PŠE: DARKO MITROVIĆ
Predugo sam na ovoj planeti. Prošao sam previše toga da bih se još uvek nadao. Shvatio sam da je to samo igra. Igra đavola koja te uvek povuče i nikada ne pušta. Sloboda? Sloboda dolazi kad prestaneš da se nadaš. Kad prestaneš da veruješ da ti kontrolišeš stvari, u sutrašnje planove, u sve te glupe iluzije. Jednom kada prestaneš da se obmanjuješ, tek tada postaješ slobodan. Nećeš se pomeriti ako sediš i čekaš da nešto ili neko uradi nešto za tebe. Samo te nada može držati u mestu potpuno zabetoniranim.
Svi misle da je nada nešto dobro. Da, ali kada počne da sve bledi i nestaje, shvatiš da je ona samo još jedan način da te uspava. U trenutku kada sam odlučio da je pustim da ode, stvari u mom životu su počele da se menjaju. Nisam se nadao, niti očekivao bilo šta, a odjednom su se pojavili neki putevi za koje nisam ni znao da postoje. Možda zvuči kao da sam se prepustio životu. Možda i jesam. Ali duboko u sebi, nisam bio siguran da li sam zapravo prestao da se nadam, ili je to bio samo drugačiji oblik nade. Ona tiha, potisnuta, koju nisam želeo ni sebi da priznam.
Postoje ljudi koji nisu spremni da se puste, da utišaju glasove koji im govore da će na kraju sve biti u redu. Kako jedino možeš uspeti samo ako misliš pozitivno, dok čekaš neku magiju da te oslobodi.
Godinama sam na jednoj tramvajskoj stanici viđao ženu koja je uvek čekala tramvaj koji ne dolazi. Na sebi je imala tanki kaput, nekad prevelik, nekad prekratak, ali uvek isti. Bila je to neka vrsta opsesivnog čekanja, ritual koji su prolaznici već prestali i da primećuju. Njene oči su bile zalepljene za šine. Pogledom je razvlačila horizont u pravcu iz kojeg bi trebalo da se pojavi tramvaj s brojem koji niko nije video godinama.
Ponekad bi prolaznici zastali i osmehnuli joj se. Ponekad bi je neko pitao koji tramvaj čeka, ali bi uvek dobijali isti odgovor:
– Onaj koji će mi promeniti život.
Jednom sam se zadržao duže nego obično. Naslonjen na stub, posmatrao sam je dok je neprimetno vrtela pramen kose među prstima. Nisam mogao da izdržim.
– A ako ne dođe?
Podigla je obrve, kao da se prvi put suočava s tom mogućnošću. Zatim se osmehnula.
– Onda još nije moje vreme.
Od tog trenutka sam počeo da je posmatram češće. Nekad bih se vraćao s posla kasnije nego inače, ali ona je i dalje bila tamo. Ljudi su dolazili i odlazili, tramvaji su škripali po šinama, ali njen nije dolazio.
Jednog dana, kiša je padala kao iz kabla. Stanica je bila pusta, jedino je ona bila tamo. Prilazio sam joj polako, s rukama u džepovima i pokislom cigaretom u ustima.
– Šta ako si na pogrešnoj stanici? Promrmljao sam i stao pored nje.
Pogledala me je krajičkom oka.
– Šta ako nije važno gde stojiš, nego šta čekaš?
Da li je u nama nešto što nas tera da se nadamo, ili je to nešto što nas samo koči, sprečava da delujemo? Ljudi stalno teže nečemu što misle da će ih usrećiti, ali se ta sreća često pretvori u još jedno razočaranje. I još jedno. Nada je samo pauza između dve tačke bola, ništa više – ovo je moj pokušaj da parafraziram Šopenhauera. I da, verujem da se u svakom kraju sveta ljudi nadaju. Ali sigurno je jedno: ne nadamo se istom. Ili možda grešim. A šta ako zapravo želimo isto? Možda ja nisam najbolji primerak ove naše tužne vrste, da bih pričao o bilo kakvoj nadi. Suviše toga sam izgubio, pa čak i nadu.
Da li mogu da ubijem nadu i tako sebe spasim bola? Da li ću tako biti pošteđen ili ću sebe lišiti jedine stvari koja mi je preostala? Šta dobijam, a šta gubim? Čemu se nadam? Nečemu? Čemu? Ne znam. Možda je tako lakše koračati kroz život, tražiti iznenadni spas u poslednjoj sekvenci filma, kada se pojavljuje spasonosna konjica, a banditi razbeže, iako ste do malo pre bili opkoljeni i bez izlaza – holivudski rečeno.
Kant je verovao da je nada ključna za moralno delovanje, jer bez vere u mogućnost da dobro delo vodi nekom višem smislu, ljudi bi mogli da odustanu od ispravnog postupanja. Nada, u tom smislu, omogućava čoveku da teži moralnom napretku i ostvarenju dužnosti, čak i kada mu se čini da svet nije pravedan. Ponekad pomislim da je nada samo softver koji su nam instalirali da bismo nastavili da trčimo u krug. Nešto slično religiji, samo sa manje ikona i više samopomoći.
Postoji to verovanje da pravda na kraju mora pobediti – iako to možda ne vidimo u ovom životu. Ali ako odbacimo tu ideju, ostaćemo lišeni bilo kakve vrednosti onog što činimo u životu, hodaći kroz život poput beživotnih zombija nihilista.
Sledećih dana nisam dolazio. Nisam želeo da postanem deo njenog ritma, da se i ja zarazim njenim verovanjem. Ljudi koji predugo čekaju postanu senke samih sebe. Ipak, misli o njoj nisu prestajale da me prate. Ponekad bih, dok slušam brujanje grada kroz prozor stana, pomislio kako ona sigurno još uvek stoji tamo. Neumorna, nepokolebljiva, kao neka urbana legenda koja ne zna da je odavno mrtva.
A onda, jednog jutra, nije bila tamo.
Stanica je izgledala pogrešno bez nje, kao da joj nedostaje deo identiteta. Tramvaji su dolazili i odlazili, ljudi su cupkali u mestu čekajući svoje linije, ali ona nije bila tu. Pitao sam se da li je konačno odustala. Možda je shvatila da tog tramvaja nema. Možda je sedela negde, besna na sebe što je verovala u nešto što se nikada neće dogoditi.
Sledećih dana, svratio bih na stanicu bez razloga. Samo bih kratko bacio pogled u pravcu šina, tražeći znak njenog prisustva. Ništa. Kao da nikada nije ni postojala.
Jedne večeri, dok sam se vraćao kući, u daljini sam ugledao tramvaj s njenim brojem. Pomerio sam se instinktivno na ivicu trotoara, nesiguran da li mi se priviđa. Tramvaj je usporio i zaustavio se tačno ispred mene. Vrata su se otvorila, ali unutra nije bilo nikoga. Samo tihi zvuk sijalica koje su treperile u ritmu disanja grada.
Vozač me pogledao i klimnuo glavom, kao da zna celu priču.
Ušao sam.
Nikada više nisam izašao.
