UDAHNIMO PUNIM PLUĆIMA

PIŠE: MARIJA ĐOKIĆ
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE

Vetar nosi sve sa sobom, i dane i godine, koji ponekad neprimetno i brzo prolaze, ali ih ne broji. Samo ih mi sabiramo i što više starimo, primećujemo kako se tempo lahora pretvara u ubrzano strujanje vazduha, pa neumitno nosi događaje, manje ili više lepa sećanja. Česta izreka “Godine se vetru ne broje”, naglašava i važnost života u sadašnjem trenutku, svesnost i uživanje u svakom trenutku bez preterane bri­ge o starenju i prolaznosti, iako ume i da lomi naše grane, kao krošnje mladog drveta koje odoleva njegovim udarima. Brzinom košave, godine nam dosta i donose: iskustvo, mudrost, prisutnost, zahvalnost, nepogrešivu procenu pravih vrednosti. Posredstvom tog nevidljivog snažnog vetra, sve više smo sigurni da “vre­me leti”, ali i da je podjednako važno uhvatiti trenutak kada naiđe talas povetarca i taj mali predah, pa prebrojati i složiti sve srećne dane u jednu celinu – neprolaznost. Prepričavajući us­pomene, poklanjamo ih vetru, da ih dalje nosi i drugima razvejava našu istinu i emocije, ot­krivajući i deleći im nesebično naše naučene lekcije života, koje su za nas kao takve i gorkog i slatkog ukusa, uvek bile lekovite.

Sa vetrom dolazi promena, kako kaže i naslov poznatog svetskog benda Skorpions koji su obeležili poslednju deceniju prošlog veka: „Bu­dućnost je u vazduhu i duva sa vetrom prome­na”. U vetru ih ima mnogo, a on ih nosi na svo­jim krilima onima koji tek dolaze, kroz zapise starih već izbledelih fotografija, znatno okrnje­nih uspomena onih ljudi koji su bili deo i našeg života.

Ako je vetar vazdušna struja od koje dobijamo energiju života, a koju pokreće sunčeva energi­ja, onda smo i mi deo te svetlosti. Kada znamo da u prirodi vetar čini obnovljiv izvor energije, onda znamo da smo i mi deo te transformaci­je, intenzivne regeneracije i novih mogućnosti. Potrebno je samo pronaći “svoju ružu vetrova”. Kada jačina vetra utihne, ne može se nazvati imenom, jer vlada tišina. Sve dok ga ima, živi smo i možemo se uhvatiti u koštac sa svim iza­zovima. Čak i kada duva bura, ona ima svo­ja lekovita svojstva po naše zdravlje i rast. Sa njom se mnogo toga dešava. Iako na početku hladan i čini se opasan vetar, sa godinama postaje neophodan “čistač” svih naših usta­jalih rituala koje ponavljamo, prenoseći takav model ponašanja i na svoje potomstvo, bilo to ispravno ili ne. Vremenom se sa burom učimo i promeni naše “radne temperature” i okruženja, menjamo ambijent i odbacujemo ono što nam smeta, prihvatamo sve što vetar sa sobom do­nosi. Ipak, ima i onih koji podižu oči ka nebu očekujući da će se okolnosti okrenuti na njiho­vu stranu, pa stihijski odolevaju promenama, čvrsto se držeći i oslanjajući samo na veru da će im korenje biti dovoljno jako da izdrži silinu vetra dok ponovo ne nastupi tišina. Kada sve prođe, pa sagledamo svoje gubitke, poraze ili pobede, shvatimo da nismo baš tako nemoćni da se samo prepustimo talasima na kojima nas bura nosi i da valja kadkad naučiti i plesati na nemiru vetra. Vetar će nam tada dati slobodu da dišemo punim plućima, univerzalnu pove­zanost sa ostalim ljudima, donoseći radost u život.

Kada posmatramo ptice kao vešte kormilare na vetru, učimo se jednostavnosti i izdržljivosti, odsustvu straha svega nadolazećeg.

“Pogledajte na ptice nebeske: niti seju, niti ža­nju, niti sabiraju u žitnice, a Otac vaš nebe­ski hrani ih. Ne vredite li vi mnogo više od njih?“ (Biblija, Jevanđelje po Mateju 6:26).

Ova duhovna poruka ima veliki značaj u tom smislu, jer poziva na razmišljanje o odnosu iz­među čoveka, prirode, vere i vremena. Ptice nebeske, kao deo prirode, ne brinu o svojoj hrani (materijalnim potrebama) ili o tome gde će naći svoj sledeći obrok, već da imaju vere u skladu sa principima ljubavi i solidarnosti pre­ma drugim bićima i prirodi.

Ni nama, kao ni vetru se godine ne broje, ali bogatsvo trenutaka koje sa njima prikupljamo, neprocenjive su za svaki naš naredni udah. Pri­hvatiti sve što nam se na putu nađe, sa zahval­nošću. Mudrost da prepoznamo poruku koju nam Gospod Isus Hristos šalje, kako bismo sebe menjali, a ne brojali prepreke. Kako bismo bili svesni prolaznosti, duhovnog kontemlacije, krotkosti, savladavanja gordosti, veštog pre­poznavanja i primenjivanja vrlina i empatije u današnjem svetu koji sa sobom nosi previše različitih informacija, a da ipak ne moramo baš svaku okusiti u tom letu, kada ih vetar zakovitla i baci pred nas. Imati privilegiju za odabir, koje seme ćemo u se’ uzeti, kako bi u nama zdravo proklijalo i donelo vreme koje će našim poklo­njenim danima i godinama, kroz dela biti na ra­dost i na spasenje, kako nama, tako i budućim pokolenjima.

U pesmi “The Windhover” engleski pesnik Ge­rard Manley Hopkins opisuje pticu u letu pod uticajem vetra izražavajući divljenje prema pri­rodnom svetu i njegovim čudesima. Ovakav stvaralački čin pokazuje kako je vetar česta tema u poeziji, večita inspiracija i kako može uticati na različite vrste umetničkih izraza, od lirskih do simboličkih i ekspresionističkih. Pe­sma napisana u formi soneta opisuje pticu u letu, koja se naziva “Windhover,” što je stari izraz za pticu soko. Hopkins koristi ovu pticu kao simbol prirode i božanske prisutnosti. Pti­ca odoleva svim intenzitetima vetra, naziva ga njegovim “jutarnjim miljenikom” i “kraljevstvom sunčanog delfina”. On izražava divljenje pre­ma načinu na koji ptica leti, kako se uspinje i kreće na vetru. Kroz pesmu, prenosi nam se osećaj divljenja prema prirodnom svetu i svoj njegovoj lepoti, a ptica soko i njen let se koristi kao simbol opstanka i odolevanja svim život­nim izazovima. Pesnik vidi pticu kao božanski dar i znak prisustva Boga u prirodi, što postiže bogatstvom izražavanja i ritmičkom strukturom, kako bi se naglasila dinamika ptice u letu i nje­na visprenost savladavanja snažnog vetra, od­nosno težini i jednostavnosti življenja.

Prema rečima Ruth E. Renkl “Nema godina, nema vremena, nema prepreka koje mogu za­ustaviti ljude koji odluče da budu srećni”, a slo­bodno možemo dodati, uz jaku veru ni tog vetra kog ne možemo usmeriti da duva u naša leđa za budućnost koja će raditi za nas.