PIŠE: MARTA VOJNIĆ
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE
Da mi je neko pre deset godina rekao da će život postajati sve lakši, lepši i ležerniji s godinama, verovatno bih uzdahnula i pomislila: „Divno zvuči, ali šta ti znaš o mojim računima i haosu u glavi?“ Veliki brojevi na torti izazivali su u meni više zebnju nego radost. Ali sada, s punim pravom, mogu da kažem: zrelost donosi mudrost, poverenje, ležernost, mir i samopouzdanje.
Kroz iskustvo sam naučila jednu ključnu stvar – svako od nas kreira svoj život dvaput. Prvi put u mašti, zamišljajući ga u najboljoj verziji, i drugi put u stvarnosti dok učimo kako da taj san postane opipljiv. Ovaj proces nikada ne prestaje i to je čar. Nekad su promene suptilne, poput menjanja začina u omiljenom receptu, a nekad radikalne, poput odluke da dignemo sidro i preselimo se u drugu zemlju.
Dok sam bila mlađa, često sam se fokusirala na ono što nije bilo idealno u mom životu. Kritičnost mi je bila srednje ime, a krivica – glavni saputnik. Krivila sam sve za svoje nezadovoljstvo – nepravdu, druge ljude, sebe, politiku, pa i same zvezde ako treba. Koji su bili rezultati takvog stava i stila života? U grčevitoj nameri da skrojim svet po svojoj meri, nizali su se, dakako, uspešni trenuci i podvizi. Ali oni su bili praćeni osećajem iscrpljenosti i, ne tako retko, ekstremnim izgaranjem. Verovala sam da je to jedini način da nešto postignem. Ukratko, previše znoja, premalo uživanja. Ako bi život bio film, u tom periodu bi bio dramski triler sa previše efekata – i ozbiljnim nedostatkom humora.
Ali i to je deo procesa. Naučila sam da uspeh nije samo u postizanju ciljeva, već i u putovanju do njih. A na tom putovanju otkrila sam tajnu koja menja sve – poverenje. Poverenje u život, u sebe, u pogodan splet okolnosti i dobre ishode. Odlučila sam da prestanem da vučem konce kao opsednuti lutkar i otkrila da se život odvija mnogo skladnije kad mu dam malo prostora.
Kada prestanemo da forsiramo i počnemo da verujemo da će se okolnosti odvijati u našu korist, otvara se potpuno novi svet mogućnosti i prijatnih iskustava. Poverenje nije samo reč – to je “spa tretman” za um. Povlastice ovakvog mentalnog stava su neprocenjive!
Danas na izazove gledam drugačije. Kad naiđem na probleme, ne paničim (mnogo). Oni više nisu neprijatelji koje treba poraziti, nego znakovi nasred puta koji mi ukazuju kuda da skrenem. Oni su i inspiracija za stvaranje novih iskustava. Svaka situacija, ma koliko na prvi pogled bila teška, samo je deo savršene slagalice. Raznolikost iskustava nije znak nepravde ili Božje kazne, već bogatstvo koje me usmerava prema željenom pravcu, pomaže mi u razvrstavanju željenih i neželjenih komponenata kako bih lakše definisala svet po svojoj meri. Sa neprijatnim iskustvima sada znam šta da radim: namignem im, jer imam poverenja u dobar krajnji ishod.
Kada se opustim, slušam intuiciju i pratim inspiraciju, okolnosti se prilagode da mi ispune očekivanja. Zapravo, okolnosti se uvek prilagođavaju mojim očekivanjima, čak i neželjenim. Svest o tome mi pomaže u pažljivom odabiru pažnje, toka misli i osećanja. Taj izbor mi je uvek dostupan. Zato, kada obraćam pažnju na ono što volim i što mi pruža dobar osećaj, poželjni ishodi se množe. Ranije mi je to delovalo banalno, ali danas vidim moć tog jednostavnog pristupa.
Jedna od najlepših „nuspojava“ ovog pristupa životu jeste sve veća ljubav prema sebi. Naučila sam da je u redu brinuti o sebi, voleti sebe, i reći „ne” bez griže savesti. Kada jasno postavimo granice, ne samo da štitimo svoje zdravlje, već i drugima olakšavamo da nas vole i poštuju.
Smeh je, naravno, nezaobilazan. Danas pronalazim razloge za smeh u svemu – čak i tamo gde ih na prvi pogled nema. Na primer, smejem se svojim starim dramama i razmišljam: „Bože, ko je ovo režirao?» Želim da se osećam dobro, što češće i što duže. I to je zarazno. Neka to bude jedini virus koji širim.
Naučila sam i da ne mogu da promenim ceo svet, ali mogu da menjam sebe. Umesto da drugima delim savete koje nisu tražili, odlučila sam da budem primer. Ljudi će naći svoje odgovore kada budu spremni, a do tada ja uživam u svom ritmu – nekada meditacija, nekada torta. Često oboje.
U ovom osnažujućem procesu sam shvatila da nasleđena i stečena uverenja nisu apsolutne istine. Tražim nove odgovore i biram filozofije koje rezonuju sa mojim bićem i koje moj život čine lepšim. Moji izbori možda nemaju smisla drugima, ali to nije ni bitno. Svako ima pravo da gradi svoju verziju sveta.
Moj zaključak u ovoj fazi života je da se sve(t) prilagođava MENI kada živim u skladu sa svojim bićem. Volim ovaj život. Sa svakim danom sve više uživam u njegovim avanturama koje polako, ali sigurno prelaze iz mojih misli u stvarnost. Svet po mojoj meri je svet u kojem su ljubav, radost, poverenje, znatiželja i otvoreni um vodiči, a prepreke samo stepenice ka odgovorima i ostvarenju snova. Bez njih bi ovaj dinamičan ples bio samo monotoni zbir savršenih koraka.
Vaša,
Večito Nedovršena Ja
