ZAMIŠLJENA DOMOVINA

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
INTERVJU: MILOŠ RAŠIĆ
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE

MILOŠ RAŠIĆ, DOKTOR ETNOLOGIJE I AN­TROPOLOGIJE, ROĐEN JE 1991. GODINE U ZRENJANINU. SVE NIVOE STUDIJA ZAVRŠIO JE NA ODELJENJU ZA ETNOLOGIJU I AN­TROPOLOGIJU FILOZOFSKOG FAKULTETA UNIVERZITETA U BEOGRADU, GDE JE I DOK­TORIRAO 2020. GODINE S TEMOM „INSTITU­CIONALNA KONSTRUKCIJA I PREZENTACI­JA IDENTITETA U SRPSKIM KLUBOVIMA U BEČU“. ZAPOSLEN JE U ETNOGRAFSKOM INSTITUTU SANU, U STATUSU NAUČNOG SARADNIKA. U SVOM NAUČNOM RADU, BAVI SE ETNOLOŠKIM I ANTROPOLOŠKIM ISTRA­ŽIVANJIMA RAZLIČITIH TEMA, A NEKE OD NJIH SU: MIGRACIJE, IDENTITET, KULTUR­NO NASLEĐE, PLES I MUZIKA. REDOVNO PU­BLIKUJE RADOVE U DOMAĆIM I MEĐUNA­RODNIM NAUČNIM ČASOPISIMA. OBJAVIO JE MONOGRAFIJU „ZAMIŠLJENA DOMO­VINA: KLUBOVI, IDENTITET I INTEGRACIJA SRPSKIH GASTARBAJTERA U BEČU“, KOJA PREDSTAVLJA REZULTAT ISTRAŽIVAČKOG RADA ZA POTREBE DOKTORSKIH STUDI­JA I ZA NJU JE DOBIO NAGRADU „DUŠAN BANDIĆ“ ZA NAJBOLJU KNJIGU U OBLASTI ETNOLOGIJE I ANTROPOLOGIJE ZA 2022. GODINU, KOJU DODELJUJE FILOZOFSKI FA­KULTET UNIVERZITETA U BEOGRADU.

KAKO SI SE ODLUČIO ZA SVOJ DOKTORSKI RAD, ODNOSNO ISTRAŽIVANJE KOJE JE KASNIJE PRERA­SLO U KNJIGU „ZAMIŠLJENA DOMOVINA: KLUBO­VI, IDENTITET I INTEGRACIJA SRPSKIH GASTARBAJ­TERA U BEČU“?

Mogu reći da je ova tema, na neki način, pro­našla mene. Naime, kada sam nakon osnovnih studija počeo da radim u Muzeju Jugoslavije, angažovali su me na projektu „Jugo, moja, Jugo – gastarbajterske priče“. Cilj ovog projek­ta bio je da se prikupe životne priče i predmeti koji oslikavaju procese migracija prve generaci­je jugoslovenskih radnika u Austriju i Nemačku, a na osnovu te građe priređena je i istoimena izložba krajem 2016. godine. S tim u vezi, moj zadatak je bio da radim klasična antropološka istraživanja na terenu, da putujem prevashod­no po Srbiji, po selima i gradovima iz kojih su potekli gastarbajteri i da beležim njihove migra­cijske priče. Istraživanja za pomenuti projekat trajala su dve godine, prikupljena je obimna građa i uvideo sam da su priče gastarbajtera nedovoljno dostupne, kako u naučnoj, tako i u široj javnosti. O gastarbajterima se retko priča, narativi se generalizuju, a uglavnom se pomi­nju u negativnom kontekstu kao ljudi koji ima­ju devizne penzije, troše velike količine novca na svoje kuće, skupe automobile, glamurozna slavlja i tome slično. Čak se i u popularnoj kul­turi – filmovima, serijama, novinskim člancima, gastarbajteri ne predstavljaju afirmativno.

Kada je došlo vreme da upišem doktorske stu­dije, shvatio sam da sa prikupljenom građom o gastarbajterima moram nešto da uradim i to je bio pravi način da fokusiram, ali i produbim svoja istraživanja. Odlučio sam se za Austriju i Beč iz nekoliko razloga. Prvenstveno zbog obima doktorskog rada, ali iz namere da anali­za bude temeljnija, morao sam da suzim polje svog istraživanja na samo jednu državu, a po­tom i na samo jedan grad. Svaka država ima svoje posebne politike prema migrantima i na­činima njihove integracije, zbog toga nije bilo moguće da obuhvatim više od jedne evropske države. S druge strane, Beč je grad u kojem živi najveća srpska zajednica. Ujedno, veoma je blizu Srbiji i putovanja na terenska istraživa­nja sam mogao lako da organizujem što je bilo važno jer sam u Beč odlazio često, a i veliki deo istraživanja samostalno sam finansirao.

KO SU ZAPRAVO GASTARBAJTERI? KAKO SE DEFI­NIŠU?

U svakodnevnom govoru, pod terminom ga­starbajter podrazumevamo sve one pojedince koji su zaposleni van zemlje matice. Termin ima, mahom, negativne konotacije – gastar­bajteri su ismevani, a predstave o njima svode se na generalizacije. Ipak, važno je znati da se ovim terminom, makar u naučnom diskursu, označava posebna migrantska grupa u odre­đenom vremenskom kontekstu.

Sam pojam je nastao sedamdesetih godina u Austriji kako bi se njime označili privremeni radnici koji su iz siromašnijih zemalja dolazili tu da rade. Iako je pojam gastarbajter bio u zva­ničnoj upotrebi svega nekoliko godina, nakon čega je zamenjen politički korektnijim termini­ma auslander (stranac) ili migrantern (migrant), u neformalnoj upotrebi se do danas redovno koristi. Tu je reč, pre svega, o onima koji su na rad u inostranstvo otišli tokom šezdesetih i početkom sedamdesetih godina XX veka, čija je namera bila da u što kraćem vremenskom periodu zarade novac kojim bi po povratku u zemlju maticu rešili egzistencijalna pitanja. Ka­rakteriše ih nisko obrazovanje budući da je ve­ćina njih završila samo osam razredna osnov­ne škole, a neki ni to. Njihova tranzicija u „drugi svet“ nikada nije izvršena do kraja, već su zau­vek ostali zarobljeni između zemlje matice i ze­mlje u kojoj rade, kao i između dve pomenute kulture. Održali su prisne odnose sa zemljom maticom, osećaju se kao njeni građani, često su odbijali da se odreknu državljanstva zarad onog koje im nudi zemlja u kojoj rade, pri čemu ni jezik te zemlje nikada nisu savladali do kraja. Upravo je izvesna liminalnost njihovog identite­ta ono što karakteriše sve gastarbajtere iz tog perioda. Pojam gastarbajter koristan je i kada se govori o širem kulturnom identitetu ove gru­pe, pa tako njim označavamo i potomke prve generacije. Iako potomke gastarbajtera ne mo­žemo smatrati strancima ili migrantima, jer su pretežno rođeni i socijalizovani u Austriji, oni su ipak vaspitavani i određene modele ponašanja preuzeli od svojih predaka – gastarbajtera. Zbog toga kultura gastarbajtera i dalje snažno opstaje.

KOJI SU BILI GLAVNI RAZLOZI ODLAZAKA SRBA U AUSTRIJU?

Tu je reč o radnim migracijama. Nakon Drugog svetskog rata i ratnih razaranja, zapadnoe­vropske zemlje počele su da obnavljaju svoje države za šta im je bila potrebna nekvalifikova­na ili niskokvalifikovana radna snaga. S druge strane, u Jugoslaviji se tada dešavala ubrzana industrijalizacija zemlje – verovalo se da je mo­derno društvo zapravo industrijalizovano druš­tvo. Usled industrijalizacije, došlo je i do velikih demografskih kretanja, a pretežno su ljudi sa sela prelazili u gradove zarad zaposlenja u fa­brikama. U takvim okolnostima, tržište rada u Jugoslaviji nije bilo dovoljno veliko da podnese pritiske radne snage i državni vrh je došao na ideju da problem nezaposlenosti rešava izvo­zom radne snage u inostranstvo. Početkom šezdesetih godina XX veka, Jugoslavija prven­stveno potpisuje sporazume o odlasku radnika na privremeni rad u Nemačku i Austriju, a ka­snije su Jugosloveni odlazili i u mnoge druge države. Priliku da potraže posao u Austriji, ju­goslovenski radnici imali su u sopstvenoj zem­lji. Naime, oglase za rad poslodavci iz Austrije oglašavali su u biroima za zapošljavanje, me­dijima, ostavljali su plakate u ambasadama itd. Oni koji su odlazili na rad u inostranstvo bili su uglavnom najsiromašniji, ali i najmanje obrazo­vani ljudi – kako sam rekao, to je bila nekvali­fikovana ili niskokvalifikovana radna snaga, na primer bravari, vulkanizeri, sobarice…

Pominjem često da su oni odlazili na privreme­ni rad. To je bila primarna ideja da radnici iz Ju­goslavije dođu u Austriju na određeni vremen­ski period, zarade novac i vrate se u domovinu kako bi rešili egzistencijalna pitanja. Međutim, veliki broj njih nikada se nije vratio u Jugoslaviju i taj idealno zamišljeni sistem privremenog i cir­kularnog rada – u smislu da nova radna snaga neprestano cirkuliše, nije se održao do kraja. Jugosloveni su ostali u Austriji i tamo počeli da razvijaju svoj specifičan kulturni sistem u kojem i danas žive. Doduše, to više nisu Jugosloveni, već su sada nakon rata devedesetih i povratka nacionalnih ideologija – Srbi, Hrvati, Slovenci, Makedonci itd.

Statistika nam pokazuje da je početkom se­damdesetih godina XX veka više od 1,1 mili­ona Jugoslovena bilo na privremenom radu u inostranstvu. Danas, prema podacima Stati­stičkog zavoda Austrije iz 2020. godine, navodi se da broj stanovnika s migrantskim poreklom iznosi 2.240.300 stanovnika, dok najveći broj ovih ljudi s migrantskim poreklom čine upra­vo oni iz Srbije i nekadašnje Jugoslavije. Ipak, ove statistike treba uzeti s rezervom budući da one obuhvataju samo pojedince kojima su oba roditelja poreklom iz drugih država, kao i one koji nemaju državljanstva. U Austriji ima i do­sta Srba koji su uzeli austrijsko državljanstvo ili koji tamo i dalje rade na crno, pa nisu vidljivi u zvaničnim sistemima. Drugim rečima, mnogo je više migranata u Austriji nego što to statistika pokazuje.

KAKO SU FUNKCIONISALI KLUBOVI? KOLIKO JE LAKO ILI TEŠKO IŠLA INTEGRACIJA?

Kada pominjemo klubove, tu je reč o kultur­no-umetničkim i sportskim organizacijama koje su nastajale u Austriji sedamdesetih godina XX veka. To su zavičajni klubovi, oformljeni na inicijativu i uz samoorganizaciju nekolicine pre­galaca-entuzijasta. Namera im je prevashodno bila da naprave mesta na kojima će moći da se okupljaju sa svojim sunarodnicima, komunici­raju na maternjem jeziku, pomažu novim mi­grantima, ali i rešavaju različite administrativne probleme sa kojima su se susretali. Na primer, da bi aplicirali za novo radno mesto ili da bi produžili svoje radne vize, migranti su morali da popunjavaju formulare na nemačkom jezi­ku koji u većini slučajeva nisu znali. Stoga bi dolazili u klubove i tamo pronalazili pomoć od onih koji su znali nemački ili koji su već prolazili slične birokratske procedure. Kasnije su u klu­bovima nastajale sportske i kulturno-umetničke sekcije poput recitatorske, folklorne, dramske, a u novije vreme i sekcije srpskog jezika i ćiri­ličnog pisma. Ispostavilo se da su klubovi imali izuzetno važnu ulogu u procesima konstrukci­je, prezentacije i očuvanja identiteta ove speci­fične grupe migranata.

Zanimljivo je da su se politike rada klubova menjale kroz vreme i u skladu s dominantnim društveno-političkim situacijama u zemlji mati­ci. Na primer, sedamdesetih i osamdesetih su to bili jugoslovenski klubovi koji su iskazivali ju­goslovenski identitet na različite načine – pro­slavljali važne jugoslovenske praznike, identifi­kovali se s tradicijom zemlje i tome slično. Od devedesetih, pa do danas, slično kao što se raspala Jugoslavija, klubovi se takođe razdva­jaju po nacionalno-etničkoj osnovi i nastaju da­našnji nacionalno-etnički klubovi (srpski, hrvat­ski, bošnjački itd.), koji se sve više identifikuju s ovim nacionalnim kulturama i tradicijama.

Integracija je, može se slobodno reći, celoži­votni proces za sve nas, a to naročito dolazi do izražaja ukoliko ste stranac u određenoj za­jednici. Premda je veliki broj mojih sagovornika skoro ceo život proveo u Austriji, a nove gene­racije su tamo rođene i socijalizovane, oni ipak vuku breme svog migantskog porekla i većin­sko društvo ih teže prihvata. Međutim, integra­ciju bi trebalo da posmatramo kao troslojni pro­ces na koji utiču: zemlja emigracije – u ovom slučaju Srbija, zemlja imigracije – Austrija, kao i odluke samih migranata o tome koliko i na koje načine žele da se integrišu. Kada se sve to sagleda, dolazi se do zaključka da su srpski migranti u Austriji podjednako (ne)integrisani u Srbiji i Austriji. Kada dođu u Srbiju, posma­traju ih kao gastarbajtere, a kada su u Austriji takođe ih posmatraju kao strance. Ali u svakod­nevici oni dobro funkcionišu, govore nemački jezik, završavaju škole u Austriji, zapošljavaju se na dobrim radnim mestima i uspinju se na hijerarhijskoj lestvici u društvenom sistemu ove zemlje.

DO KAKVIH ZAKLJUČAKA SI DOŠAO?

Zaključaka ima zaista puno, ali bih izdvojio ne­koliko osnovnih i zanimljivih široj zajednici. Pre svega, kroz naša desetogodišnja istraživanja koja sam vršio sa još dve koleginice, prof. dr Draganom Antonijević i doc. dr Anom Banić, uvideli smo da gastarbajteri imaju svoj speci­fičan identitet i svoju specifičnu kulturu zbog čega ih i određujemo kao zasebnu kulturnu grupu. Oni su, naime, godinama živeli između dva sistema i dve kulture – Srbije i Austrije, te su u skladu s tim koristili, u zavisnosti od situ­acije i prilike, sadržaje obe kulture, kombino­vali ih i tako izgradili novu kulturu koja postoji samo u njihovoj zajednici. Možda je najbolji pri­mer tome jezik koji se u literaturi definiše kao „migrantski jezik“ ili „dijasporski jezik“. Njega karakteriše mešanje dva jezika ili prebacivanje strukture jednog u drugi jezik. Migranti prenose određene reči, pretežno glagole, prideve i ime­nice, dok zadržavaju strukturu jezika na kojem u datom trenutku govore. I srpski gastarbajte­ri na ovaj način komuniciraju svakodnevno, a korišćenje ovog novog jezičkog konstrukta nije nužno povezano sa nedovoljnim poznavanjem jednog od dva jezika koji se koriste, naprotiv.

Za mene su svakako i važni zaključci o njihovoj zamišljenoj domovini i, povezano s tim, zami­šljenoj nostalgiji. Kada sam razgovarao sa svo­jim sagovornicima tokom terenskih istraživa­nja, mnogi od njih pričali su o svojoj domovini i to veoma nostalgično. Ispostavilo se da pod domovinom podrazumevaju Srbiju, iako mnogi od njih u Srbiji nisu ni rođeni ili su u njoj proveli veoma malo vremena, pretežno kao mali. Ipak, kada pričaju o toj domovini, tu je reč o zemlji koja ne postoji onako kako je oni zamišljaju u svojim glavama. Ova domovina nije izmišljena jer teritorijalno postoji, ali je slika o njoj kon­struisana na osnovama tuđih sećanja i ličnih povremenih boravaka u njoj. Naročito su mladi migranti slušali priče o Srbiji od svojih roditelja ili baba i deda, koji su opet ovu zemlju pamtili iz onog vremena kada su iz nje otišli, a Srbija se od tada znatno promenila. Iz svega ovoga pro­ističe i zamišljena nostalgija koja takođe nije izmišljena, ona zaista postoji i često je jaka, ali je upućena ka nečemu sa čim oni nemaju neposredno iskustvo – upravo ka toj domovini u kojoj nikada nisu živeli u punom smislu. Oni su, zapravo, nostalgični prema nekim sećanji­ma i idejama koje su vremenom konstruisane u okviru kulture gastarbajtera, a ne prema real­noj teritoriji i društveno-političkoj situaciji.

DA LI JE BILO TEŠKO ZAMISLITI DOMOVINU?

Ne mogu sa sigurnošću da kažem koliko je bilo teško zamisliti domovinu, ali svedočim da je to dugotrajan proces koji i dalje traje. Kao i svi drugi procesi konstrukcije različitih – lič­nih ili kolektivnih – identiteta za čiju izgradnju je potrebno puno vremena i iskustva. Deluje mi da migranti neprestano tragaju za svojom do­movinom, slično priči o Atlantidi, želeći da na različite načine stignu do te idealno zamišljene destinacije. Međutim, čini mi se da je njihova domovina upravo taj dvostruki prostor i neuko­renjenost u kojoj provode svoje živote. Zbog toga ih često nazivamo i transmigrantima. To su ljudi koji nisu vezani samo za teritoriju jedne nacionalne države, niti za samo jednu nacio­nalnu kulturu, već se povezuju s više prostora i kultura i žive u neprestanom procesu putova­nja. Njihova zamišljena domovina nije omeđa­na granicama – ni teritorijalnim, ni kulturnim, a ujedno je i bezvremena – u njoj vreme ne pro­tiče, niti se ona menja istom brzinom kao sve druge zemlje.

GDE SE KNJIGA MOŽE KUPITI?

Knjiga je trenutno dostupna u dve knjižare u Beogradu. Može se kupiti u , u ulici Kneza Mihaila 42, kao i onlajn preko knji­žare Book Bridge.

DA LI JE TVOJA KNJIGA DOKUMENT PROTEKLOG PERIODA KOJI SE NIKAKO NE SME ZABORAVITI? MADA I DANAS IMAMO RADNIH MIGRACIJA PRE­MA CELOJ EVROPI, AMERICI.

Da, definitivno je dokument jednog vremena i jedne kulture. Knjiga oslikava vreme koje je prošlo, ali prati nastanak, razvoj i trenut­nu situaciji srpskih gastarbajtera u Austri­ji. Srbija je tradicionalno zemlja emigraci­je, što znači da veći broj ljudi iz nje ode nego što dođe, tako da i danas imamo veliki broj emigranata koji odlaze u mno­ge zemlje sveta, čini mi se da više ni nema pravila gde se sve ide. Ipak, svaki proces migracije i svaka migrantska gru­pa je specifična za sebe. Organizovane odlaske gastarbajtera iz Jugoslaviji ne možemo porediti s današnjim migracija­ma visokokvalifikovanih radnika jer se u mnogo čemu razlikuju.

Moje mišljenje je da bi trebalo da se za­pamti ceo proces migracije srpskih ga­starbajtera, jer su njihove životne priče bile teške i važne za ukupan društve­no-kulturni sistem Srbije i bivše Jugosla­vije. To su veoma često potresni narativi ljudi koji su zarad osnovne egzistencije morali da napuštaju svoje domove, rodi­telje, partnere, čak i decu, te da odlaze u druge države, u zemlje čiji jezik nisu znali i da se tamo snalaze na različite načine. To su ljudi koji su ostali zaglavljeni izme­đu dve države i dve kulture, a opet potpu­no nevidljivi u oba sistema, njih su dugo nipodaštavali i o njima pežorativno govo­rili podjednako u Srbiji i u Austriji. Stoga je važno razbiti sve predrasude o njima i omogućiti da se makar u maloj meri nji­hov glas učini jačim i dostupnijim.