. Самим слушањем наставника на часу умем све да поновим од А до Ш (или од А до Я). Схватам да сам се у њему сасвим препознала. Године иду, мој живот је директно везан за Цетињски манастир и митрополита Амфилохија, који у то време доводи најчувенија имена руске духовности, културе и просвете. У живом контакту сам са носиоцима језика и културе ове велике нације и тај контакт не губим упркос нашој физичкој одвојености. Дописујем се са децом коју сам ту упознала, развијамо наше познанство и учимо једни од других језик, певамо руске и српске песме и договарамо нове сусрете.
ДАНАС СЕ ЗНАЊЕ КАТЕГОРИШЕ У НЕШТО ШТО СЕ БРЗО МОЖЕ УНОВЧИТИ, ИСКОРИСТИТИ И ЊИМЕ ЗАРАДИТИ. ВИ РАДИТЕ У НАСТАВИ И ПРЕДАЈЕТЕ УЧЕНИЦИМА РУСКИ ЈЕЗИК, РАЗРЕДНИ СТАРЕШИНА СТЕ И СВАКА ОБЈАВА КОЈОМ СЕ ОБРАЋАТЕ ЈАВНО УГЛАВНОМ СЕ ОДНОСИ НА УЧЕНИКЕ И ОДНОСЕ КОЈИ ПРЕТРАЈАВАЈУ И ВАН ШКОЛЕ И ГОДИНАМА ПОСЛЕ ИЗЛАСКА УЧЕНИКА ИЗ ШКОЛЕ. ПИТАЊА КОЈА СЕ ЧЕСТО ПОСТАВЉАЈУ ПРОСВЕТНИМ РАДНИЦИМА СУ „КАВИ СУ ИЗАЗОВИ, САТИФАКЦИЈЕ И СЛИЧНО”. ЈАСНО ЈЕ ДА СУ ИЗАЗОВИ У НАСТАВИ КАО И ИЗАЗОВИ ВРЕМЕНА И СВЕТА У КОМЕ ЖИВИМО. ДА ЛИ ИМАТЕ ЛОША ИСКУСТВА У РАДУ СА УЧЕНИЦИМА И КАКО ИХ ПОПРАВЉАТЕ? ДА ЛИ СТЕ У ПРИЛИЦИ ДА ИХ УПУТИТЕ У ИЗБОР ПРОФЕСИЈЕ И ЗНАЊА КОЈА НИСУ НА ПРВИ МАХ ПРОФИТАБИЛНА, АЛИ ДУГОРОЧНО ДОНОСЕ ИСТИНСКИ ИЗБОР И ЗНАЊЕ КАО ИМАЊЕ, ПОКРЕТНИНУ КОЈОМ ЋЕ ЖИВЕТИ?
Поставила сам такав категорички императив да просто немам времена да себе жалим и да се жалим. Када се и догоде такви изазови у мом професионалном животу, једноставно схватим да је предавачки посао усмерен ка свима једнако, али да га свако доживљава на свој начин и препознаје у свом тренутку. Борим се да останем увек једнако хладна и предусретљива упркос свим изазовима на овом мом путу. Дешавало ми се да имам отворене дијалоге са децом, која ме питају – шта ће мени школа у животу и ваш руски језик – а да истрајем у томе да останем професионална и пошаљем поруку да се све догађа с разлогом и да, ако то сада не схватају, доћи ће време када ће то разумети. Обавезно додам на крају да сам ја цео живот учила математику, а да сада обављам посао за који ми она уопште није потребна. Све је то ствар перцепције, а деца су мала и још увек недовољно зрела да би схватила велике животне поуке.
Што се тиче питања у вези са избором професије, ми са осмацима то чак имамо и као тему коју озбиљно обрађујемо и равноправно дискутујемо о томе, које професије би у данашње време биле њихов прави избор, које су њихове предности и мане, шта је по њиховом мишљењу најтеже обављати, а шта најлакше, обавезно их питам да ли је професија коју ја обављам лака или тешка, јер ме занима како они мене после четири године нашег дружења доживљавају и шта је дужан да зна, уме и воли човек који се бави просвећивањем младих. И деца одлично резонују, а и претворе се у ухо да чују шта њихови другари мисле на ту тему, учећи да све то кажу на руском језику.
КОЈЕ РУСКЕ КЛАСИКЕ ИЗДВАЈАТЕ КАО СВОЈЕВРСНЕ СВЕТЕ КЊИГЕ КОЈЕ ОБЛИКУЈУ СТВАРНОСТ И ЗБОГ КОЈИХ СТЕ ВИ ЗАВОЛЕЛИ ЈЕЗИК И НАРОД, И КОЈЕ СВИМА ПРЕПОРУЧУЈЕТЕ КАО ПОЧЕТАК И КРАЈ ИЗУЧАВАЊА ЈЕДНЕ КУЛТУРЕ АКО КРАЈА ИМА?
Толико ми је тешко да издвојим најлепше, али покушаћу. „Златно доба” руске књижевности је било моје пропутовање кроз чудесни свет Гогоља, Љермонтова, Тургењева, Чехова, Пушкина и осталих великана чијим се делима и данас враћам. Ако ме питате ко ме је освајао својим невероватним великим романима и кога сам знала да читам непрекидно и по десет сати, онда је то дефинитивно Достојевски. Он се бавио дубином људске душе са свим њеним гресима и мрачним странама и успевао је да ме заинтригира како такве душе учинити срећним.
Овим разговором препоручујем читаоцима уџбеник и радну свеску на којима сте радили заједно са великим тимом људи од вере, ако могу колоквијално тако да их назовем због љубави према писаној речи, али више од свега деци, ученицима до којих ће уџбеници стизати и бити им на помоћ. Да ли нам можете рећи нешто о том искуству и колико сте и себи и својим колегама помогли и олакшали рад са новим уџбеницима и очигледно новијим приступом и избором текстова?
Надам се да ће тај мој мали допринос олакшати учење оним људима који тек почињу да уче руски језик, пружити нове идеје и форме онима који су у том учењу одмакли и додатно инспирисати оне који се, као и ја, т руде д а велики руски језик и граматику приближе деци 21. века. Циљ рада на уџбенику и самог прихватања да се опробам у том послу био је да учење руског језика буде савремено и актуелно, како бисмо ишли у корак са временом и модернизацијом наставног процеса. Када ме питају шта мислим о том уџбенику, обавезно свима кажем да сам га ставила на пробу наредне четири године, јер је веома важно такве материјале проверавати у настави и међу онима којима су намењени. Није релевантно другачије.
НАПИСАЛИ СТЕ ПОВОДОМ ПРАЗНИЧНИХ ДАНА И ОБЈАВИЛИ РЕЧИ: „ДА СЕ ОПЕТ РОДИМ, ПОНОВО БИХ ЖИВЕЛА СВОЈ ЖИВОТ И СТИЦАЛА ИСТЕ ПРИЈАТЕЉЕ” СА УВИДОМ ДА НИСУ ПРИЈАТЕЉИ СТИЦАЈ ОКОЛНОСТИ ВЕЋ ДОСЛОВНО СТЕЧЕНО БЛАГО. ДАНАС У КУЛМИНАЦИЈИ КОМУНИКАЦИЈЕ ОСТАЈЕ УТИСАК ДА ЉУДИ ЗАПРАВО ЋУТЕ О СЕБИ И ТИМЕ ЋУТЕ ЗА ДРУГЕ, МНОГЕ. ВАШ ПОСАО ЈЕ ПРЕДАВАЊЕ РЕЧИ ДРУГОМЕ. ДА ЛИ ЈЕ УПРАВО ТАЈ И ТАКАВ ПОЗИВ ПРИЗВАО, ОДАЗВАО И ДРУГЕ ИЗБОРЕ У ЖИВОТУ, ПА ТАКО И ПРИЈАТЕЉЕ И ОКРУЖЕЊЕ?
Дивно сте ме инспирисали Вашим питањем, да поделим са Вама моју мисао водиљу која ме не напушта свих ових година бављења руским језиком. Као што постоји позив, постоји и призив. Сматрам да сам ја одабрала свој позив по призиву, као што сам по промислу Божијем, будући да носим руско име Наташа, постала професор руског, а не неког другог језика. За мене је највећи дар кад пишем и када написано прожме нека посебна емоција и смисао и заиста да се опет родим, опет бих постала филолог и учила од најбољих да преносим оно што многи ћуте за друге, а ја баш уживам да предајем и делим са другима. Мој позив мени диктира и друге изборе у животу. Невероватан је број оних који су, будући обични „случајни” пролазници кроз мој живот, постали моји најближи пријатељи. Ту нема граница, по целом свету. Захваљујући руском језику, стичем пријатељства и она су трајна, тј. наш однос постоји без обзира на даљину и просторне препреке. Моји најближи пријатељи су Грци, Јермени, Белоруси, Казахстанци, Туркменистанци, Киргистанци, Турци, Бугари, Италијани, Пољаци, Американци, Естонци, Шпанци, Португалци, Израелци… И све нас повезује један једини моћни руски језик.
НИЈЕ УОБИЧАЈЕНО У ОВИМ РАЗГОВОРИМА ЗА ЧАСОПИС ДА ГОВОРИМО О ПОРОДИЦИ, АЛИ ЗА ВАС ИЗОСТАВЉАЈУЋИ ТАКВО ПИТАЊЕ ИЗГЛЕДА КАО ДА ПОЛОВИЧНО УПОЗНАЈЕМО СВЕТ И ЖИВОТ КОЈИ ЖИВИТЕ. ИНДИВИДУАЛИЗАМ ЈЕ ПРЕПЛАВЉЕНА РЕАЛНОСТ, А ДАНАС СУ ЗАИСТА СВЕТИОНИЦИ – ЗАЈЕДНИЦЕ И ПОРОДИЦЕ. УСПЕЛИ СТЕ ДА БУДЕТЕ ДЕО ЗАЈЕДНИЦЕ И ПОРОДИЦА. ИМАТЕ ЛИ УТИСАК ДА ЈЕ ДОВОЉНО ВАШОЈ ДЕЦИ И УЧЕНИЦИМА БИТИ САМО ПРИМЕР ИЛИ ПОНУДИТИ ЈОШ НЕКО САЗНАЊЕ КАО МОГУЋИ ВОДИЧ, РАДНА СВЕСКА ЗА ЖИВОТ КОЈУ ЋЕ САМИ ПОПУЊАВАТИ?
Ако смем рећи, колико год живели оно што говоримо, понекад је важно деци и говорити о ономе што живимо. Њихова знатижеља и упитаност су јаке и они се уче да препознају шта је добро, а шта лоше и већ у тим својим годинама праве озбиљне селекције и изборе што ми, њихове светле тачке и узори, и видимо и можемо лепо да каналишемо. Толико много образовања, вртић, основна школа, средња, факултет, а мало ко нас упути како да се боримо са својим самосаботирајућим уверењима, са токсичним односима, са изградњом здраве слике о себи и да истински заволимо учење, које нас чека после и у даљем животу. Трудим се да знања о руском језику увек повезујем са околностима из живота и да деци причам о њиховој важности и о важности свих, па и најмањих корака на путу њиховог усавршавања и напредовања. На крају осмог разреда имају задатак да опишу најјаче импресије у вези са мном и обавезно ми неко од њих повери тајну да сам му била велика подршка у образовном смислу и да сам као таква била оријентир какви да буду у својим међуљудским односима. Треба деци говорити и живети оно што им говоримо.
И закључак је баш такав као и увод – живети оно што говоримо.
