PIŠE: DANIJELA MARKOVIĆ
FOTOGRAFIJA: ANĐELA GROZDANIĆ
Koliko puta tekst počinjem mislima o sukobima… Nekada sam razumela da ih najviše ima u meni. Sada razumem stvarnost drugačije – nešto je do rasta, nešto drugo do spuštanja duboko u sebe, a sve zajedno donosi novo čitanje realnosti i stvarnosti. I dalje ne odustajem od svedočenja da je stvarnost nepredvidljivija od svake mašte, a time i zanimljivija. Kada uzveličam vreme koje stvarnošću zovemo i pomislim da je najteže i najkomplikovanije do sada, uronim u istorije pojedinaca i zajednica i shvatim mnogo puta ponovljenu istinu koju nisam naučila, a to je da vreme i raznoliko uređenje ne mogu doneti nikakav spokoj i promenu za spokoj stvarnosti i pojedinaca u njoj.
„U vihoru, u vetrovima rata“… i još mnogo oluja kojima nazivaju u stvari surov obračun čoveka sa drugim čovekom, potrudila bih se da vetar oslobodim rata. Da ga spasim, da ostane i kao reč i kao simbol, sinonim za mir, spokoj, koje god brzine bio. Kako još nemam načina za to, svesna sam da ga često zloupotrebim kao najlakšu asocijaciju za bilo kakvu promenu – strana, situacija, događaja.
Vetar se ne može (s)vezati jeste refren jedne pesme. Obraćajući se vama, setila sam se da smo je pomenuli posle jednog uspešno završenog događaja, kao asocijaciju na rad, delo i ličnost naučnice koja osmišljava smisao u svetu nauke. Jednom ću je dovesti i pred vaše oči, i znam da nećete moći da je se ne setite kad god vetar u stvarnost i dan uđe.
Tema ovog broja, pored vetra, jesu i godine. Ne samo da se vetru godine prebrojati ne mogu već sam ga oslobodila svake robije istorije, a i čovek je počeo po drugim kriterijumima, izgledima i okolnostima godine i periode da broji. Nekada po uspesima, nekada po pronalascima „pre interneta…“ i slično. Ne buntujem što svet ne deli više istoriju na pre i posle Hrista, razumem da je sve to za mnoge generacije jednostavno vreme pre novonastale inteligencije. Pravilan naziv, koliko sam razumela, za od pre još se traži. Traži se unapred i pomilovanje da bude milostivo prema svima i od pre i od posle, koje ga je i stvorilo.
Gledala sam prilog na (još uvek) televizijskom kanalu, u kome se pominje konferencija započeta izlaganjem koje je napisala nova mašinska inteligencija. Na kraju izlaganja i posle aplauza, izlagač je saopštio ko je napisao izlaganje i koje informacije je zadao da bi dobio tekst koji u potpunosti izgleda kao da ga je napisala Prava inteligencija, odnosno čovek. U diskusiji na konferenciji koja se bavila novim vremenom i tehnološkom revolucijom, kao i njenim posledicama, zaključeno je da nisu mogli da naprave razliku u stilu i preciznosti izlaganja.
Na događaju nisam bila, izlaganje nisam čula, tekst nisam pročitala, ali verujem da bih uočila dramatičnu razliku. Nekako mi, u ovom trenutku obraćanja vama, pada na pamet biblijska priča o Davidu i Golijatu.
Biblijski događaj neću prepričavati na ovom mestu računajući da ste ga, kao i mnogi, mnogo puta upotrebili kao sinonim za borbu koja je neravnopravna, a spasonosna ne samo za puko i toliko veličano samopouzdanje o kome bruji svakodnevica, već i za Bogopouzdanje.
Zašto mi godine, vetar, rat, deca, nova inteligencija, mašine, intervencije vetrovima nazvane, idu zajedno uz biblijsku priču?
Zato što David pobeđuje!
David je dete koje pobeđuje, a vetar u leđa (praštaj, vetre, ali ovde Ti je mesto) za njega je Bogopouzdanje. Uzdanje u nešto što, nadam se, nova inteligencija ne može razviti.
Ako razvije sećanje, uzdanje u Boga, ja se uzdam u to da može postati Čovek, ili ćemo to biti mi koji smo kao mašine mleli istoriju uzdajući se u svoje moći i u to da će baš naša jedra vetar usmeriti na prave obale na koje će naše zastave opet drugi vetar postavljati, i tako unedogled.
Smešni smo već sada bilo kakvoj inteligenciji, koje god podatke uneli u nju. Smešni smo i obalama i morima koji ostaju vlasništvo Tvorca – kojim god ih imenom mi omeđili i nazvali, oni ostaju TVOREVINA.
Nova inteligencija (tj. mi sami sebi kroz nju) svakodnevno nam vrti nove priče biblijskih razmera i neravnopravne borbe, i mi ih inteligentno gledamo, ali samo kao rijaliti program uživo, i čini mi se, navikavamo se da je to mnoooogo daleko od nas, jer to je u mašinama, a mi smo u sofama. I ugasiće se mašine, a mi ćemo lagano izbalansirani u svoja samopouzdanja usnuti, i ujutru ponovo pokrenuti mašine i dozirati (samo) koliko je dovoljno da nas iz balansa ne izbaci rijaliti rat, ne primećujući da strada mali (veliki) David, ali ovog puta sa mnogo Golijata protiv sebe. Pa i sa nama protiv njega, jer smo samo pratioci stvarnosti koju biramo prema pouzdanjima koja sumnjivo stičemo, i više mi liče na okamenjena zdanja nego na Bogopouzdanja.
U vremenima smo u kojima i zdanja imaju više pouzdanja u Boga, pa se valjda zbog toga uzdižu u nebesa, iako sve smešnija i potresnija u svom neskladu – jer ne možeš u visinu bez temelja, koji je ljubav prema svakom čoveku.
Ako je imaš, ne treba ti visina, ni mašina i nova inteligencija, kao ni zastava, ni obala. Mnogo ljubavi – zajednica je koja već ovde i sada ide u visinu i širinu i preko svake granice preliva, a opet svoja i autentična biva.
Kako?
Teško, a lako kao David. Golijata pamtimo, a Davida slavimo. Svaki čovek je David.
