INTERVJU PRIPREMILA: MIA MEDAKOVIĆ
INTERVJU: ALEKSANDRA VUKSANOVIĆ
FOTOGRAFIJE: VOJISLAV VUKOVICH
Aleksandra Vuksanović (Beograd, 1994) je master likovni umetnik i likovni pedagog. Živi i stvara u Ripnju nadomak Beograda.
Diplomirala je 2017. na Visokoj školi likovnih i primenjenih umetnosti strukovnih studija (mediji slike) u Beogradu, a dve godine kasnije na osnovnim studijama na Fakultetu umetnosti u Nišu (slikarstvo), u klasi mr Katarine Đorđević. Masterirala je 2021. na Fakultetu umetnosti u Nišu (slikarstvo), u klasi mr Katarine Đorđević. Član je ULUS-a od 2021. godine, kao i ULUPUDS-a od 2023. godine. Od 2023. ima status samostalnog umetnika.
Radila je u VII beogradskoj gimnaziji kao profesor likovne kulture, a zatim nastavila likovno-terapeutski rad u bolnici za cerebralnu paralizu. Takođe, od 2022. godine bavi se i likovno-pedagoškim radom kroz likovne radionice, kaligrafiju i pripremnu nastavu za srednje umetničke škole u svom ateljeu u Ripnju.
Od 2017. godine, izlagala je na 38 kolektivnih (Beograd, Novi Beograd, Niš, Smederevska Palanka, Stara Pazova, Majdanpek, Sremska Mitrovica, Indija, Nepal, Bamlada, Bangladeš, Turska, Tunis, Jordan, Obala Slonovače) i osam samostalnih izložbi (Smederevska Palanka (2018), Pančevo (2018), Stara Pazova (2020), Leskovac (2023), Negotin (2023), Beograd (2023), Smederevska Palanka (2023), Velika Plana (2024)). Dobitnica je mnogobrojnih nagrada. Učestvovala je i na nekoliko projekata, od kojih se posebno izdvaja Likovno-terapeutska kolonija Igalo, kojoj je prisustvovalo šest slikara i pet osoba sa cerebralnom paralizom. Neki od Aleksandrinih crteža, slika i grafika mogu se videti i u državnim i privatnim ustanovama u zemlji i inostranstvu.
Za RYL magazin, mlada umetnica govori o svojoj bolesti, odrastanju, stvaralaštvu.
Kako je tvoja bolest epilepsija uticala na tebe, a kako na tvoju porodicu?
Epilepsija je za mene mnogo više od dijagnoze – ona je moja snaga, moj pokretač i nepresušni izvor motivacije. Dobila sam je kao beba, sa devet meseci, tako da je ona sastavni deo mog života. Naučila me je da budem hrabra, istrajna i da u svakoj situaciji pronađem snagu da idem napred.
Iako sam nakon hirurškog zahvata već nekoliko godina bez epi napada, a poslednje tri godine i bez terapija, epilepsija je i dalje deo mene – ne kao slabost, nego kao deo identiteta koji me je oblikovao.
Za moju porodicu, epilepsija je bila izazov, a možda čak i lekcija o strpljenju kroz teške trenutke koje smo zajedno prolazili.
Da li si tokom odrastanja doživela mobing?
Iskreno, da – tokom odrastanja doživela sam mobing iz više uglova. Često sam se suočavala s predrasudama i sumnjama ljudi oko sebe – da li ću moći da se školujem, izgradim karijeru, živim samostalno i funkcionišem kao i svaka druga osoba. Bilo je onih koji su me gledali kroz prizmu bolesti, a ne kroz ono ko sam zaista.
Međutim, nikad nisam dozvolila da me tuđa mišljenja obeshrabre. Uvek sam se trudila da ignorišem takve reakcije i da se usmerim ka svojim ciljevima. Kada pogledamo istoriju, vidimo da su mnoge velike ličnosti poput Sokrata, Dostojevskog, Van Goga, Aleksandra Velikog, Napoleona I Bonaparte i drugih, takođe imale epilepsiju, ali ih to nije sprečilo da ostave neizbrisiv trag u svetu. Njihove priče su me inspirisale da nastavim hrabro dalje, bez obzira na prepreke.
Još jedna od najčešćih situacija s kojom sam se susretala bila je stigma ili dilema da li prijaviti svoj zdravstveni problem ili ga prećutati kako ne bih izazvala strah kod drugih, ali ja sam oduvek bila iskrena po tom pitanju. Smatram da je potpuno normalno i ispravno informisati osobe s kojima provodim više vremena – bilo da su to učitelji, profesori, društvo iz odeljenja ili klase, prijatelji, kolege, jer kada su ljudi upoznati s tim mogu mnogo lakše i smirenije odreagovati u situaciji kada dođe do epi napada.
Iako su mobing i predrasude ponekad bile bolne, nikada nisam dozvolila da mi to slomi duh.
Gde si pronalazila snagu i veru za svoj razvoj i stvaranje?
Moje najveće utočište i snaga je oduvek bila umetnost, naročito tokom osetljivog i turbulentnog doba i suočavanja sa predrasudama koje su me u jednom periodu dovele do socijalne anksioznosti i potrebe za minimalnim kontaktom sa ljudima. U tom razdoblju, umetnost je postala moj najvažniji oslonac. Kroz nju sam mogla slobodno da iskažem svoja osećanja, misli i unutrašnje borbe. Umetnost mi je pružala sigurnost, davala je glas onome što nisam mogla rečima da iskažem, bila je moj način da pronađem svetlo i kada mi se činilo da ga nema.
Dodatni vetar u leđa dala mi je višemesečna psihoterapija, koja mi je pomogla ne samo u poboljšanju komunikacije sa ljudima, već i u izgradnji dodatnog samopouzdanja i vere u sebe. Nažalost, psihoterapija je i dan-danas često tabu tema, ali za mene je bila jedan od ključnih stepenika – naučila me je da se otvorim, da prihvatim sebe i sve oko sebe i da sa još većom slobodom pokažem svetu ko sam i šta sve mogu.
Kada si shvatila da možeš sve?
Ne mogu tačno da kažem kada sam shvatila da mogu sve, ali ako postoji period koji me je najbolje upoznao sa sopstvenom snagom i istrajnošću, onda je to krajem 2016. godine kada sam prošla kroz neurohirurški zahvat. Operacija kojom je odstranjen deo mozga na kojem se nalazilo žarište epilepsije bila je prekretnica u mom životu.
Iako sam potpuno bila svesna rizika koji nosi, u meni nije bilo straha – naprotiv, osećala sam ogromnu snagu i motivaciju. Znala sam da me čeka izazovan oporavak, ali umesto da se prepustim neizvesnosti, odlučila sam da se borim. Koristila sam različite metode i alternative kako bih što pre oporavila postoperativne poteškoće (oslabljena memorija, problemi s govorom i kretanjem).
Najveći dokaz te snage i upornosti bio je to što sam se, uprkos svemu i svim prognozama, nepunih mesec i po dana nakon operacije vratila na predavanja, uspela u roku da završim treću, završnu godinu Visoke škole likovnih i primenjenih umetnosti u Beogradu, a zatim sam iste godine, nepunih godinu dana nakon operacije, nastavila svoj akademski put sve do završetka master studija na Fakultetu umetnosti u Nišu.
To iskustvo je ostalo moj najveći motiv, ne samo do sada, već i za ceo život. Naučilo me je da prepreke postoje da bi se prevazišle, da snaga dolazi iznutra i da se, uz dovoljno volje i vere, zaista može sve.
Šta ti je donela umetnost?
Umetnost mi je donela način da bolje upoznam i razumem sebe, kao i svet oko sebe. Dok je s jedne strane umetnost za mene siguran kutak i moj svet, s druge strane izazovi sa kojima se susrećem uvek me inspirišu da gledam dublje i osećam snažnije. Naučila me je strpljenju, kreativnosti i hrabrosti da izrazim ono što rečima ne mogu.
Jednom rečju, umetnost mi je donela slobodu.
Na koji način izlaganje umetničkih dela u inostranstvu doprinosi tvom stvaralaštvu?
Umetnost je moj način da komuniciram sa svetom, a izlaganja u inostranstvu su mi omogućila da svoje stvaralaštvo podelim s različitim kulturama i publikama. Svaka izložba i simpozijum, bilo u zemlji ili van nje, za mene je prilika da prenesem emocije, priču i poruku koju nosim kroz svoje slike.
Posebno mi je drago kada vidim da moja umetnost inspiriše, pokreće razgovore i stvara povezanost među ljudima, bez obzira na jezik i poreklo. Smatram da umetnost ima moć da ruši barijere i spaja ljude i zato mi je još više drago što svojim radom mogu da doprinesem kulturnoj razmeni i umetničkoj sceni na međunarodnom nivou.
Izlaganja i simpozijumi su za mene i lični i profesionalni rast – svaki novi projekat donosi nova isustva, susrete i inspiraciju za dalje stvaranje. Jedna od narednih aktivnosti koje mogu najaviti jeste moj likovno-pedagoški rad u Edukativnom centru za umetnost i književnost u Kraljevini Maroko, što će mi biti veliko zadovoljstvo.
Tvoj rad sa osoboma sa cerebralnom paralizom je terapeutski izuzetno značajan i za tebe i za njih.
Trudim se da kroz rad sa osobama sa cerebralnom paralizom, kao i kroz likovno-pedagoški rad, dam doprinos najbolje što umem i mogu. Ovaj način terapeutskog i pedagoškog rada je veoma značajan, ne samo za njih, već i za mene. Tu umetnost postaje most između nas, alat za izražavanje kad reči nisu dovoljne.
Gledajući kako kroz kreativni proces pronalaze radost, snagu i osećaj slobode, i sama osećam ispunjenje i zahvalnost. To je podsetnik koliko umetnost može biti lekovita i koliko je važno deliti je sa drugima.
Kako je protekla izložba koju ste imali u Galeriji „Nikola Radošević”?
Humanitarna izložba koja je održana poslednje nedelje januara ove godine u Galeriji „Nikola Radošević” protekla je izuzetno lepo i emotivno. Bilo je veliko zadovoljstvo videti kako publika reaguje na radove koji su nastali na Drugoj likovno-terapeutskoj koloniji u Bogovađu. Razgovori sa posetiocima i njihova interpretacija izloženih dela doneli su mi novu inspiraciju. Osim toga, energija same galerije i posvećenost organizatora učinili su da se osećam kao kod kuće. Bilo je to iskustvo koje ću dugo pamtiti, a nadamo se i daljoj saradnji.
Tema martovskog izdanja RYL magazina nosi naziv „Moć sadašnjeg trenutka”. Koliko je sadašnji trenutak moćan? U čemu vidiš svoju moć?
Sadašnji trenutak je jedino što zaista imamo. Prošlost nas oblikuje, budućnost nam daje viziju, ali snaga delovanja leži isključivo u sada. U tom trenutku se krije moć odluke, promene, kreacije i rasta.
Moć sadašnjeg trenutka vidim u svesnom življenju, u sposobnosti da budem prisutna – u umetnosti, u svakodnevnim trenucima, u razgovorima i emocijama koje proživljavam. Svaka odluka doneta sada stvara novi tok mog života, svaka boja na platnu menja njegovu dinamiku, svaki potez kistom nosi deo mene u svet.
Moja moć leži u umetnosti – u njenoj sposobnosti da priča, inspiriše i povezuje. Kroz slikarstvo izražavam ono što rečima ne mogu, ostavljam trag svojih misli i osećanja.
Svesnost sadašnjeg trenutka je oslobađajuća. Kada ga prigrlimo, prestajemo da budemo zarobljenici prošlih iskustava i strahova od budućnosti. Tada se otvara prostor za rast, autentičnost i snagu da budemo ono što jesmo.
