PIŠE: BRANISLAV JANKOVIĆ
FOTOGRAFIJA: IZ PRIVATE ARHIVE
„Neki će svemir ponovo da nas stvori”
Rečenica iz pesme Sunce, mog Nišlije Branka Miljkovića.
Onog kojeg je obasjala sopstvena vatra. I izgorela. Onog što se poput Ikara previše približio žutoj zvezdi.
Nekim ljudima i prah gori.
Možda je hteo da umesto svemir stavi reč Bog. Možda je hteo, ali nije. Čudno je sve to sa čovekom i stvaranjem.
Još čudnije kada se u sve to umeša i vatra.
Možda je verovao u paralelne univerzume ili reinkarnaciju. Možda mu se ovaj svemir nije sviđao, te je ovim stihom, kao svojevrsnom vradžbinom, naručio matericu neke druge vasione, one koja neće suditi svojim pesnicima – da se u njoj stvori kao neko drugi.
Uvek sam smatrao da pesnici pišu sami sebi. Drugima ako se dopadne to je u redu. Ako im se ne sviđa i to je u redu. Pesnik je neko ko se najviše razgoliti, pokazujući golotinju svojih pesama bez srama i stida, siguran da je to nešto vredno kamena i boja.
Volim samouverenost i žar poeta.
Pesme treba pamtiti, voleti, recitovati. Kada smo to prestali da uživamo u njima, tražeći tajnu koju većina pesama uglavnom i nema?
Ili ja olako gledam na stvar, pojeden saznanjem da mi, romanopisci, nemamo onu žar iz prošlog pasusa, te trpamo sve moguće zavere i tajne u naša dela, sve u nadi da ćemo izgoreti na lomači oduševljenja naših čitalaca.
Mogu celu knjigu da napišem o tom svemiru i da nikada ne budem siguran u tačnost svog objašnjenja – u prozi nije bitna istina, te ni vi ne shvatajte ozbiljno sve ono što napišem.
A i svemir zna da slaže.
Ne volim filozofije i objašnjavanja o prolaznosti života, ustrojstvu univerzuma, neprekidnom nizu stvaranja koji se nikada ne prekida, o ljudskoj nemoći pred kosmičkim zakonima, o prolaznosti i krhkosti čovekovog postojanja.
Nije li to tema svake knjige? Nije li to tema svačijeg života? Na ovaj ili onaj način.
Zaslužujemo li da nas svemir opet stvori?
Šta ako odluči da nas ovog puta preskoči i da naš broj u mnoštvu onih koji čekaju, ne bude izabran.
Možda nismo bili dovoljno dobri, ali nadamo se da su svakom univerzumu potrebni i grešni ljudi, pa ćemo se opet pojaviti, iznova i iznova se rađati i pokušavati da promenimo dobijenu sudbinu. Da u narednom izvlačenju brojeva barem dobijemo šansu da se dokopamo novog rađanja.
Po čemu bi dobar svet bio dobar, ako nema loših ljudi?
Moramo li da u ovom životu završimo sve ono što smo započeli, planirali? Smemo li da ostavimo neke planove i ciljeve za naredni život? Sve što možeš da uradiš u ovome životu uradi, neko bi rekao. Ne ostavljaj ništa za naredni.
Jer možda ćeš se roditi kao pesnik. Krhkih osećaja i tananih misli i onda ništa od posla – umetnici su lenštine i vole samo svoju umetnost.
Da li je svemir pravedan? Možemo li reći: čudni su putevi svemira, besni na loše stvari koje nam se dešavaju, trudeći se da nađemo razlog zašto baš nama i gde nestade pravda. Lako je ljutiti se na Boga, ajd probajte da se naljutite na svemir. Ili da ga psujete u svakodnevnom govoru. Lakše je sa božanstvima, spustimo ih na naš nivo. Sa univerzumom je to malo teže.
Ali šta ako se usudimo da mi sami stvorimo svemir?
Hoće li to biti čin hrabrosti ili ludila, tako svojstvenog svakom stvaraocu? Hoćemo li u tom stvaralačkom ludilu imati mere, granice, postaviti pravila, odrediti dno i vrh? Možda ćemo se, potaknuti tolikom količinom moći, pretvoriti u stvoritelja bez skrupula i morala. Hoće li svemir koji stvorimo biti po meri čoveka? Ili još jedno gubilište, bez čistilišta i obećavajućeg raja.
Pa, dobro, reći će neko, ja imam svoj svemir i neću da ga namećem drugim ljudima, on je samo moj i tako trpimo se mi, nikoga ne ugrožavajući. I ako treba, izgoreću sa njim ili u njemu.
A ja?
Hoću da me rodi neki tuđi svemir. Nečiji. Kakav god. Da budem njegov deo. I zato menjam sve svoje svemire i porođaje, za sunce pesnika koji ću postati.
