ULOGA EGA

PIŠE: ANĐELKA KOLAREVIĆ, PSIHIJATAR, PSIHOTERAPEUT
NASLOVNA FOTOGRAFIJA: ANIMA MUNDI

Ponekad dok pokušavamo da se probudimo, osvestimo, skočimo na nivoe istine, autonomije, autentičnosti, do kvalitetnog života, nailazimo na otpor unutar sebe. Otpori predstavljaju me­hanizme kojima se Ego pojavljuje i kao svest o sebi, ne samo kao svest o drugima. Nemoguće je živeti isključivo, kaže naš uvaženi profesor Petar Jevremović, po automatizmima prirode. Postoje drugi ljudi, postoje naši nagoni, posto­je otpori, postoje konflikti u nama. Hegel ističe da je da bi se živelo potrebna moć, kao moći biti, kao moći podneti, a ne raspasti se. Čovek treba ne samo da bude, nego i da može. Treba moći misliti svojom glavom, ne samo raciona­lno, nego i emotivno doživeti svet oko sebe, ali i u sebi. To otvara pitanje naše otvorenosti, ali i mogućnosti ranjivosti.

To otvara pitanje postojanja uloga Ega, njegov­ih svih funkcija, ali i kako se ponaša u uslovima lišavanja.

Postavlja se i pitanje odnosa Ega sa identitetom i integritetom, koji su veoma bliski rođaci, ali su ponekad u zavadi. Osnovno što mora da se zna o Egu je da predstavlja zasebnu psihičku instance koja je, pod direktnim uplivom spol­jašnjeg sveta, nastala iz Nesvesnog, tako da je Ego, u stvari, modifikovani i organizovani deo Nesvesnog. Ego se nalazi na granici između nesvesnog i realnog sveta. Predstavlja posred­nika između unutrašnje i spoljašnje realnosti. Omogućava da se identifikujemo sa drugim važnim bićima, ali i da komuniciramo sa dru­gima. Ego kontroliše pokretljivost i opažanje, proverava svojstvo situacije u datom trenutku i predviđa svojstva budućih situacija, posreduje između tih svojstava i potreba i zahteva dru­gih dveju psihičkih sistema (Ida i super Ega). On funkcioniše po principu realnosti, jer uzima u obzir mogućnosti suprotnosti, kao i uslove prostora i vremena, obuhvata celokupni cen­tralni i periferni nervni sistem.

Centralne funkcije Ega su Ego identitet, au­tonomija Ega, konstruktivna agresija, telesni Ego i sposobnost življenja u grupi. Sintetiše iz preživljenih događaja iskustvo, kao veoma važnu sposobnost življenja!

Sekundarne funkcije Ega su mehanizmi odbrane, mišljenje, pamćenje, sanjanje, govor i fantazije. Ove funkcije grade fasadu ličnos­ti i one zapravo mogu da pokriju deficit ranije navedenih funkcija, mogu da imaju kompenza­torni karakter tako što grade patologiju.

Kako dolazi do toga da naš Ego radi samo pojačanom fasadom? Kada i laici primete, pa kažu – ma pusti, to je Ego manijak. Ego može da da i druge slike patologije, ali za našu temu je verovatno najvažnije da se objasni uloga Ega kod narcističnih i graničnih struktura.

U periodu oko 18 meseca života, Ego vidi sebe zasebno od sveta kao objekat percepcije, znači da shvati da ga drugi posmatraju, u to vreme pojavljuje se doživljaj Selfa, sopstva, sposob­nost da sebe doživimo odvojenim od drugih. Preko emocionalnog iskustva sa važnim dru­gima, stvara se unutrašnji prostor koji služi da sebe organizujemo, da stvaramo iskustva, ali i da se povežemo sa drugima u stabilan odnos. To obezbeđuje autonomiju ličnosti, a au­tonomija stvara stabilan identitet i integritet.

Self omogućuje da preko svog svesnog dela organizuje naše ponašanje, da obezbedi dobre socijalne uloge, a njegov nesvesni deo je jedan od nosećih stubova mentalnog života, koji se formira u prvim godinama života, kroz sposob­nost da konstruktivnu agresiju mobiliše u spa­janje dobrih i loših aspekata sebe i drugih. Ako se formiraju u tom razvojnom dobu, predomi­nantne dobre structure, i percepcije sveta sebe i drugih kao dobre, tada ćemo imati kapacitet za stabilno osećanje sebe, pozitivne emocije, stabilno samopoštovanje. To se naziva dobra povezanost, ali dobra adaptacija na unutrašnje i spoljašnje okolnosti.

Problem nastaje onda kada dete ne uspe do 18 meseca da uspostavi tu vrstu reparacije lošeg. Da bi dobilo bilo šta od majke, ono kreće da ma­nipuliše, da se služi raznim neprilagođenim ili poremećenim adaptacijama. Kasnije u životu, kroz sam život, takva osoba ide sa već pome­nutom fasadom, u vidu lažnog Ja. Autentično Ja nikada ne pokazuje, jer se plaši bliskosti, plaši se sopstvene agresivnosti, inferiornosti i zavisnosti od drugih. Maska mu je uvek u su­periornosti, drugi su uvek krivi, takva osoba je često žrtva svega i svačega. Ne vodi računa o potrebama drugih ljudi dovoljno, samo onoliko koliko da zadovolji svoje potrebe.

Rešenje da se takve osobe promene je, pre svega, da same požele promenu da najzad steknu svoj stvarni Self. Da izdrže stid i posta­nu ranjivi. Da sebe prihvate kao emocionalno sposobne da se nose sa lošim osećanjima i da ih integrišu u iskustvo koje će ublažiti samo negativnost i taj rascep između dobra i zla.

Psihoterapija je tu neophodna, da se maladap­tivna rešenja zamene novim, boljim adap­tivnim snalaženjima moraju da prođu kroz tzv. rekonstrukciju ličnosti. Duhovno sazrevanje može da da odlične rezultate, ali je put isti. To je ponekad uzaludan i zametan posao, ali kada uspeju – cena za autonomiju ličnosti – ne pos­toji!