ZELENE RADIONICE SAVREMENE ŽENE

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
INTERVJU: OLGA GAVRIĆ
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE

DR OLGA GAVRIĆ JE ROĐENA U BEOGRADU, GDE JE ZAVRŠILA OSNOVNU ŠKOLU, GIMNAZIJU I EKONOMSKI FAKULTET. PO OPREDELJENJU JE NEPOPRAVLJIVI OPTIMISTA I ZALJUBLJE­NIK U MODU, PUTOVANJA I ŽIVOT, A PO ZVANJU DOKTOR EKONOMSKIH NAUKA. NAKON ZA­VRŠETKA FAKULTETA, KARIJERU ZAPOČINJE NA POLJOPRIVREDNOM FAKULTETU, GDE JE GRADILA SVOJ PUT KAO SARADNIK U NASTAVI, ZATIM ASISTENT I TRENUTNO KAO DOCENT. U POSLEDNJE DVE GODINE, SVOM PORTFOLIJU POSLOVNIH AKTIVNOSTI DODAJE ZELENE RADIONICE SA AKCENTOM NA CIRKULARNU EKONOMIJU I KORPORATIVNU ODRŽIVOST.

Docent si na Poljoprivrednom fakultetu, predaješ Makroekonomiju i Ekonomiku pri­rodnih resursa i životne sredine. Posao na fakultetu je inspirativan jer rad sa studenti­ma nosi određenu energiju.

Baš tako, rad sa studentima je moj omiljeni segment akademske karijere. Najveći kompli­ment za svakog predavača je priznanje stude­nata da su predavanja zanimljiva i interaktiv­na, odnosno dinamična i korisna. Veoma me raduje njihov uspeh na samom ispitu, kao i u daljoj karijeri. Na predavanjima neretko raz­menjujemo misli i diskutujemo i o temama koje nisu neposredno vezane za materiju koju pre­dajem. Smatram da svaki nastavnik Univer­ziteta ima veliku odgovornost jer studentima daje primer i ohrabruje ih da istraju u svojim ciljevima i željama.

Često kažem da sam nakon časova odmorni­ja i sa više energije. To je zato što svaki vaš uloženi atom snage i znanja, studenti prepo­znaju i vrate duplo, a to je istinska inspiracija i satisfakcija u poslu. Posebno zadovoljstvo su i prijavljeni završni radovi studenata – trenutno sam mentorka na jednom diplomskom i jed­nom master radu.

Tvoj rad i kreativnost nisu usmereni samo na fakultet, već organizuješ i radionice u oblasti cirkularne ekonomije. Šta bi to zna­čilo i koje teme se obrađuju?

Životna prekretnica, kao i sticaj okolnosti u ko­jima sam se našla, podstakli su me da kreiram zelene radionice. Prostor i šansu koju sam prepoznala na tržištu udružila sam sa znanjem i preduzetničkim entuzijazmom koji su rezulto­vali zelenim radionicama. Radionice su kon­cpirane u četiri celine, gde učimo i diskutujemo o SDG-u (eng. Sustainable Deveploment Go­als), konceptu cirkularne ekonomije i recikla­že, radimo case study i kreiramo eko proizvod. Po svom karakteru su veoma interaktivne i održavaju se jednom mesečno u prestižnom beogradskom coworkingu. Za jesen planiram i novu radionicu u oblasti ESG-a (eng. Envi­ronment Social Governance) i RSCI-a (eng. Responsible Supply Chain Initiative).

Da li je „zelena tranzicija“ bolna? Ili nam treba samo malo više discipline i odgovor­nosti u svemu?

Dobro pitanje. Svaka tranzicija je izazov i označava iskorak u nešto novo. Zelena tranzi­cija zahteva proaktivnost i pragmatičan pristup prioritetnim aspektima životne sredine. Pored disipline i odgovornosti, od izuzetnog značaja su institucionalna podrška, sistemsko sprovo­đene zelenih politika, inovacije, kao i saradnja kompanija i potrošača u svim fazama životnog ciklusa proizvoda. Konkretno se misli na kom­binovanje tržišnih inicijativa za eko rešenja i investiranja u neophodnu prateću infrastruktu­ru i opremu. Poslednji, ali ne i najmanji važan element za uspeh zelene tranzicije je ekološka osvešćenost stanovništva koja se stiče kroz edukaciju i širenje znanja.

Koji su primeri pozitivne prakse?

Volim da pomenem Sloveniju, jer je zemlja koja je u poslednjih 10 godina ostvarila vrlo značajne pomake u kontekstu održivosti i ze­lenih politika u regionu. Pored toga, uvek se osvrnem i na skandinavske zemlje koje koriste obnovljive izvore energije i ukupan potencijal reciklaže.

Koja je ciljna grupa sa kojom rado radiš?

To su najčešće zainteresovani pojedinci koji dolaze iz velikih sistema tipa korporacija, ali i predstavnici malih biznisa: brendovi održive mode, proizvođači eko kozmetike, start-up kompanije. Takođe, često dolaze i ekološke organizacije, kao i kolege sa drugih fakulteta koje žele da prošire postojeće znanje iz život­ne sredine.

Šta dobijaju tvoji klijenti, a šta ti dobijaš od njih?

Kada predstavljam radionicu, uvek navodim dva glavna cilja: 1) edukacija i 2) networking i povezivanje sa drugim učesnicima, što je već sad postalo uobičajna praksa. Sticanje novih znanja olakšava kompanijama da se prilagode drugačijim uslovima na tržištu koje sa sobom donosi zelena tranzicija. Pored toga, edukacija otvara prostor i za definisanje novih inovativ­nih ideja i poslovnih šansi. Poslednji segment radionice nudi opciju učesnicima, postojećim eko proizvođačima, da predstave svoj biznis i steknu nove klijente.

Znanje je dvosmerna ulica, pa tako i ja na ra­dionicama mnogo naučim od svojih učesnika. Volim da kažem da me je svaki novi kontakt profesionalno oplemenio i ujedno bio veoma koristan – zaista pravi win win. Radionice su mi donele i nova iskustva u vidu učešća na panelima, kao i i televizijska gostovanja, čime sam pomerila sopstvene granice.

Šta voliš da kreiraš u svojoj profesiji?

Za svakog profesora je važno da, pored for­malnog znanja, poseduje soft skills u smislu da osluškuje svoje studente i prilagodi preda­vanja dinamici grupe. Nekad sam samo pro­fesor, a nekad i psiholog, drugarica i rame za plakanje. To je velika odgovornost, ali i privi­legija. Savladavamo i učimo o ekonomskim izazovima, ali i usvajamo važne životne lekcije i pouke. Studenti to vole i prepoznaju, jer do­brota će spasiti svet.

Dvadeset prvi vek zahteva konstantnu edu­kaciju, rad na sebi. Gde sebe vidiš za pet godina?

Fakultet i rad sa studentima su moja velika lju­bav. Za pet godina vidim sebe na narednoj le­stvici a to je vanredni profesor, ali i kao uspeš­nog konsultanta u privredi jer tim zadovolja­vam potrebu za dinamikom i napredovanjem.

Tema julsko–avgustovskog izdanja RYL magazina je „Strast kao autentičnost“. Kako vidiš autentičnost koja te izdvaja od drugih?

To je nezaustavljiva pozitivna energija i život­na radost koju rado delim i budim u drugima.